Život

D.

Jaril RSS / 15.01.2014. u 07:41


15ог јануара те године, после празничних лудовања, стајао сам на станици чекајући бус за свој град. Вече је било хладно. Док сам седео на клупи поред станице, гардероба је обећавала да ме сачува довољних двадесетакак минута до поласка. Звонио је телефон. Пре него што се чуо било какав глас са друге стране, пожелео сам све срећно по реду, тоном накрцаним празничном еуфоријом.

- Позвао сам те - збунио ме уморан глас, - да се поздравим.

Моје расположење је тек порасло. То! значи искористити празничну атмосферу. Отпутовати негде! Тотално одушевљење. Кад се врати, да части због провода. Још ако падне неки секс, 'оћу своје прасе.

Онда је почео да прича нешто о ватромету после поноћи, о неким таблетама, мислим барбитуратима, како кажу да човек ништа не осети, само се загњури глава у јастук и посматра шоу, како је чист начин, без нереда, без крви.

 

15ти јануар те године је био обичан дан. Миран дан. Био је дуг, испуњен свакидашњом рутином. Сва драма се десила раније, у новембру и децембру. Тог дана је само негде, у позадини свести, као повлачење олује тутњало да је куцнуо час. 15ти је био само одбројавање до 16ог.

 

Осећао сам да је ћутање погубно. Треба нешто рећи . Треба реаговати. Успаничио сам се. Држати га на телефону. Шта да кажем? Питај! Слушај. Зајеби што знаш зашто. Нека он каже.

 

У корену је био страх. Страх од сексуалности. Неприхваћене сексуалности. Страх од неприхваћеног и непризнатог другог себе. Невољеног себе.

Једино склониште од себе, које сам имао, био је брак. Док је некима био фасада, мени је одувек био склониште. А онда је временом почело да бива све страшније. Престао је да буде склониште и око моје педесете године, мој брак је увелико био затвор.

Последица мог вишедеценијског бежања од људи, од себе, била је неспособност да са људима успоставим контакт. Покушавао сам. Покушавао сам да освестим себи да има још људи коју су исто тако усамљени и очајнички траже људски контакт.

Страх да могу бити откривен, па и осрамоћен, чинио је да сам несвесно људе одбијао и повређивао. После бих јадиковао када бих ја бивао одбијен. За своја очекивања бих сада рекао да су била неоправдана. Тада сам их видео као изневерена.

Временом се јавила свест да другима није битно шта ја осећам, да никоме није битно шта ја желим. Нестао је осећај да из одговорности према другима будем жив.

 

Током тог кратког разговора, разлози су били јасни и без говора о њима. Били су то чести основни услови живота. Готово норма. Његова намера ме је затекла. Увек смо причали о неким другим стварима. Углавном о уметности. Почео сам да пребирам по сећању некакве сигнале. Можда их је било, а да сам ја био неспособан да их препознам. Питао сам се да ли је и раније размишљао о томе.

 

Тог пролећа сам купио преко 100 калемова лозе. Требало их је засадити и сви су одбили да помогну. Све би пропало. Узео сам два дана слободно и отпешачио у виноград који је удаљен око седам километара од мог стана. Било је напорно. Било је лоше време, хладно са јаким ветром. Журио сам да све завршим за та два слободна дана. Журио сам да ископам преко сто рупа и да засадим те калемове. Журио сам да, другог дана, када све уредно завршим, да се у обесим у шупи. Када је тог другог дана све било готово и када сам понео амбалажу и алат да однесем у шупу, пред њом је стала моја жена. Мој први покушај да спроведем своју свесну одлуку у дело је пропао.

 

Питао сам се да ли је можда раније било неуспелих покушаја. За ових скоро годину дана, колико смо у интензивном контакту, све је деловало стабилно, колико може да буде. Био је, у нашем контакту, један период прекида од две године. Период који смо, у неком несвесном споразуму, изостављали и да спомињемо.

 

Током те две године, живот ми је и сам обећавао крај. То је било одмах после сађења лозе, а пре било какве прилике да покушам поново. Хоспитализован сам.

Све је ишло брзо. Симптоми које сам игнорисао и све теже подношење физичког напора завршили су се операцијом срца. Мој доктор се заузео за мене и све је ишло веома брзо. Процедура, која би могла да траје и годину дана, била је готова за две недеље. Док сам се у кревету возио до операционе сале, гледао сам у неонке на таваници и мислио како би било дивно да се све тада заврши.

Уследило је буђење.

 

Док сам му нешто само говорио преко телефона, све време сам покушавао да смислим шта да му кажем. Лаж је била неприхватљива. Свака прича о будућности би звучала као подсмех. Причати о неком новом животу, ожењеном човеку, на почетку његових педесетих, са операционим ожиљком на грудима, била би увреда. У окружењу, притиснутом хомофобијом која уме да оптерети љубавни однос до пуцања, и из кога људи емигрирају да би могли да воле, давање наде у емотивну оствареност било би злостављање. Како човеку рећи да је разумљиво, па скоро и оправдано што се тако осећа?

 

Поверовао сам ти, и тог 15ог када си ми рекао да сам ти потребан, када си ме убеђивао да сам ти потребан, и после када си тражио да ти шаљем све што сам писао и фотографисао. Ти си био тај који зна моју тамну страну, који разуме и који ме таквог прихвата. Зато сам те и позвао да ти се поверим, да ти саопштим своју одлуку.

 Самоубица који нађе особу којој се може поверити, неког коме верује, неког за кога мисли да га воли, или да би га могао волети, некога за кога мисли да му је стало до њега, са којим почне да разговара о својој намери и коме уопште смогне снаге да каже своју намеру, да је брани и оправдава - сачуван је.

Ти си био та „струна" која ме је вукла назад. Ти си био веза са којом сам поново успостављао контакт са окружењем. Када сам нашао снаге да ти кажем за моју намеру, то је био позив у помоћ. То је било куцање на врата спасења. И та врата су се отворила. Ти си био моја велика жеља, моје ишчекивање, моја пројекција свега годинама потискиваног. Све је то било нереално, али је тад било битно да постоји неко кога сам желео, ко се вратио у мој живот, до кога ми је било стало.

 

Почео сам да му објашњавам како ми је потребан, све време се преиспитујући да ли је то истина. Мора бити истина да би изашло на добро. Почео сам да набрајам шта све могу да добијем од њега. Прихватио је. Обећао је да ће да остане.

То, шта могу да добијем од њега, постало ми је потпуно јасно у годинама после тог 15ог јануара. Далеко више од оног што сам, током тог разговора, могао да помислим.

И ове зиме сам му, пред празнике, тражио да ми поново обећа исто. Одговорио је да не може, јер не зна колико ће га срце још служити. Једино би могао да ми обећа да ће да уради све што је до њега да остане.

Обећао је.



Komentari (21)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

taube taube 08:24 15.01.2014

T.

1.
taube taube 08:24 15.01.2014

T.

1.2.




čitam..

EDIT
ti zaista odlicno pišeš,, velikih tema si se dotakao: samoubistvo i neprihvaćenost od strane licemerne društvene sredine,, u životu treba biti strong

very, very strong,,
Jaril Jaril 23:16 15.01.2014

Re: T.

samoubistvo i neprihvaćenost od strane licemerne društvene sredine,, u životu treba biti strong
very, very strong,,



Хвала на читању.
bladerunner92 bladerunner92 00:48 16.01.2014

Re: T.

Jaril

znas sta meni nije jasno?...da neko moze da izdrzi da dodje do 50 godina i ne bude ono sto jeste.Kako je to moguce?
ja sam imala prijatelja geja davno (imala jer smo prestali da se druzimo zbog nesrecnih njegovih okolnosti, da se ispravim i dodam -koje su potrajale a posle ja otisla na jednu stranu on ostao na drugoj a na kraju ipak mislim da ga mogu zvati prijateljem). On je meni bio toliko lep , imao je skroz one gey pokrete i glas i bio uredan i skockan i non stop se smejao i cvrkutao - da sam mogla da ga postavim na sto ko ikebanu da ga po ceo dan slusam kako kenja onako nasmejan i divan. Onda se posvadjao s ocem (inace je jedinac)i napao ga nozem i posle je bio hospitalizovan (on, ne otac)i bio na lekovima poduze...
skoro sam se setila njega zbog tvojih textova i pitala nasu zajednicku prijateljicu koja zivi sad u NY kako je i rekla mi je da je super da sprema pravosudni i da je on ON i nameravam da ga vidim kad ona dodje...
evo ti pesmica , odoh da spavam ( i da dodam --ima ljudi koji vide i lepotu u drugacijim ljudima i klise - za slobodu se treba izboriti)

Jaril Jaril 21:27 16.01.2014

Re: T.

znas sta meni nije jasno?...da neko moze da izdrzi da dodje do 50 godina i ne bude ono sto jeste.Kako je to moguce?


То је и мени много пута било нејасно. И негде је и још увек. Иначе је толико честа појава да је норма. Данас упознати геја од 40+ година који је начисто сам са собом... Оно чега се сетим када размишљам о томе јесте да су сви ти људи у свом пубертету, у време када се сексуалност освешћивала, били - нелегални.
kleinemutter kleinemutter 10:40 15.01.2014

drugarica

Sve ovo što pišeš je tako živo.Prepričavam sličnu a isto tako tešku priču :


Moja drugarica je imala probleme. Uhvatilo ju je ludilo. Videla je sebe kako visi na terasi. Kao zastava. Zastava gubitnika, bela , lepšava potpisnica predaje, nemogućnosti da se postojeće stanje izdrži ili bar održi.

Rekla je mužu kako želi da visi na toj terasi. Čovek je bio zaleđen priznanjem. Pričao je s njom , pokušavao da joj pomogne, dok se borio sa sopstvenim strahom.
Nije ništa bilo ubedljivo u toj priči da je iščupa.

Onda ju je pozvala drugarica. Nisu bile bliske, ali drugarica je znala sve o patnji. Nekako je odavala taj utisak. I njoj je rekla. Slučajno ili namerno. Možda je mozak tražio izlas. Ko će to znati?

Kroz pola sata se u njihovom stanu stvorio drugaričin muž, koji je njenom mužu kratko rekao dok mu je otvarao vrata, da je u stvari došao kod njegove žene.


Taj čovek, zastrašujućeg izgleda u toj svoj svojoj veličini gorostasa bez uglađenih manira , samo je dreknuo mojoj drugarici da li je svesna koliko je to glupo što je naumila. I rekao joj je još štošta.

Njegova grubost ju je probudila, osvestila, izazvala joj grižu savesti.
Spasio ju je. Oterao je kraj od nje.

Na polasku kući rekao je njenom mužu:,, Budalo, napravi joj drugo dete!,,.

Priča je srećnog kraja.
Jaril Jaril 23:29 15.01.2014

Re: drugarica

Rekla je mužu kako želi da visi na toj terasi.

Велика је ствар причати о томе. Охрабрити се на то.
tasadebeli tasadebeli 10:51 15.01.2014

Две руке... Две.

Jaril Jaril 00:23 16.01.2014

Re: Две руке... Две.

fantomatsicna fantomatsicna 12:02 15.01.2014

Teški momenti

I kad se sprema neko koga znate ili kad izvrši samoubistvo.Verujem da dosta nas zna takve ljude lično ili zna za takve slučajeve u širem krugu prijatelja.
Dok sam išla u gimnaziju, moja mama je pratila moj rad na kompjuteru i tako pročitala poruku jedne moje školske drugarice, koja se u toj poruci opraštala od mene i pisala šta mi ostavlja u znak sećanja.
Moja mama je pod hitno prijavila školskom psihologu, koji je pozvao sledećeg dana prvo devojku ,pa onda njene roditelje na razgovor.Kako ovakve stvari nije bilo moguće prijaviti anonimno, znalo se ko je to inicirao.
Mogu samo da kažem da su roditelji te devojke bili vrlo ignorantni na sve to i omrzli me, tj. zabranili mi druženje sa svojom ćerkom,okarakterisali mene kao bully a moju mamu kao alapaču.

Nekoliko godina kasnije moja drugarica se ubila...
Mogu samo da kažem da i sada dok pišem ovo preživljavam opet iste dileme:
da li sam dovoljno uradila da je sprečim u tome.da li sam mogla više biti uz nju i sl.
Nije čovek pametan...
kleinemutter kleinemutter 13:43 15.01.2014

Re: Teški momenti

Mogu samo da kažem da i sada dok pišem ovo preživljavam opet iste dileme:
da li sam dovoljno uradila da je sprečim u tome.da li sam mogla više biti uz nju i sl.


Ti si uradila koliko si mogla. Jednom si joj život spasila.

Kad bi svako od nas po jedan život spasio, ovaj svet bi bio još sjajnije mesto.

Pohvala za tvoju mamu!

Jaril Jaril 23:54 15.01.2014

Re: Teški momenti

Verujem da dosta nas zna takve ljude lično ili zna za takve slučajeve u širem krugu prijatelja.

Код мене у окружењу су у последње две године, две младе девојке (једна 20, једна испод 20 година) приграбиле самоубиство. Прва је отишла, друга се извукла.

И твоја дилема је потпуно разумљива. То питање, да ли се могло учинити више је питање које често постављају себи људи који су били у окружењу. И као што кажеш, није човек паметан...

Питање је која особа може да има највећи утицај на неког да се извуче из суицидалних идеја.

Мени се чини, из твог коментара, да је теби било какав утицај на твоју другарицу, у једном тренутку укинут.

Мени је, у вези са ове две девојке, остало питање: Да ли сам могао нешто да приметим, да сам мало пажљивије гледао. Иако сам их јако ретко виђао и увек у неком тек формалном разговору, опет остаје питање...
Jaril Jaril 00:24 16.01.2014

Re: Uh

"Срце увек куца напред."
cassiopeia cassiopeia 17:59 15.01.2014

...


Kako preokrenuti nečiji očaj da umesto konačnog rešenja, smrti, izabere život?

Teško za laike, teško za profesionalnce koji se sa time sreću.

U jednoj knjizi koja se time bavi navedena je izjava pacijenta koji kaže "To je kao da želim da budem mrtav, ali ne zauvek!"

Odlična knjiga i za preporuku.

Izaberi život

margos margos 20:24 15.01.2014

Re: ...

Meni se jedna dama javila i došla s ponudama da se zahvali - nisam znala na čemu. Reče da je prekoračila terasu na šestom spratu u nameri da skoči i samo sam joj se ja pojavila u mislima, bez teksta, i odustala je. Nismo bile bliske, ali nas je to trajno povezalo.
Jaril Jaril 00:08 16.01.2014

Re: ...

Teško za laike,

Само да поцртам да је - тешко. Пошто сам био у ситуацији да, са једним другим ликом који је покушао самоубиство, баш доста времена проведем у разговору, мислим да је важно бити искрен, бити отворен и показати сопствену рањивост пред тим неким. И слушати.

Odlična knjiga i za preporuku.

"Čitajući ovu knjigu čovek shvata da suicidna osećanja nisu nešto čega se treba stideti, jer ona nisu retka i nisu znak "ludosti". Ljudi svakodnevno oduzimaju sebi živote iako to nije neophodno, delom zbog toga što se ustručavaju da potraže pomoć ili veruju da nikako ne mogu stvari učiniti boljim."
mariopan mariopan 20:31 15.01.2014

слична прича

Стигла сам кући око пола једанаест из друге смене, син случајно био код куће, иначе у то време је обично био у граду или код другова.

Звони ми телефон и мукли глас који скоро не препознајем каже да ће се убити
То је моја другарица са посла, радила је пре подне и чекала је док ја не дођем из друге смене да ми само каже зашто ће се убити ( скоћиће са четвртог спрата) ..да не би њени синови и муж мислили да је нешто због њих....а неће да напише писмо, зато што ће то писмо сви читати и сви знати за њену срамоту...наиме - она је тог дана добила отказ.

Било је то време оне лудачке инфлације.
Плате нисмо добијали и нисуу вределе ни папира на коме су штампане.
Један син јој у војсци а други средњошколац, управо отишао код бабе на село и сама је у стану јер је мужу ноћној смени у такође пропалој фирми......данима нису имали ни хране ни пара у кући - и она је УКРАЛА неколико наших производа ( вредности 5 евра данашњих пара) ....ухваћена је на претресу и присиљена да потпише отказ.

Због те срамоте што је украла из очаја, она не може ни мужа ни синове у очи да погледа, нити да им напише прави разлог, већ ме моли да им то ја кажем сутра, а она ће већ сад да изађе на терасу....не знамкакву сам боју имала на лицу кад је мој син зграбио кључеве од кола и већ ме чекао на вратима...молила сам је да ме сачека, доћи ћу одмах.
Имала је услов - да дођем сама.
Обећала сам да хоћу.

До њене зграде могу пешке за седам осам минута...а колима смо стигли готово одмах.
Кад је отворила врата мој син је само шмугнуо у собу са тв-ом а нас две смо селе у кухињу.
Намера нам је била да останемо до јутра док јој муж не дође из ноћне смене....ја да је наговарам да му каже..а син мој да буде ту за сваки случај.
Наша деца су се одувек дружила и било јој је јако тешко што је он ту. Погледала ме прекорно што нисам испоштовала договор да дођем сама, али ја сам знала да неће пред дететом - а ми нећемо отићи све док неко њен не дође.

Ни за живу главу није хтела никоме да каже и тражила је да обећамо да никоме осим њеној породици нећемо рећи.....па добро хоћеш ли да ти нађем други посао - пита је мој син?
Очи су јој засветлеле - можемо свима да кажемо да је сама дала отказ јер је добила други посао?

Мој син је позвао нашег комшију телефоном и нашао јој посао одмах од сутра.
Њој је тада недостајало до пензије само пола године стажа.

Данас је срећна бака, насмејана и ведра, и обе се кикоћемо као луде кад се сетимо те ноћи.
Нравно, рекла је мужу и деци, касније...

Ту фирму су безочно пљачкали у то време подобни директор и камарила....а она се замало убила од стида и срамоте.
Jaril Jaril 23:59 15.01.2014

Re: слична прича

Данас је срећна бака, насмејана и ведра,

Како је леп осећај када се тако тешке приче заврше добро. Инспиративно је.
larisa_bg larisa_bg 13:02 16.01.2014

drugačija priča

Nisam shvatila iz priče, da li ste ti i D prijatelji, ili ste u ljubavnom odnosu. Ako ste prijatelji i ti ga podržavaš i hrabriš ga da se ne ubije, to je jedna stvar, iako je zaista preveliko opterećenje. To jeste posao za prijatelje, ali je posao i za lekare. Takav, toliki, samoubilački nagon, to je bolest i moraš to da shvatiš. Bez obzira na sve racionalne razloge koje D ima da bi bio nesrećan. Ipak, normalan čovekov nagon je da živi, a ne da umre. Jako odstupanje od tog nagona je bolest.

E sad, ako ste u ljubavnoj vezi, onda je to i neka vrsta ucene i manipulacije. Bojim se da ćeš se naljutiti zbog ovoga, i molim te, ako možeš, nemoj da se naljutiš. Ja to tako vidim. Prebaciti potpuno odgovornost za svoj život, za postojanje i smisao svog života na nekog drugog, to jeste neka svojevrsna ljubavna ucena. To bi imalo opravdanja samo u nekim specifičnim okolnostima, recimo da ste u nekom logoru, ili da ste zarobljeni na dnu mora u podmornici, tako nešto strašno, gde ti neko uliva snagu da preživiš. Ali ovako, pod normalnim okolnostima, to naprosto nije fer. Moraš svakodnevno strepeti za njega. Ne smeš da se posvađaš kako bi možda hteo. Sve svoje postupke moraš da meriš prema toj činjenici da će se on ubiti ako ti... ovo ili ono. Pre ili kasnije, ti ćeš postati depresivan od toga, jer si zapravo zarobljen. Njegova autoagresija se sručuje na tebe, kao svojevrsna agresija, takođe.
Jaril Jaril 21:19 16.01.2014

Re: drugačija priča

Хвала ти што бринеш о мојим осећањима.

Наш однос је пријатељски уз некакве покушаје, заправо више наговештаје љубавног, а на крају је, већ годинама, пријатељски.

Откад је прегурао тај датум, и обећао да ће да остане, а ево већ годинама поштује то обећање, ја се осећам растерећено. Хронично ми је жао због бола у коме он и многи слични њему живе.

А мој однос са њим је по мене био у неким ситуацијама доста мотивишући.

И захвалан сам што је остао и направио доста одличних фотографија, написао доста јаке књижевности, превео много добрих филмова... што ми је кроз уметност подарио доста јаких и необичних доживљаја.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana