15ог јануара те године, после празничних лудовања, стајао сам на станици чекајући бус за свој град. Вече је било хладно. Док сам седео на клупи поред станице, гардероба је обећавала да ме сачува довољних двадесетакак минута до поласка. Звонио је телефон. Пре него што се чуо било какав глас са друге стране, пожелео сам све срећно по реду, тоном накрцаним празничном еуфоријом.
- Позвао сам те - збунио ме уморан глас, - да се поздравим.
Моје расположење је тек порасло. То! значи искористити празничну атмосферу. Отпутовати негде! Тотално одушевљење. Кад се врати, да части због провода. Још ако падне неки секс, 'оћу своје прасе.
Онда је почео да прича нешто о ватромету после поноћи, о неким таблетама, мислим барбитуратима, како кажу да човек ништа не осети, само се загњури глава у јастук и посматра шоу, како је чист начин, без нереда, без крви.
15ти јануар те године је био обичан дан. Миран дан. Био је дуг, испуњен свакидашњом рутином. Сва драма се десила раније, у новембру и децембру. Тог дана је само негде, у позадини свести, као повлачење олује тутњало да је куцнуо час. 15ти је био само одбројавање до 16ог.
Осећао сам да је ћутање погубно. Треба нешто рећи . Треба реаговати. Успаничио сам се. Држати га на телефону. Шта да кажем? Питај! Слушај. Зајеби што знаш зашто. Нека он каже.
У корену је био страх. Страх од сексуалности. Неприхваћене сексуалности. Страх од неприхваћеног и непризнатог другог себе. Невољеног себе.
Једино склониште од себе, које сам имао, био је брак. Док је некима био фасада, мени је одувек био склониште. А онда је временом почело да бива све страшније. Престао је да буде склониште и око моје педесете године, мој брак је увелико био затвор.
Последица мог вишедеценијског бежања од људи, од себе, била је неспособност да са људима успоставим контакт. Покушавао сам. Покушавао сам да освестим себи да има још људи коју су исто тако усамљени и очајнички траже људски контакт.
Страх да могу бити откривен, па и осрамоћен, чинио је да сам несвесно људе одбијао и повређивао. После бих јадиковао када бих ја бивао одбијен. За своја очекивања бих сада рекао да су била неоправдана. Тада сам их видео као изневерена.
Временом се јавила свест да другима није битно шта ја осећам, да никоме није битно шта ја желим. Нестао је осећај да из одговорности према другима будем жив.
Током тог кратког разговора, разлози су били јасни и без говора о њима. Били су то чести основни услови живота. Готово норма. Његова намера ме је затекла. Увек смо причали о неким другим стварима. Углавном о уметности. Почео сам да пребирам по сећању некакве сигнале. Можда их је било, а да сам ја био неспособан да их препознам. Питао сам се да ли је и раније размишљао о томе.
Тог пролећа сам купио преко 100 калемова лозе. Требало их је засадити и сви су одбили да помогну. Све би пропало. Узео сам два дана слободно и отпешачио у виноград који је удаљен око седам километара од мог стана. Било је напорно. Било је лоше време, хладно са јаким ветром. Журио сам да све завршим за та два слободна дана. Журио сам да ископам преко сто рупа и да засадим те калемове. Журио сам да, другог дана, када све уредно завршим, да се у обесим у шупи. Када је тог другог дана све било готово и када сам понео амбалажу и алат да однесем у шупу, пред њом је стала моја жена. Мој први покушај да спроведем своју свесну одлуку у дело је пропао.
Питао сам се да ли је можда раније било неуспелих покушаја. За ових скоро годину дана, колико смо у интензивном контакту, све је деловало стабилно, колико може да буде. Био је, у нашем контакту, један период прекида од две године. Период који смо, у неком несвесном споразуму, изостављали и да спомињемо.
Током те две године, живот ми је и сам обећавао крај. То је било одмах после сађења лозе, а пре било какве прилике да покушам поново. Хоспитализован сам.
Све је ишло брзо. Симптоми које сам игнорисао и све теже подношење физичког напора завршили су се операцијом срца. Мој доктор се заузео за мене и све је ишло веома брзо. Процедура, која би могла да траје и годину дана, била је готова за две недеље. Док сам се у кревету возио до операционе сале, гледао сам у неонке на таваници и мислио како би било дивно да се све тада заврши.
Уследило је буђење.
Док сам му нешто само говорио преко телефона, све време сам покушавао да смислим шта да му кажем. Лаж је била неприхватљива. Свака прича о будућности би звучала као подсмех. Причати о неком новом животу, ожењеном човеку, на почетку његових педесетих, са операционим ожиљком на грудима, била би увреда. У окружењу, притиснутом хомофобијом која уме да оптерети љубавни однос до пуцања, и из кога људи емигрирају да би могли да воле, давање наде у емотивну оствареност било би злостављање. Како човеку рећи да је разумљиво, па скоро и оправдано што се тако осећа?
Поверовао сам ти, и тог 15ог када си ми рекао да сам ти потребан, када си ме убеђивао да сам ти потребан, и после када си тражио да ти шаљем све што сам писао и фотографисао. Ти си био тај који зна моју тамну страну, који разуме и који ме таквог прихвата. Зато сам те и позвао да ти се поверим, да ти саопштим своју одлуку.
Самоубица који нађе особу којој се може поверити, неког коме верује, неког за кога мисли да га воли, или да би га могао волети, некога за кога мисли да му је стало до њега, са којим почне да разговара о својој намери и коме уопште смогне снаге да каже своју намеру, да је брани и оправдава - сачуван је.
Ти си био та „струна" која ме је вукла назад. Ти си био веза са којом сам поново успостављао контакт са окружењем. Када сам нашао снаге да ти кажем за моју намеру, то је био позив у помоћ. То је било куцање на врата спасења. И та врата су се отворила. Ти си био моја велика жеља, моје ишчекивање, моја пројекција свега годинама потискиваног. Све је то било нереално, али је тад било битно да постоји неко кога сам желео, ко се вратио у мој живот, до кога ми је било стало.
Почео сам да му објашњавам како ми је потребан, све време се преиспитујући да ли је то истина. Мора бити истина да би изашло на добро. Почео сам да набрајам шта све могу да добијем од њега. Прихватио је. Обећао је да ће да остане.
То, шта могу да добијем од њега, постало ми је потпуно јасно у годинама после тог 15ог јануара. Далеко више од оног што сам, током тог разговора, могао да помислим.
И ове зиме сам му, пред празнике, тражио да ми поново обећа исто. Одговорио је да не може, јер не зна колико ће га срце још служити. Једино би могао да ми обећа да ће да уради све што је до њега да остане.
Обећао је.