Vecko, čovek čiji je život bio satkan od anegdota

Kenguri sumnje,

Obrnutim redom,

Konzerve nežno otvaraju....

To je bio tek početak, nazvaću je poemom, o kengurima, Šibici, o sumnji i sumnjama, konzervama koje su se jedva pajserom mogle otvoriti, Senjaku, budućem slikanju, tada drljanju ugljem po testom impregniranom natronu, Muji, Dami Kraljice Milene koja je pristajala da pozira samo za portret, ludom Stavretu, Somersetu Momu (ja sam tada čitao Tajni agent Ašenden), Nini Bugarki, koja je znala i umela da peva sve pesme Lepe Lukić, Alam El Mohamad Dinu, Sudancu koji je barabar s nama ljušto žestinu, Nasimi Spartak, Avganistanki koja je i pored pripadnosti Kraljevskoj porodici, bila nepatvoreni Marksista, Vuku Bojoviću koji zbog Anđe nije izbijao iz naše klase, Bobanu, mom budućem kumu, Mileti, modelu koji je imao kitu do kolena, Srbijanki, malenoj Ciganki prelepog tela, o svojoj ludoj glavi, Meliti, nekadašnjoj Mis Srbije koja je naglo počela da se goji, mrtvim kosovima koje smo crtali dok se ne raspadnu, Beti Vukanović, koju upoznasmo kad smo Boži Prodanoviću nosili slike u Cvijetu, Titu i Jovanki, kojima mahasmo sa klupe u Hajd parku, Momi Stevanoviću, najboljem profesoru Istorije umetnosti, Đuri i njegovoj Malini, mačku Adolfu, sestri Mici, šahovskom velemajstoru...teško mi je setiti se čega je sve tu bilo!

Govorim, pišem o Vecku kako sam ga ja do smrti zvao, Vesi, Veselinu Draškoviću, rasnom slikaru i crtaču, jednom od najboljih srpskih slikara, da ne bi ostao zaboravljen u ovoj gnjiloj zemlji!

Bio sam u gradskom prevozu u Novom Sadu kad mi je zazvonio mobilni. Halo, javio sam se. Dubravko ovde, dolazim po tebe i idemo na sahranu. Ni Dubravka više nema, umro je prošle godine. Molim?! Čiju sahranu? Kako ne znaš, umro je Vesa, pa vas dvojica ste bili nerazdvojni? Gomila knedli mi se stacionirala u grlu! Suze su mi potekle, ne brišući ih, pokušao sam da Dubravku koliko, toliko, suvislo objasnim da nisam u Beogradu. Bio je 31. Decembar 2008 godine, moja žena i njen brat su me čekali da zajedno dočekamo Novu 2009 godinu. Više mi nije bilo do dočekivanja bilo čega, moj Vecko je umro! Videli smo se dvadestak dana pre, pitao me: Ovi dole proglasiše Republiku, hoćemo li moći u Gračanicu? Po cenu života, nasmejao sam se. Sedmog dana od Veckove smrti, po vejavici i dubokom snegu, na Topčiderskom groblju se pored njegove žene, majke, sestre Mice, okupilo nas pet drugara.

Oktobra 2009 godine u Cvijeti Zuzorić je upriličena posmrtna retrospektivna izložba Veselina Draškovića, mog Vecka. Otvarajući je, govorio sam, prisećao se:

Septembra ove 2009 godine, navršilo se četrdeset godina od kako smo Veselin Drašković, Vesa, Vecko kako sam ga ja zvao, upisali Akademiju likovnih umetnosti. To je čitav jedan život! I na Akademiji ali i van nje, bili smo i ostali prijatelji i drugovi. Sprijateljili smo se još na prijemnom, neodoljivo me privlačio njegov jedinstven duh ali i njegov način crtanja, slikanja, posmatranja i sagledavanja sveta oko sebe. Mnogima je izgledao kao čudak, simpatičan i luckast ali čudak koji se nije uklapao ni u jedan kliše. Vecko je i bio to, čovek van svih klišea, unikatan! Ali niko nije mogao da odoli njegovom jedinstvenom šarmu, toplini i ljudskosti koju je širilo Veckovo mentalno ustrojstvo!

Veckov život, pored strastvenog slikanja i akvarelisanja, bio je sačinjen, konstrukciju su mu činile mnogobrojne vesele, tužne, svakojake situacije, danas anegdote. Mnogima sam bio svedok, mnoge mi je Vecko ispričao, neke pokazao a mnoge sam čuo od drugara takođe svedoka istih. Ispričaću vam neke kojih se dobro sećam. Nisu poređane hronološki što sasvim odgovara Veckovom načinu života i kretanju kroz isti.

U klasi na Akademiji, bili smo druga godina, mom budućem kumu padne na pamet da napravimo zidne novine. Rečeno, učinjeno! Preko celog zida razvučemo desetak metara natrona i počnemo da crtamo, beležimo koješta iz svakodnevice nam, i to počne da liči na nešto. Vecko bi uglavnom meni, ispričao nešto njemu zanimljivo a ja sam to uobličavao crtežom, ponekad ilustrovanim tekstom. On nije povukao ni crtu niti napisao makar jednu reč. Sve dok jedno jutro a ja sam prvi dolazio u klasu, nisam video visoko, na vrhu zidnih novina, napisan tekst velikim slovima: O PERIQUR AC DATIS ENEUS MRDI! O, među vama ima i ljubitelja Latinskih sentenci, bila je prva reakcija našeg profesora Radenka. Onda je zastao, pogledao tekst još jednom, pa još jednom: To ne doliči budućim slikarima, budućim umetnicima, intelektualcima, odvratno! Neću više ući u klasu dok to ne uklonite! Nama je to više nego odgovaralo, te se ne potrudismo da išta uklanjamo. Danas mi je žao što nisam skinuo, savio u rolnu naše zidne novine i sačuvao ih, ne samo zbog Veckovog teksta. Radenko je to sam učinio, zgužvao je i iscepao na sitna crevca naših ruku i zajebantskog duha, delo.

Ili: Hranim sina starog godinu i po dana spanaćem (obožava ga i dalje!) kad zvono, Vecko na vratima. Kako, zašto ali u kući nisam imao ni kap! Kažem Vecku da me odmeni a ja ću da trknem do prodavnice po piće. Ne brigaj i ne moraš da žuriš. Kad sam se vratio zatekao sam ih obojicu spanaćem umazanih lica, ruku i odeće, obojica su se gušili od smeha! Nisam imao pojma koliko je zanimljivo slikati spanaćem i to u duetu, smejao se Vecko.

Vecko je poslednjih godina slikao skoro isključivo stare savske šlepove i zarđale brodove. Tako se jednom prilikom ulogorio ispod Gazele, umeo je da ostane pored zanimljivog objekta i po nekoliko dana, kad ga spopadoše Cigani zvani Romi: Da se čistiš odatle, ovo je naša teritorija...Dobri ljudi, ja sam ovde došao da slikam...Da slikaš a gde ti je aparat, more videli smo mi tebe, uviješ se u ćebe i spavaš... Ostajem dok ne završim sliku...jedva se nekako dogovoriše!

Milicioneri a kasnije i policajci su ga redovno legitimisali. Zarastao u kovrdžavu kosu i bradu, u odrpanom, mrljama boje impregniranom sakou ili zimi, kaputu, delovao im je sumnjivo. Kad bi im dao dokumenta i kad bi videli njegove oči, istovremeno začuđene i nasmejane, svaka sumnja bi nestajala bez traga. Sprijateljio se s mnogima.

Jednom mi je a bili smo van Beograda, rekao: Pogledaj ovo. Nadam se da se D. neće naljutiti što ću ovo ispričati. Pružio mi je telefon i na ekranu sam video private video. D. na kolenima riba pod, Vecko je snima otpozadi, vidi se samo zadnjica u krupnom planu. Čuje se glas D., staložen, miran: Nemoj Veso. Vecko nastavlja, D. malo energičnije: Nemoj Veso. On i dalje. D. besno: Nemoj Veso, prebiću te! Svi znate D., Vecko joj je bio do ramena, mogla je da ga nosi u zubima.

Pričao mi je jednom prilikom, sedimo u bašti Kolarca: Vratim se ja kući kad imam šta da vidim! D. i njene dve sestre samo u gaćicama i grudnjacima staju jedna po jedna na vagu. Najstarija siđe i kaže devedesetdva kila, srednja, osamdesetosam, moja D. siđe s vage i ponosno saopšti, osamdesetpet! Jebote, ne izdržim: A jel' vi to merite samo krtinu? Pa D. je teža od tebe brat bratu petnaest kila o one dve da i ne pričam.

Dve godine sam ga vodio u Gračanicu u Likovnu koloniju Vidovdan. Vecko je slikao, uvek i uvek po modelu, nikad nije prekršio to svoje pravilo. Tako je prve godine odneo platna, boje, četke i ostali pribor u Portu manastirske crkve. Nije prošlo ni sat vremena, zazvonio mi je mobilni, bio je Vecko: Mikele, neka baba hoće da me istera iz Porte! Dolazim odmah, rekao sam. Baba je bila Igumanija, niska i stroga žena, gustih crnih obrva. Mati, rekao sam joj, ovo je moj kolega, prijatelj i jedan od najboljih srpskih slikara. Vecku se videla samo glava zarasla u kovrdžavu kosu i bradu. Bio se smestio iza nekakvog žbuna i čučeći slikao svoju viziju prepe građevine. Izvini sine, mislila sam da si neki...okrenula se ka meni, namnožilo se prosjaka, izvini sine još jednom. Mogu li da vidim to što slikaš? Rekla je baš ono čega se Vecko klonio kao đavo od krsta! Još na Akademiji, čim bi neko pa bio to i profesor stao uz njegov štafelaj, Vecko bi prekidao da slika! Ja sam bio jedan od dvojice kojima je to dozvoljavao. Sada nema šta da se vidi, tek postavljam sliku, pokazaću vam je kad je završim, nije želeo da bude grub. Igumanija je slegla ramenima, okrenula se i pozvala jednu iskušenicu: Donesi slatko i vodu i onu rakiju, popićeš sine čašicu, naša je domaća a za Mikelea kafu bez šećera.

Ili. Prošla je ponoć, Vecko, Kajzer i ja slikamo kad Andri zazvoni telefon: Žena mi se sigurno zabrinula...govori vadeći mobilni iz džepa...ne mogu da verujem, usklikne, neko mi je uplatio 1000 dinara kredita! Zazvonio je i moj mobilni i meni je bilo uplaćeno 1000 dinara sa brojem transakcije i obaveštenjem Telenora o uvećanju kredita. Ali jadac! Meni je na ekranu pisalo Vecko! Nisam ga ofirao, pustio sam da to sam učini kad bude smatrao za shodno. Nije dugo izdržao. Smeh i radost su bili njegova suština, bit, srž!

Za neke šale je spremao pravi scenario. Našem kolegi Budi je poslao poruku da je njegov broj izvučen kao dobitni u lutriji Telenora a nagrada je pet tona najkvalitetnijeg uglja. Buda je nekoliko puta pročitao poruku ali je nama nije saopštio, bio je sumnjičav, sve nas je rentgenisao pogledom. Nije prošlo ni pola sata, Vecku je stigla poruka. Ej ljudi, moram da zovem D., sutra mi stiže pet metara drva! Jebote koji sam ja srećnik! Tu se Buda upecao, tražio je od Vecka telefon, pročitao poruku i: Moram ženi da javim da raščisti podrum, evo, pokazao je svoju poruku, i mene su usrećili! Uz zarazni smeh, Vecko a i mi ostali, jedva smo ubedili Budu da se mane ćorava posla! Ja sam kao deo Veckovog scenarija, na dogovoreni znak poslao njemu poruku o drvima. I bilo je ubedljivo. Buda se nije naljutio, smejao se zajedno s nama.

Iduće godine, buda je pozvao Vecka u Toponicu, ludaru u kojoj je u terapeutske svrhe vodio likovnu radionicu i jednom godišnje organizovao Likovnu koloniju u kojoj su slikari u rad uključivali pacijente. Jedne noći iako zanet slikanjem, Vecko je primetio čoveka koji mu se tiho primakao, stao iza leđa i gledao u sliku. Odmah je prestao s radom i zapodenuo razgovor: Koliko si dugo ovde? Čovek je odgovorio: Nešto više od dvadeset godina. Izvini ali ti mora da si težak slučaj...Ne, ja radim ovde, ja sam lekar, psihijatar.

Drugom prilikom, svi behu otišli na spavanje, Vecku je nestalo cigara. Izađe ti on i pravac kapija. Iz kućice se pojavi čuvar: Gde ćeš ti, što ne spavaš? Idem da kupim cigarete, brzo ću ja...Vraćaj se odmah u krevet, nemoj da te ja vraćam...Ja sam slikar... A ja sam Nikola Tesla i ako se odmah ne okreneš na rikverc, naučiću te ja šta je struja!

Voleo sam i volim njegovu umetnost. Vecko je bio arhitekta slikarstva! Projektovao je i gradio sliku prethodno do tančina iz svih mogućih uglova sagledavši objekat koji je slikao. Svaka njegova slika je remek delo, bez obzira da li se radi i portretima, figurama, građevinama, šlepovima, brodovima, pejsažima ili mrtvim prirodama. Sećam se njegovih, pratio sam skoro redovno, velikih, zelenkastih, skoro monohromnih akvarela koje je radio klečeći, čučeći, sedeći ispred bronzanog Voltera u bašti vajarskog odseka. Ti akvareli su kasnije bili postavljeni u izlozima FLU i nije bilo osobe koja bi ravnodušno prošla pored njih!

Moj drug Vecko je bio pravi, istinski umetnik, radio je ono što je najviše voleo i najbolje znao, ni za trenutak ne razmišljajuči o svom mestu i položaju u umetnosti. Više puta sam to izgovorio ali ću ponoviti i sada: Vecko, Vesa, Veselin Drašković, bio je RASNI SLIKAR!

Nedostaje mi i nedostajaće mi dok budem živ!