JOŠ NIJE VREME ZA ZAŠTITU UZBUNJIVAČA

"Još nije vreme!
Još nije vreme!
Još nije vreme!
E, sad je dockan!"

Na "Pesmu o srpskom vremenu" Jove Jovanovića Zmaja me (pre)često podsećaju razne stvari. Ovaj put "priča" o zaštiti uzbunjivača.
Potreba da se zaštite ljudi koji progovore o korupciji, ili nekom drugom ugrožavanju javnog interesa u sopstvenoj sredini a koji, bar kod nas u Srbiji, gotovo po pravilu zbog toga prolaze vrlo loše, je tema koja me već godinama intrigira. Pisao sam i govorio o njoj često, uključujući i ovaj blog. I ličnim nastojanjima da im pomognem . I o nekim, nažalost retkim prilikama u kojima su ta nastojanja davala rezultat svestan toga da uspeh nije bio zasnovan na nekim institucionalnim, na zakonu zasnovanim rešenjima već na izazivanju pritiska javnosti.
A najvažnija glavna stvar je upravo to - ne prepustiti zaštitu uzbunjivača neizvesnoj improvizaciji, učiniti je što je moguće izvesnijom, zajamčiti je zakonom. Zbog toga sam bio veoma zadovoljan što sam proletos bio u prilici da Ministarstvu pravde odnosno Vladi, ponudim Model zakona o uzbunjivanju i zaštiti uzbunjivača .
Model je bio konačni rezultat Projekta koji je Poverenik za informacije realizovao uz podršku Velike Britanije i Holandije, a koji je trajao više meseci. Realizacija Projekta podrazumevala je okrugle stolove i tribine u 10 važnih gradova Srbije, susrete i komunikaciju sa više stotina ljudi - uzbunjivača, novinara, predstavnika pravosuđa, predstavnika civilnog sektora itd. U okviru toga, na različite načine doprinos realizaciji Projekta dalo je preko 50 nevladinih organizacija.
A Model zakona izradila je Radna grupa koju sam formirao od naših istaknutih stručnjaka za pojedine oblasti prava, kojima su bile omogućene i konsultacije sa istaknutim svetskim ekspertima.
Model je dobio i jednoglasnu podršku na koordinacionom sastanku predstavnika antikorupcijskih organa održanom u Agenciji za borbu protiv korupcije 23. aprila 2013. a
izuzetno je visoko ocenjen i od strane brojnih učesnika velike (preko 200 učesnika) Međunarodne konferencije „Zaštita uzbunjivača", održane u Beogradu 23. i 24. maja 2013. (Trebalo bi da o kvalitetu celog Projekta govori i činjenica da je globalna mreža Transparency International zatražila da im ga u celosti stavimo na raspolaganje da bi ga nudili zemljama koje nemaju Zakon o uzbunjivačima, što sam naravno učinio.)
Jedan od istaknutih učesnika pomenute konferencije Bendžamin Bekland (DCAF), je ocenio: „Srbija je u prilici da uskoro dobije jedan od najprogresivnijih Zakona o zaštiti uzbunjivača". Nadao sam se da i Ministarstvo i Vlada misle slično i da će Modelu, bez odlaganja, dati formu predviđenu Poslovnikom Vlade i uputiti ga u proceduru Narodne skupštine radi usvajanja.
Pokazalo se da nisam bio realan. Ministarstvo se odlučilo da radi drugačiju verziju zakona. Radna verzija Nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača je od decembra prošle godine vidljiva na sajtu Ministarstva.
Neki novinari već su mi tražili da taj tekst ocenim. Nisam to želeo. Da bih isključio rizik moguće subjektivnosti neću se ni u ovoj prilici upuštati u bilo kakve ocene, samo ću ukazati na neke činjenice koje mogu biti relevantne za poređenje.
Dakle, smatra se da najširi, najkompletniji koncepti zaštite uzbunjivača (najdoslednije sprovedeni u SAD) podrazumevaju nekakva „tri stuba": 1) nagradu za uzbunjivače, 2) što oštriju pretnju onima koji ugrožavaju uzbunjivača, 3) zaštitu uzbunjivača u užem smislu.
Model koji je napravila Radna grupa formirana u okviru „mog" Projekta podrazumevao je sva „tri stuba". Bila je predviđena (ograničena) finansijska nagrada za slučajeve kada bi akcija uzbunjivača doprinela državnim prihodima. Za najteže oblike ugrožavanja uzbunjivača bila je predviđena i najteža odgovornost - krivična. I bila je predviđena, uz sudsku, odnosno pre nje i posebna zaštita koju bi pružao Zaštitnik građana. Ta posebna zaštita je u mnogome popravljala poziciju uzbunjivača u sudskom postupku, jer je kompletan teret dokazivanja prebacivala na njegovog protivnika.
Model Radne grupe Ministarstva pravde ne predviđa nikakvu nagradu. Ne predviđa ni bilo kakvu krivičnu odgovornost za odmazdu prema uzbunjivačima. Zaštitu naravno predviđa, i to samo sudsku. Ali, ostavljajući po strani „poslovičnu" efikasnost naših sudova, s tim u vezi sadrži i jedno iznenađujuće rešenje. Izričito isključuje mogućnost da se tužbom za uzbunjivanje pobija zakonitost pojedinačnih radno pravnih akata poslodavca! Dakle, po osnovu tog zakona uzbunjivač ne bi mogao pobijati rešenje o otkazu, suspenziji, o rasporedu na lošije radno mesto, o manjoj plati itd. A zar upravo stvari koje se izuzimaju iz zaštite po ovom zakonu ne predstavljaju bar 95% problema sa kojima se uzbunjivači susreću? Polazeći od toga pretpostavljam da bi smisao ovakvog koncepta zaštite za mnoge bio vrlo teško razumljiv.
Međutim, vest o vanrednim izborima odnosno raspuštanju Parlamenta, učinila je da čak ni to više nije bitno. Izbori će, znamo biti održani sredinom marta. Računajući na vreme potrebno za utvrđivanje rezultata, eventualne žalbe i tužbe, odnosno eventualna ponavljanja izbora na nekim mestima, teško je verovati da je konstituisanje novog Parlamenta moguće pre početka ili pre sredine aprila. Nakon toga biće potrebno vreme za nove zakone o ministarstvima i Vladi i izbor same Vlade. Tek potom moglo bi se iole ozbiljno razgovarati o zakonodavnoj aktivnosti, čak i povodom teksta neuporedivo višeg stepena artikulacije od ovog koji se nalazi na sajtu Ministarstva pravde. Za utvrđivanje formalnog Nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača, potom predloga i konačno za usvajanje zakona trebaće nakon toga još mnogo vremena.
Možda je za nekakvu utehu što za razliku od Zmajeve pesmice s početka teksta za usvajanje zakona o kome govorim ipak važi ono famozno - bolje ikad nego nikad. Za usvajanje zakona uvek će biti potrebe, pa nikad neće biti dockan. Ali će nažalost, za pravdu i mnoge poštene i savesne ljude u mnogim slučajevima sasvim izvesno biti dockan.