Mac malo

Imam ja dosta briga

Ево један текст који сам написао пре две године. Хтедох да објавим и овде, али никад па никад. Па кад си већ покренула ту тему

ПРИРОДНА НЕПОГОДА ЗВАНА - ВЕПАР

Не, није грешка у наслову. Није требало да пише „ВЕТАР“. Не, нисам скренуо, само понекад тако причам сам са собом, али што се овог тиче обе моје личности су 100% сигурне да је вепар илити дивља свиња у питању. Објаснићу…

Тако ми на часу јапанског кад, наједаред, скочи Немица Мај и зацикта, па се онда зацени од смеха, затим се одједном уозбиљи окрећући нам дисплеј њеног телефона тако да можемо да га видимо. Зачас је телефон направио круг по учионици, па је завршио и код професорице, која иначе зна и да се намршти на недисциплину, али је ово ваљда и њу збунило, па се није баш снашла. Видела је следеће:



Слику је поставила Мацуока-сенсеи, друга професорица која је можда и преблага и сушта супротност од ове строге. Има facebook налог и све нас стране студенте за пријатеље и мења статус сваких пола сата, коментарише сваку слику и статус, једном речју ништа јој не промиче у виртуелном свету. Поставила је статус да је у кампусу виђена дивља свиња и упозорила нас да будемо опрезни, да је никако не потценимо, јер је изузетно опасна, а јављено је да је већ било и поврђених. На јапанском се дивља свиња каже „иношиши“, али пошто смо ми странци, она је на статус превела ту реч на све језике нас студената, између осталог и на српски! Ћирилица до Токија, тебра. Одмах су се појавили и коментари људи који би да иду да је хватају, усликају и шта све не, на шта их је она одвраћала свим средствима упорно понављајући да је то опасна животиња. „Шта зна свиња шта је диња“ што би рек’о наш народ. Најупорнији да иде да је нађе био је Таземурад, момак из Туркменистана, претпостављам да је то за њега јако егзотична животиња. Па још дивља, еј бре. Најсимпатичнији ми је био Гаетан, Француз који је окачио слику Астерикса и Обеликса који под мишкама носи два вепрића, коментаришући уз то да се они као потомци Гала немају шта плашити.

Како било, ми смо имали заказан фудбал за тај дан. Фудбалски терен, а ми на центру. Замишљам сценарио: долази дивља свиња, бржа је од нас, а први објекат је на стотинак метара. Једино шта је ближе је гол. Правим план како се попети на гол у случају дивље свиње. Док ја то радим моја екипа прима гол. Јебига. Да ли је брже попети се на гол или отрчати до најближег објекта. Да ли свиња напада одмах или гледа своја посла док је не очепиш. Како је збунити? Познато је да су свиње врло интелигентне. Примамо и други гол. Не вреди, не избија ми из главе. Не помаже ни што неки ауто иде и на разглас упозорава народ да је свиња још на слободи. Успевам да се шалим, тако да они сад сви мисле како се ја не бојим. Надовезујем се на она упозорења шалећи се на рачун данас врло непрецизног Гаетана: „Гаетан се спрема на шут, молим вас не излазите из куће, дивља свињо и ти се такође пази!!!“

Увече сам у лабораторији и Камија ми показује слике са путовања. Био је три дана у области која је разрушена прошлогодишњим цунамијем. Дуго се задржавам на једној слици. На њој је четвороспратница чије су приземље, први и други спрат без прозора и ограда, тотално уништени, док је трећи спрат нетакнут. Зграда је послужила као метар за висину цунамија. Покушавам да замислим ту силу воде високе 7-8 метара, али не могу. Покушавам да замислим да сам ја мрав и да неки човек стаје на мене, али такође не успевам. Дивим се природи и њеним силама. Замишљам величину Сунца и његову топлоту, замишљам енергију кретања урагана, снежну лавину, вулканску ерупцију и разне друге ствари, али не успевам да појмим. Ако се не могу ни замислити, да ли се могу припитомити? Можемо ли бити пријатељи? Моје истраживање у Јапану се између осталог бави и могућностима искоришљења обновљивих извора енергије из природе. Зато ми је све ово битно. Изградимо читав град, насели га нас 300 000 и опет, при појави само једног прасенцета, читав тај концепт пада у воду и таква једна сила као што је наше друштво се осећа – угрожено. А шта кад се на истом оном игралишту појави цунами. Бедем је висок можда 5 метараа, а фудбалско игралиште одмах до њега. Да ли ће помоћи да се попнем на гол… или је небитно шта год да покушам. Кажу Јапанци да цунамију треба доста времена да дође. Дотле се народ може натенане евакуисати на планину или на високе зграде. Они се не узбуђују превише око тога. Али мене та наша немоћ пред природним силама просто импресионира.

Можда сам већи од дивље свиње, а можда нисам ни тако питом, али немам зубе који су оружје, не могу да млатнем ногом и да ти сломим коску. Гледао сам пар пута како ствари нестају у чељустима обичне домаће свиње. Држао сам је пар пута за реп, за ногу и за њушку приликом свињокоља и имао сам прилику да осетим шта је сирова сила. Или бар, петина силе, јер нас је петоро држало једну крмачу. Истовремено и саосећам са њом, јер знам како је то кад те се боје. Кад се сви Јапанци на фудбалу разбеже кад ја узмем лопту, остављајући ме да неометано шутирам, осећам се баш као што се вероватно сад та животиња осећа. Знам, неће они њу убити, вероватно ће је само успавати и вратити у шуму. Можда се и сама врати, ако нађе пут, али једно је сигурно, по први пут се враћам усред ноћи кући , а да нису људи ти којих се бојим у мраку.
**********************************************************************************
Препоручујем за гледање анимирани филм "Princess Mononoke" (Mononoke Hime) чувеног редитеља Хајао Мијазакија (Studio Ghibli). Можда наслов говори другачије, али то свакако није цртани само за децу. Говори о сложеном односу људи и природе. На Imdb је оцењен са 8.4 и 5-ти је на листи најбољих анимираних филмова свих времена.

П.С Јелице, као и увек, сјајна тема, сјајан текст

.. i ne dajte im blizu tenkova.

gde ce zensko bez tasne u gradu ?!?

Svasta joj nesto treba; da joj je pri sapi!

Kad se docepa Pohorja il' Kamniskih Alpah - vrati ce vam je.

Svojevremeno, ispod samog vrha Triglava ugledam nekoliko alpskih kozoroga kako brste.

Sapucem saputnici, kako moram blize njih; jer su daleko za dobre snimke.

Puzim necujno kao zmija po ostrom kamenjaru, derem se, grebem, cepam; aparat drzim zubima za vrpcu - da je na dohvatu ruke.
Racunam, isplatice se ceo trud.

Napravim snimke i konacno ustanem, ocekujujuci da ce se dati u divlji trk preko stena.

Oni mirno, svi pogledaju u mene - kao ovce; pogleduju se medjusobno, pa opet u mene.

Nastave da brste i ne micu!

Kao da su se pitali, sto li se onaj krio?!?
Videli smo te davno - odozgo. A, volimo da se slikamo.