NAVALENTNI

Nedavno sam u Podgorici provela devet divnih dana sa ljudima koje volim. Nikada ranije nisam bila tamo i nisam znala šta da očekujem. Dočekao me čist grad, mnogo zelenila, poneki spušteni ivičnjak i jeftin taksi. Međutim, ono što grad čini gradom jesu ljudi. A kako sam doživela Podgoričane?

Već na beogradskom aerodromu sam primetila gospođu koja mi je delovala simpatično. Baš onakva kakvima zamišljam Crnogorke. Visoka, krupna, uspravnog držanja, doterana, a sedela je ne baš ženstveno. I kako to obično biva, u avionu je sedela pored mene. Ona komunikativna, ja komunikativna i lepo smo se ispričale. Saznala sam šta joj kćerka studira, gde ona radi, gde sve putuje i još mnogo toga, mada ni danas ne znam kako se zove.

Jednog sunčanog prepodneva sam sedela sama u kafiću, doručkovala, pila kafu, uživala na suncu i čitala knjigu. Pošto mi je salveta pala na pod, pomerila sam se od stola da uzmem drugu. Pored vrata kafića je stajala gospođa koja mi je ponudila pomoć. Zahvalila sam se i sačekala da mi konobar donese salvetu. Kada sam se vratila za sto, na kojem je stajao moj tanjir, moja kafa, moja knjiga, sačekalo me je iznenađenje. Nepoznata žena, koju sam prvi put videla nekoliko trenutaka ranije, sedela je za mojim stolom. Zbunjeno sam je pogledala, a ona je rekla: „Baš ste mi simpatični, invalid, a tako veseli!"

Tu reč, invalid, ne volim, pa sam odlučila da budem namćorasta i da je ignorišem. Slegla sam ramenima i uzela svoju knjigu da čitam. Posle par sekundi ponovo sam začula njen glas: „Samo sam želela da popričamo, nadam se da Vam ne smetam". Šta ću, spustila sam knjigu... Dočekala me je ispružena ruka: „Ja sam Ljubinka", „Ja sam Vera" i sledećih pola sata smo pričale, o životu u Nemačkoj, o njenim operacijama, o Podgorici o porodici. „Ulepšali ste mi dan", rekla mi je gospođa na rastanku.

Nastavila sam da čitam knjigu i pijem kafu. Posle nekog vremena krajičkom oka sam primetila društvo koje je sedelo dva stola dalje od mene. U jednom trenutku je ustao jedan gospodin, prišao mi i seo za moj sto. Dočekala sam ga s osmehom. Već sam imala iskustva. „Dobar dan, ja sam Božo." I ponovo kreće razgovor.

Dva nova poznanika za tri sata.

Tog popodneva sam sa kumovima otišla na ručak. Sedeli smo u centru grada, u lepom restoranu sa dobrom hranom. U jednom trenutku, primetila sam da kum iznenađeno gleda nešto iza mene. Shvatila sam da se nešto dešava iza mojih leđa. Pre nego što sam se okrenula, osetila sam ruke koje me grle i začula srdačan glas: „Gde si, prijateljice!!??" Naravno, to je bila gospođa iz aviona.

Kasnije me je kum pitao da li mislim da je takvo ponašanje „navalentno". Rekla bih da je neobično. Nisam sigurna da bi mi prijalo da mi svakodnevno prilaze nepoznati ljudi. U Podgorici mi je ta „navalentnost" bila interesantna. Zato kažem da su Podgoričani srdačni, otvoreni, društveni, neposredni i možda pomalo „navalentni".