Pismo profesoru

bocvena

u tome i jeste kvaka. jedno je kad imaš onog besnog, nadobudnog odraslog drugog koga spominje jaril koji da se bavi bilo kojim poslom gde ima moć (roditeljskim, profesorskim, policijskim, sudijskim, dopiši) uvek to radio s nepoštovanjem mlađeg u njegovoj moći, a drugo je kad imaš profana koji bi mogao da bude bolji predavač, ali radi s pola snage. nisu iste kategorije za poređenje.

ovaj drugi može (i moraće) lakše da se menja.

Pa dobro, i ne kažem da je isto, ali je po meni i rad sa pola snage neprofesionalizam.

kad imaš profana koji bi mogao da bude bolji predavač, ali radi s pola snage. nisu iste kategorije za poređenje.

taj sto radi s pola snage, trecinom il pomocu auto pilota je prevarant i zabušant i traba da popije OTKAZ

bocvena

i tu se slažem. samo ih ja ne bih psovala i otpuštala nego novčano kažnjavala i vratila u školske klupe dok ne nauče bolje. poput loših đaka.

Sad si me asocirala na nešto o čemu često razmišljam u poslednje vreme, iako nema baš direktne veze:
Pitam se zašto svi jedni u drugima gledamo samo negativne strane, i usput branimo svoje položaje i stavove:
Kad odem na roditeljski, nekako uvek priča počne sa tim kako su današnja deca nezainteresovana, nedisciplinovana, nepristojna, itd. Pa majku mu, jesu li baš svi takvi?
A roditelji - oni ne brinu o svojoj deci, ne podržavaju ih, ne vaspitavaju ih, nezainteresovani su za njihovo obrazovanje. Opet pitam - baš svi?
Kad pričam sa drugim roditeljima, svi smo puni primera sličnih kao što sam ih gore navela. Ispada i ko da su svi nastavnici takvi. Znamo da nisu, mene deprimira što mi se čini da ih je većina, možda ipak nisam u pravu?
Hoću da kažem da bi nekako trebali i u tim svojim malim grupama da se pogledamo i pozabavimo se tim negativnim, ali i onim pozitivnim primerima.

Ako pod psovanjem podrazumevaš ono što je Vesna napisala, opet ti kažem da je ja nisam tako razumela kao ti, glupo mi je sad da tumačim njene reči, bolje će to ona sama, ali i ja mislim da u školama imamo nedopustivo veliki broj baš takvih koje je ona nabrojala; nisu svi, ali ih ima...

Ništa niko ne dobija ako je njima na času baš lepo, al rezultata nema.

Jao baš sam skoro nešto o tome pričala kako kad su deca zadovoljna i vesela na času i dobijaju petice niko ništa ne sumnja jer onda je taj nastavnik sigurno jako dobar kad zna decu tako dobro da nauči, a čim se pojave neke lošije ocene, neki teži kontrolni i zahtevniji nastavnici, pa deca počnu da kukaju i plaču jer je teško, onda je taj nastavnik loš predavač i pedagog, sram ga bilo, maltretira našu jadnu pametnu decu. A uvek se na kraju, na višem stupnju obrazovanja, nekako utvrdi da ih je baš taj profesor najviše nečemu i naučio.

mene negativno fascinira kako smo svi skloni da tražimo dlaku u jajetu, profesionalnost, ljubaznost i pristojno ponašanje kod najbezveznijih stvari, kod stjuardese koju vidimo dva sata i nikad više, prodavačice cipela, konobara, samo nam ko brzi voz prolaze moroni po školama, a tamo nam obitavaju deca pet dana u nedelji.

Pa isto tako što nas zanima i šta rade starlete dok nam se gase preduzeća. Lakše je brinuti o stvarima koje samo prođu i onda su gotove. I tada, kada prođu, mi pričamo Eeee ne sme to tako, pa zašto, pa kako, da smo znali, mi bismo sprečili, mi bismo to drugačije... A ono što je zaista aktuelno problematično, pred tim zatvaramo oči jer je to previše teško i naporno menjati. Za te probleme čekamo da se iznendano pojavi neočekivana sila i reši stvar. Niđe veze.

A uvek se na kraju, na višem stupnju obrazovanja, nekako utvrdi da ih je baš taj profesor najviše nečemu i naučio.

Da znaš.
Sećam se svoje profesorke zbog koje sam u prvom srednje jedino otplakala i htela da se premestim u drugo odeljenje. Imala nastup da kad prvi put uđe, odma strelja dvoje - troje, za primer.
Onda postavi zadatak i izvede nekog. Taj radi dok radi, a kad zapne, onda nastavlja prvi sledeći. Umela da nas sve izvede i vrati u toku jednog časa, i uredno svima ubeleži keca u neku svoju svesku.

Rezultat svega bio da smo svi pazili i pratili šta se dešava, i trudili se da razmišljamo.
Jes bilo surovo, al hvala joj. Navežbala nas je tek tako. Posle to išlo ko voda.

"Тко није водио дјецу на загребачки велесајам, тај не зна што је тлапња!"

pojacivac

Jao baš sam skoro nešto o tome pričala kako kad su deca zadovoljna i vesela na času i dobijaju petice niko ništa ne sumnja jer onda je taj nastavnik sigurno jako dobar kad zna decu tako dobro da nauči, a čim se pojave neke lošije ocene, neki teži kontrolni i zahtevniji nastavnici, pa deca počnu da kukaju i plaču jer je teško, onda je taj nastavnik loš predavač i pedagog, sram ga bilo, maltretira našu jadnu pametnu decu. A uvek se na kraju, na višem stupnju obrazovanja, nekako utvrdi da ih je baš taj profesor najviše nečemu i naučio.

zilikaka

Sećam se svoje profesorke zbog koje sam u prvom srednje jedino otplakala i htela da se premestim u drugo odeljenje. Imala nastup da kad prvi put uđe, odma strelja dvoje - troje, za primer.
...
Rezultat svega bio da smo svi pazili i pratili šta se dešava, i trudili se da razmišljamo.
Jes bilo surovo, al hvala joj. Navežbala nas je tek tako. Posle to išlo ko voda

У својој основи, то је оно што називамо две врсте (са многим подврстама) ауторитета у школској учионици из које се то касније понесе и на факултет у понешто измењеном облику. То је ауторитет из поштовања и ауторитет из страха.

У основној и средњој школи сви професори се опредељују за једно или за друго или се крећу између та два. Једино није добро када се та два професорска приступа есктремно мењају из часа у час, јер то децу, поготово у основној школи збуњује. Мислим да сва деца више воле доследност у првобитно заузетом ставу и приступу професора јер им то тада изгледа као да се поштују нека унапред договорена неписана правила игре. (Зачудили бисте се када бисте видели видели колико деца воле правила, нарочито ако им се унапред кажу и ако их се сви доследно придржавају. Воле правила, али поштују када су та правила прављена за људе, а не за неке тамо бројеве у дневнику.)

Ех, али... Увек има неко али...

Био бих непоштен и према вама и према себи када вам не бих овде признао да сам више пута до сада самом себи говорио (а вероватно ћу то говорити и убудуће): "Волео бих када би ме мало мање поштовали, али када бих их више научио."

А то захтева опет екстремни прелазак на ауторитет из страха јер је њима мученицима једино оцена наметнута као мерило вредности њиховог рада и, у оваквом школском систему и у оваквом друштву које је породило такав школски систем, једино са тим "штапом и шаргарепом" можеш озбиљно да их издрилујеш у нечему, што би рекла Зили.

И погледајте Зилин пример. Плакала је на првој години средње и хтела да мења одељење, али данас носи у себи дубоко поштовање за ту професорку.

А како једном пубертетлији са хормонима који дивљају, са рукама и ногама које саме себе заплићу и са анархијом као основним начелом организације свога дана, објаснити да ће једном, у за њега изузетно далекој будућности, ипак поштовати овога који га данас "мучи" и због којег би најрадије дигао школу у ваздух?

После, на факултету, сви ми, и студенти и професори, пренесемо то што смо прошли кроз основну и средњу школу и опет имамо ту појаву два ауторитета, само сада у понешто измењеном облику.

И тако, ја се за ових мојих двадесет и кусур година рада у школи стално померам горе-доле на том клизачу између ауторитета из страха и ауоритета из поштовања. И трудим се да пронађем праву меру између та два, а то није баш једноставно јер та права мера је другачија код сваког ученика понаособ.


Весна је потпуно у праву када каже:

kao što ne može svako da radi u rudniku, ne može svako ni da radi u školi, a rad u školi ume da bude ko u rudniku, i teško i u mraku.

А када на то додаш и све порођајне муке започете, а недовршене реформе једног бирократизованог и "по бабу и по стричевима" политизованог просветног система, што се данас, управо сада, догађа у Србији, те реформе која поред неких сјајних (али у пракси недоречених) системских промена као што је, рецимо, инклузија, носи са собом још већу бирократизацију која намеће неке нове крутости система који би требало да буде флексибилан и реформе која се са сваким политичким изборима прекида, па почиње изнова ради медијске промоције политичара, онда не знам колико бисмо данас у Србији пронашли људи који би уопште били "способни" да ваљано функционишу у свему томе. Можда их и има, врло мали број, али ја свакако не спадам ту.

tasadebeli

У својој основи, то је оно што називамо две врсте (са многим подврстама) ауторитета у школској учионици из које се то касније понесе и на факултет у понешто измењеном облику. То је ауторитет из поштовања и ауторитет из страха.

Ja mislim da je autoritet iz poštovanja jedini pravi autoritet.
Ovaj iz straha često se pretvori u nešto drugo, al neću sad da dužim.

Зачудили бисте се када бисте видели видели колико деца воле правила, нарочито ако им се унапред кажу и ако их се сви доследно придржавају. Воле правила, али поштују када су та правила прављена за људе, а не за неке тамо бројеве у дневнику.

Ovo ću da potpišem.

sneza.lazarevic

Ja mislim da je autoritet iz poštovanja jedini pravi autoritet.
Ovaj iz straha često se pretvori u nešto drugo,

Тако је... Баш о томе другом је и писала наша домаћица на овом блогу, Боцвенина гошћа.

Tasa je cudo :)

deca (osnovnoskolska) mnogo vole doslednost, ne znam kako ovo dovoljno da podvucem i koju rec da upotrebim. to im daje prostora za stvaranje sopstvene rutine (sto je vazno) iz koje ce, naravno, povremeno pokusavati (na dobar ili pogresan nacin) da iskorace - sto je takodje jako vazno. dobra rutina je sasvim fina osnova za kreativnost, skoro neophodna ustvari.

a principijelnost sama po sebi, i efekat na decu: cak se i ne radi samo o postovanju, oni ce voleti strogog profesora mnogo vise nego onog nepredvidivog u ponasanju, pristupu, ocekivanjima i kriterijumima. joj bre, mnogo su dosadni klinci s voljevinama i nevoljevinama, to rade stalno u pauzama izmedju "gladan sam" i "dosadno mi je"

vishnja92

joj bre, mnogo su dosadni klinci s voljevinama i nevoljevinama, to rade stalno u pauzama izmedju "gladan sam" i "dosadno mi je"

Али то су све наши клинци, наши... А то је, Вишња, оно најважније у свему томе...

jesu, a niko nece da ih uzme na revers pa da ih vrati u istom stanju

Taso


:))) cek, moram bonus, sec

i tu se slažem. samo ih ja ne bih psovala i otpuštala nego novčano kažnjavala i vratila u školske klupe dok ne nauče bolje. poput loših đaka.

psovanje je nemoć i slažem se da te loše, neuke, bahate nastavnike ne treba pičkarati, nego im treba učtivo uručiti otkaz, s psovanjem su oni na dobitku samo, jer se ništa ne menja, oni su i dalje tu gde jesu i svojim lošim radom ili neradom vrše štetu.

novčane kazne i disciplinske mere postoje, ja nemam pojma koliko su efikasne, a radoznala sam da li iko ima pojma, da li se neko generalno bavi time, svemi se čini da ne.

a "vraćanje u školske klupe" treba da bude otvorena mogućnost, ali kao individualna odluka nastavnika koji ne zadovoljava zahteve rada u školi, pa da kada se dodatno edukuje ima mogućnost da se opet vrati u neku školu, ali sa negativnim poenom u radnoj biografiji u odnosu na one koji nemaju takvu mrlju u biografiji, a konkurišu na isto mesto.

ja nemam pojma koliko je loših nastavnika po školama, neka ih je jedan odsto, ili pet, ili deset, nije bitno, neka je jedan čovek samo, bitno je da smo zemlja bogata radnom snagom, pa ti loši treba da dobiju otkaz, i oni koji na njihovo mesto dodju, ako ne rade kako valja treba da dobiju otkaz i sve tako dok se po konkursu ne nadje onaj ko valja i ko odgovorno radi.

Vesna Knežević Ćosić

psovanje je nemoć i slažem se da te loše, neuke, bahate nastavnike ne treba pičkarati,

Ех, зашто немам тебе поред себе у школи да ме спречиш када налетим на такве ликове!

Ма нисам ја таки, Само се шалим, не псујем их ја... Барем не наглас...

Док сам био млађи, таквима сам још и покушавао нешто да објасним када се сучелимо око школских ствари у зборници, а сада сам већ дошао у фазу да им окренем леђа и радим своје јербо не могу више да слушам глупости... Имам ја моју децу ту у школи, они су ми важнији од тих лоших, бахатих, неуких, наставника, у суштини нерадника који мисле да су запосливши се у школи лепо залегли у хладовину и само чекају да им државна платица пада са неба...

Али свакако мислим да би нам у овом тренутку добродошао твој повратак у школу (први пут на овом блогу чуо да си и ти радила у школи).

ja nemam pojma koliko je loših nastavnika po školama, neka ih je jedan odsto, ili pet, ili deset, nije bitno, neka je jedan čovek samo,

То не умем да ти кажем... Али си свакако у праву када кажеш

bitno je da smo zemlja bogata radnom snagom, pa ti loši treba da dobiju otkaz,...jer loš nastavnik nije štetočina samo za decu nego i za kolektiv, jer demorališe, dezavuiše i otvoreno kvari posao drugima.

Видео сам то и осетио на својој кожи више пута...

Е, сад, спровести у оваквим условима у дело ово о чему говориш

nego im treba učtivo uručiti otkaz,

излази на следеће:

Искључиво читав тај поступак избора наставника је препуштен директорима школа, тј. они имају искључиво право одлучивања (Школски одбор и Савет родитеља најчешће буду само информисани какву је одлуку донео директор).

Хоћу да ти кажем, кад риба смрди, она смрди од главе.

А колико је свака од тих "рибљих глава" заинтересована да руководи једном школом која ће бити квалитетна? Хм...

Међу директорима има оних који су:

- ту дошли случајно, јер нико други није хтео да се бакће са том групом људи којом он руководи, па онда ни ти директори не би да много таласају;

- има оних који су ту по "политичкој линији", па их баш брига јер су им леђа уза зид, а каква им је школа, нека о томе брине партија која их је ту и довела;

- има оних којима је то директорско место само степеница ка даљем успону (Министарство, школска управа, заводи за унапређивање образовања и вредновање квалитета истог, просветна инспекција);

- и на крају, али не и безначајно, има оних који су на том месту дуго, веома дуго, воде пристојну школу, не баш најбољу, пристојну, али су се уморили и од оног почетног ентузијазма (већина таквих су они постпетооктобарски в.д. директори који 2002. пређоше са в.д. на стално директоровање) мало је код њих остало, поготово после свега што им се у ових 14 година сервирало из Министарства, а што су они нама по школама морали да пренесу, нареде, да нас натерају. Зато сада ти директори делују уморно, апатично, често незаинтересовано, али не можеш им замерити. Уложили су 14 година свог живота у нешто, од школе која је била у расулу крајем деведесетих направили ипак нешто пристојно, снабдели своје раднике, у оквирима својих могућности, савременим наставним средствима, обезбедили хуману средину за рад у учионицама и по читавој школи, али и они сами виде да се ту, у ствари, суштински ништа не мења и њихов ентузијазам је данас раван нули.

(А зар није тако било са свима нама? Где нам је онај животни ентузијазам, енергија за рад, за нови почетак, који се осећао у ваздуху и односима међу људима 2001, 2002, 2003. године?)

А када на овакве директоре додаш колеге наставнике који су одавно заслужили отказ али који:

- су пред пензијом па се чека да им та пензија већ једном дође да се не би отерао на улицу неко ко је близу 60. године живота или ју је прешао (не пратим то, у пензију жене иду са 63, а мушкићи са 65 година старости, јел' тако?);

- који су ту почели да раде јер их је довео претходни директор чинећи тако некоме услугу за нешто, а ту обично постоји и политичка позадина;

- који су ту почели да раде као противуслуга садашњем директору;

- који су ту почели да раде као грешка директора у избору свог наставничког кадра коју он неће да призна;

- који ту у одређеној школи раде јер ће и на следећем гласању за обнављање мандата директора гласати на наставничком већу за истог овог јер их он, ето, штити иако су лоши наставници (то се зове симбиоза у биологији, јел'да?);

(Да те подсетим да данашњим директорима после одласка са места директора школе нема повратка у наставу, то јест, њихово место у настави са којег су постали директори већ одавно заузима на неодређено време неко други - такав је сада закон)

Онда ти, Весна, постаје јасно зашто је отказ у српским школама тако ретка појава.

Сећам се приче из једне школе у којој су намерили да свом неспособном раднику дају отказ. Знаш како је адвокат саветовао директорку школе? Рекао јој је: "Немојте да идете на радне способности колегинице. Тужиће вас суду, изгубићете спор, платити одштету и мораћете да је вратите на њено радно место. Боље идите на њене психо-физичке способности..." Еј, пази ово: "...немојте да идете на радне способности...". Срамно је то, срамно...

А колико је људи спремно да некога проглашава лудим да би му уручио отказ у школи?

Мислим да сам ти објаснио зашто ћеш врло ретко чути да је неки професор у некој школи добио отказ...

П.С. - Морам да ти кажем да зато ја тај појам отказа лепо користим за манипулацију.

Наиме, више пута су ме у протеклих 15 година ови моји у школи убеђивали да конкуришем за место директора. У почетку сам се бранио истином:"Немојте, људи, ја не волим ниједан други посао у школи осим учионице... Мени је тај посао директора досадан, не умем ја да се увлачим у дупе општинарима, немам политичка леђа, нисам добар организатор..."

Џабе све моје речи, баш су ми досађивали.

Е, али ја сам последњих година променио тактику. Кад год ме заоколе, по ко зна који пут, како би требало да конкуришем за директора, ја сад само кажем: "Ко? Ја? Па ако ја постанем директор, половина вас овде присутних у зборници ће добити отказ!"

И онда ме они опет неко време оставе на миру са том идејом "Тасу за директора школе"...

Али свакако мислим да би нам у овом тренутку добродошао твој повратак у школу (први пут на овом блогу чуо да си и ти радила у школи).

:)

Jesam, predavala sam filozofiju i logiku, jerbo sam profesorka filozofije po edukaciji, al to beše davno i na određeno, bejah mlada i zelena:)radila sam kasnije i neke druge stvari vezane za edukaciju, no, istina, ja svakih par godina poželim da se vrnem u školu, al džaba, nema mesta, čak sam se ložila da predajem "građansko", pričala s ljudima, pa mi rekli da se manem ćorava posla jerbo nema mesta, to mahom popunjavaju ovi s manjkom časova, pih.

Pre neki dan sam sredjivala artije po kući i tako nadjem od pokojne babe zvanične papire, kako je kao učiteljica išla vamo tamo po direktivi i sva se raznežim šta je sve iskakalo i moglo da se pročita izmedju redova u tim artijama, počev od njene edukacije, prvo gimnazija pa učiteljska, pa do onog ko te pita, ima ideš di ti kažu i tamo gradiš život, a i njen ćale bio učitelj, bakuta odrasla u učionici:)))

Možda pričam glupisti, ali ja stvarno mislim a i klincima oko sebe nabacujem na finjaka, da posebno kada su teška vremena, valja se edukovati, no da ne tupim, jer, samo sam htela da kažem: "Da, Taso, ja volim školu":)

Vesna Knežević Ćosić

ja stvarno mislim a i klincima oko sebe nabacujem na finjaka, da posebno kada su teška vremena, valja se edukovati, no da ne tupim, jer, samo sam htela da kažem: "Da, Taso, ja volim školu":)

И нису то глупости, напротив. То исто и ја радим...

Некако сам убеђен да, без обзира што нама у том првом тренутку не изгледа уопште тако и што мислимо да клинцима све наше речи "на једно уво уђу, на друго изађу", то уопште није тако...

На крају крајева, видимо ми то и по себи самима када се присетимо сопственог одрастања и људи који су тада били око нас и бдели над нама...

Taso, , tako lepo umeš da ostaviš bez reči.

Ja mislim da je autoritet iz poštovanja jedini pravi autoritet.
Ovaj iz straha često se pretvori u nešto drugo,

Jedino što između ova dva imamo čitav niz kombinacija.

Što reče Tasa.

И трудим се да пронађем праву меру између та два, а то није баш једноставно јер та права мера је другачија код сваког ученика понаособ.

Tasa

Kad bi po školama masovno radili ljudi kao što je naš Tasa, imali bi i obrazovaniju i bolju decu, čak i bolje nastavnike, jer loš nastavnik nije štetočina samo za decu nego i za kolektiv, jer demorališe, dezavuiše i otvoreno kvari posao drugima.