Vozi, Miško!

Гледам ономад у Финској, иде аутобус, на станици инвалид, стаје аутобус, излази возач, помаже инвалиду, и наставља даље. Следећа станица: наилази на бициклисту, стаје аутобус – излази возач, убацује бицикл, улази бициклиста – и замислите, нико се не нервира, сем мене, као да се ништа догодило није. Па, изем ти такву земљу, код нас би за то време неко од путника устао и сео за волан, а докони возач нека чека следећи аутобус са све инвалидом и бициклистом. Мора да се зна неки ред: не може читав аутобус да стоји у месту док возач дангуби са инвалидом и бициклистом. С друге стране, какав ми је и то возач који се, као нека стрина Перса, свима смешка и служи их ко млада невеста. Ех, ухвати ме нека туга и носталгија, па се сетих наших возача, какве су то баје, кад они завозе, да ти памет стане. Ма, од мерака заборави човек да је у аутобусу. Нису то обични возачи, да каже човек само возе – ма то су мајстори свог заната, са њима можете слатко поразговарати и о политици, и о култури, и о спорту, о ценама на пијаци, о најновијој моди, о школском систему, стању у здравству. Опште образовање и информисаност им је на завидном нивоу. Ужа специјалност су им дневнополитичка дешавања и ситне сензације које чине живот. Вожња, ма то им је на последњем месту. Па то свако уме, што би о томе уопште и мислили када постоје важније и крупније ставари од саме вожње. Као да је битно хоће ли неко на време стићи на посао, до школе кад и онако сви касне. Распиштоље се наши мајстори као код куће, а не ко ови фински, не знаш, боже ме прости, да ли је жив човек или воштана фигура.  

Од раног јутра распевани: зна се ред, као у свакој домаћинској кући.  Не може у аутобусу свако да ради шта хоће: какво читање књига, сабирање мисли, дремање и остале бораније. Ако наш мајстор реши да слуша музику, слушаће је сви без поговора, а ако се разгали, нема душе која може остати равнодушна. Све је у мајсторевим рукама – ако он реши да станица буде поред сваке беле куће, тако ће и бити. Ако касни, касни са разлогом, ако крене пре времена, такође, постоји разлог само њему знан; и нема шта ту путници да  постављају питања и да се буне, ваљда мајстор зна најбоље, иначе не би био мајстор. Позната му је свака рупа и свака кривина, за то су наши мајстори највештији. Карта кошта колико мајстор процени, или: ,,колико даш“, ако је мајстор добре воље.

Ма, честити су и поштени људи ти мајстори, но је народ стока. Вечно нешто незадовољан: те му смета што лети нема климе, а зими грејања, те му карта и сувише скупа, те седишта неудобна, а музика прегласна, те прозори каљави – ко да је мајстору све потаман. И после му ђаво крив кад се мајстор расрди и крене да сиктерише: па, са стоком другачије и не бива. Препусти се мајстору и не брини, стићи ћеш сигуно где си пошао, ако уопште и знаш куда идеш, као да је то суштински важно. Најважније је да си у аутобусу, замисли да мораш да идеш пешака, а оно ужегло, или ударила вејавица, па не можеш ни да корачаш. Или замисли још горе, што је мене снашло: чекам десет минута да возач смести бициклисту и инвалида, као да сам палтио карту за чекање, а не за вожњу. Ако ми је, сам са крив, нико ме није терао да учим школу, да изучавам за инжињера за које и онако у Србији нема посла, па сад морам да се потуцам по белом свету и трпим сервилне возаче који се клањају путницима. Могао сам лепо да постанем мајстор, да возам друге до миле воље, да мењам правце како ми се прохте, могао сам, а опет нисам – одабрао сам да ме возе.