“STROGO POVERLJIVO”

Autor: Rodoljub Šabić

Svojevremeno je P. Stjuart, sudija Vrhovnog suda SAD, rekao: „Kad je sve poverljivo, onda ništa nije poverljivo, a sistem postaje takav da ga cinični i nemarni ignorišu, a s njim manipulišu oni čiji je cilj da zaštite sebe ili sopstvenu korist“. Iako izneta povodom jednog, konkretnog „top secret“ predmeta, ovo je jedna od onih rečenica koje su aktuelne za svako vreme i u svim sredinama.

I naša stvarnost to potvrđuje. Prava lavina Povereniku za informacije početkom ove godine podnetih žalbi (u prvih mesec i po 850 predmeta) među kojima su i neki “kapitalci”, iza kojih se kriju neke “tajne”, trebalo bi da je za nadležne povod za podsećanje na jedan fenomen čiji značaj daleko prevazilazi značaj bilo kog od pojedinih slučajeva. 

Taj fenomen je činjenica da Srbija već petu godinu ima “moderan” Zakon o tajnosti podataka. Donet  je 16.12.2009, a stupio na snagu 24.12.2009.

O tom “modernom” zakonu nikada nisam imao dobro mišljenje, kritikovao sam ga još u vreme donošenja ali, valjda se samo po sebi razume, nisam baš nimalo zadovoljan zbog toga što su se te kritike potvrdile kao osnovane.

Osnovni, najveći problem Zakona je to što je propustio da utvrdi bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti i što je prepustio Vladi da ona to uradi i to u okviru jednog neverovatno komplikovanog “mehanizma” za kakav je nemoguće pronaći presedan u uporednom pravu. I u, nažalost, kod nas gotovo uobičajenom maniru, Vlada nije donela te, za normalnu primenu zakona, nužne podzakonske akte. Tačnije, neke je donela sa ogromnom  docnjom, neke nikad. I direktna posledica je to da je danas, sa formalno pravnog stanovišta, sporna „poverljivost" ako ne svih onda ogromne većine dokumenata koji nose oznaku tajnosti.

Nadzor nad sprovođenjem zakona i propisa donetih na osnovu njega, zakon je poverio ministarstvu nadležnom za pravosuđe. Ono ni u trenutku usvajanja zakona nije imalo, a ni danas nema praktično nikakve kadrovske resurse za obavljanje ove funkcije. Posledica - organizovan nadzor nad primenom zakona se i ne vrši, pa shodno tome nemamo ni izbliza realnu predstavu o stanju u ovoj oblasti. Tim povodom sam u jednoj poodavnoj prilici rekao da mislim da imamo više “poverljivih” dokumenata nego NATO. Mislili su da se šalim. A nisam se šalio.

Zakon je “vodio računa” i o “tamnoj prošlosti”. Predvideo je “obavezu” rukovodioca organa javne vlasti da u roku dve godine od dana stupanja na snagu zakona  preispitaju oznake stepena tajnosti nad podacima i dokumentima određenim prema ranijim propisima. Ali, “zaboravio” je da predvidi šta će se desiti ako oni tu obavezu ne izvrše. Nije na primer predvideo da će po isteku tog roka nastupiti deklasifikacija po sili zakona, nije čak predvideo bilo kakvu sankciju za propuštanje pomenute “obaveze”. I rok je istekao, a sasvim “logično” željeni efekti su u potpunosti izostali. Nasleđena ogromna količina dokumenata koji još uvek nepotrebno nose formalnu oznaku poverljivosti još uvek postoji. Štaviše, svakodnevno se uvećava novim „tajnama" koje se u odsustvu neophodnih, preciznih kriterijuma lako „kreiraju".

U prilog oceni da Zakon o tajnosti podataka „egzistira" više kao fikcija nego kao realan element pravnog poretka i sistema, govori još jedan specifičan fenomen. Zakon o tajnosti podataka predvideo je jedinstvenu nomenklaturu klasifikovanih podataka – interno, poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna. Dakle, eliminisao je, čak i kao pojmove, „vojnu tajnu" i „službenu tajnu". Zato je veoma “indikativno” da su i Vlada i Narodna skupština u svojoj legislativnoj praksi, i to prilično intenzivno, nastavili sa upotrebom „eliminisanih" pojmova. Prilično je brojna grupa zakona koji su usvajani ili menjani i dopunjavani nakon stupanja na snagu Zakona o tajnosti podataka, a u kojima egzistiraju pojmovi, odnosno oblici klasifikaciji koje on ne poznaje. Znači i Vlada i Skupština su ignorisali “standarde” koje su sami predložili i prihvatili.

Zar iskustva sa (ne)funkcionisanjem našeg “sistema” tajnosti ne podsećaju i to na alarmantan način, da je krajnje vreme da se iz “sistema” otklone mogućnosti za kreiranje bar one „poverljivosti“ koja, uz svu štetu koju pravi, još i vređa zdrav razum i dostojanstvo javnosti i građana?