Čitanje grada

Beograd je kao otvorena knjiga iz koje se mogu pročitati gradske priče još od nekada, ali se može proniknuti i u ono što sledi. Svaka ulica, zgrada ili neki kvart su poglavlja ili pasusi te knjige gde je zapisano šta tu jeste ili šta je nekad bilo, pa pažljivi čitač, ljubitelj gradske literature, ima priliku da sriče o događajima i promenama koje su mnogi pisci knjige odvajkada zapisivali. A posebno su na ceni oni koji su se trudili da pišu o arhitekturi, jer su arte facti iz te sfere uočljivi, nezaobilazni i dugo traju u gradu. Arhitektonika grada sadrži i emituje informacije o stvaranju gradske matrice i gradskog lika kroz sebe samu u vremenu od kada je grad nastao sve do ovog stanja u sadašnjici.

Iz veka u vek, svako vreme je sačinilo svoj odgovor na tadašnje potrebe i stvorilo neki deo grada, a u mnogo slučajeva to se preklapalo, lomilo jedno o drugo, ili se nastavljalo u neverovatnom broju kombinacija pa je urbana matrica Beograda slojevita, različita i uskovitlana. Prve stranice su posvećene tvrđavi i okolišu koji njoj služi, jer je najpre trebalo osvojiti greben na ušću i stvoriti bezbedan prostor za vođe a onda i za trgovce i zanatljije ili je možda bilo i drugačije, prvo su stigli trgovci a onda i oni drugi, da ih zaštite i to naplate. Onda dolaze početni delovi grada gde su ulice uske i krivudave sa malim zgradama na skučenoj parceli da bi se smestili delatnici i oni što ih opslužuju. Zatim dolaze trg i pijaca sa kafanom po obodu i sa ponekom palatom u blizini.

Posle se sve to širilo, upisane su veće zgrade na ukrupnjenoj parceli, jer su neki stekli imovinu i zahtevali širinu u gradu. Dolazili su i osvajači i gradili po gradu po svojoj matrici i svom kulturnom modelu, orijentalnom recimo. Može se, dalje, čitati iz knjige da je tim sledom grad polako menjao samog sebe, kuću po kuću. Onda se pojavio pragmatični Emilijan i potpuno promenio gradsku matricu, uvodeći gradsku sliku u zonu evropskog grada. Uglavnom je sve bilo ukrupnjeno uz opstanak oaza malih kvartova iz predhodnog vremena. Knjiga je postajala sve deblja i teža za čitanje ali zanimljivija, posebno od kada su se u grad ušetali urbanisti i počeli da rovare i kreiraju ispisujući isprepletane rečenice. Od tada je čitanje knjige postalo veoma zametan i težak posao.

U svakom slučaju, ova gradska knjiga je veoma praktična jer je u njoj sve upisano, ništa ne može ostati prikriveno, a važno je da za nju nije potrebno ići u biblioteku, dovoljno je hodati gradom i stranice se predusretljivo otvaraju, nižu jedna za drugom i govore prolazniku razne priće. Nije potrebna ni neka posebna pismenost a to odgovara većini građana. Pa ipak, šta sa brojnim nepismenim građanima kojima je svejedno da li je knjiga otvorena ili zaklopljena i kojim je pismom pisana. Oni i dalje otiskuju svoj palac na kraj strane ne pročitavši je, ali zato ispisuju svoju, posebnu, knjigu, zidanjem kuća bez amaneta urbanista ili klesanjem nekih znakova, samo njima znanim u Beogradsko tlo, i tako čine paralelnu knjigu, neukoričenu, razbacanih stranica pa je to nekako autohtono, isto koliko i ona knjiga lepo ukoričena i pažljivo odštampana na finom papiru sa probranim fotografijama. Količina tih i tako ispisanih rečenica (gramatički bi se reklo: prostih ... ) ne može se više prenebregavati, moraće da se nauči taj jezik i pismo, kako bi se i njihova poruka razumela.   

Događaji u gradu i njihov odnos sa ambijentom u različitim vremenima i epohama je veoma promenljiv, zavisi od načina življenja i trošenja grada; ranije je gradska matrica bila aktivan učesnik u događanju celokupnog gradskog života, grad je bio mali i moguć za sagledavanje i pamćenje, informaciona osnova matrice bila je nabijena brojnim iskazima. Kasnije, u periodu moderne, znatno je smanjen broj poruka iz same gradske matrice koja je arhitekturom uprošćena, odnosno, informacije su postale slične. Građanin, čitač knjige, godinama, svako jutro, odlazi na piće u prizemlje devetospratnice gde mu se događaju mnoge stvari važne za njegov život, a kada ga pitaju kakve je boje fasada iznad radnje onda se zbuni, to nije nikada primetio niti mu je bilo potrebno.

Posle, posle je došla postmoderna pa i sada nekako traje, i u tom poglavlju se kazuje da postoji novo, obnovljeno bogatstvo gradske matrice, zgrade koje se kao na modnoj reviji takmiče u izazovnosti i atraktivnosti sve sa ciljem da budu primećene pa ma kako izgledale. Nije više obavezno da budu u skladu sa komšijom levo i desno. Uz dodatak bilborda posvuda po fasadama ponovo postaju učesnik u događanju kao dobra scenografija u urbanoj predstavi. Bilbordima se, posebno, stvara bezbroj različitih gradskih slika na jednom mestu, pa čak i kada nema događaja i gradskih scena deluje dinamično i gradska vreva je neprekidna. To je nova forma, novi jezik arhitekture i urbanosti gde se standardno i uobičajeno shvaćena forma kao konstanta menja i prati stvarni sadržaj, prilagođava mu se, i najzad omogućava da se dogodi. Klasična forma koja uistinu poseduje ograničen broj informacija posle nekog vremena, navika gledanja i čitanja, čini da građanin i na taj umanjeni broj informacija ne reaguje ili sve to više ne primećuje, te uvaženi i zaštićeni deo grada i ne učestvuje u gradskoj vrevi.

Sada se može pročitati na stranici br. 170.342, u drugom pasusu od vrha strane, da klasična forma grada sa zaštićenim likom i formom može biti a i jeste u konfliktu sa ovovremenim događajem, međusobno ne komuniciraju a različitiost umesto da bude izvor kreacije sputava  događanje, odnosno umanjuje, vrednost gradske klasike. Dvosmerna ulica, zar ne? Ali uska za mimoilaženje, pa je dobro povremeno rastaviti knjigu i razmestiti poglavlja po metodu slučajnog izbora, ukinuti brojeve stranica da se stranice i događaji tako uznemire i pomešaju. U toj zbrci neminovno će doći do novog poretka u gledanju na grad, kao posle zemljotresa, sve će biti iznova, ne zato što je srušeno pa se mora zidati ispočetka, daleko bilo, radi se samo o upotrebi grada u novim uslovima i u skladu sa novim potrebama. Ovi novi klinci izgleda čeznu za tim, a oni su ipak naslednici koji će svakako sledeće stranice sami pisati...