Како баба каже!
У мојој кући се од памтивека знао ред: деда је глава породице, али је увек бивало онако како баба каже. Баба је била оса око које смо се окретали. Ако је требало да се досоли, одсоли, купи, прода, донесе каква важна одлука за наш дом, бабина је била последња. Моја баба није била као остале бабе, никад се рецимо није смејала, јер је држала да бабама то не приличи. Замислите само колико је то утицало на моје детињство и одрастање. До своје пете године живео сам у уверењу да ме је баба родила, не рода – као осталу децу, баби сам и данас вечно захвалан што ми је рекла истину, да ме није родила она, већ мама, бар тако баба каже. Свака моја игра са децом, започињала је речаницом – баба каже! Када сам кренуо у школу, избацили су ме са веронауке, јер сам рекао да неме Бога, баба каже, велим ја вероучитељу,: ,,Ја сам ваш Бог!“ Уистину, што бих веровао у неког Бога поред живе бабе. Отпорна на сваку бољку, јака и неустрашива – баби је једино шкодила промаја, па смо настојали да прозори и врата буду затворени. Било ми је, искрено, јако чудно како нешто невидљиво попут промаје може да нашкоди стаменој баби као што је моја? Ал' добро, ако баба каже да јој шкоди, зашто јој не бих веровао. Зато смо стрго водили рачуна да се ни дашак ветра не промигољи кроз кућу – нек је само баба здрава, а ми ћемо и без промаје некако издржати.
Не лези враже, окупи нас баба једног дана, сва званична и озбиљна, стада пред нас – а деда, како ред налаже, даде баби реч: ,,Ја сам решила да умрем!“, рече баба. Људи моји, поче цика, вика галама, деда скочи, па устукну, након бабиног одсечног погледа, и готво срамежљиво изусти: Зашто, баба? Ево ја ћу место тебе, само кажи, баба! И дан-данас се питам, одакле куражи и снаге деди, да се успротиви бабиној жељи. Укратко баба образложи своју неопозиву одлуку речима да смо јој досадили, и да не може више да поднесе свет у којем је деда ,,глава породице“. Решила је да оде на неко лепше и боље место. Зар такво место постоји? Нисам о томе никад размишљао, и што бих, када је баба на све мислила. Ма, то смо и заслужили! Ми никад нисмо бринули о баби. Да ли смо се некад питали – како је њој? Само смо јој задавали главобољу; зар је она баш увек морала да мисли о свему? Реци, баба? Како, баба? Дај, баба?
У ствари, за све је крив деда! Он би требало да умре. Али, ако баба каже да ће након смрти отићи на неко боље и лепше место, онда се поставља питање да ли деда заслужује да умре? Не, ипак је баба у праву, деди ће ваљати да живи како би своје грехе окајао овде, међу нама. Сада деда са својом пензијом на грбачи има тату, маму и мене, а мора да сахрани и бабу, ред налаже – а јадна баба је на све мислила: и шта да јој обуку, и који оркестар да јој свира на сахрани, и колико званица да позовемо, и које цвеће да јој се донесе на гроб. Сахрана је била више него величанствена – уз Оду радости испратили смо бабу у лепши и бољи свет, бар тако баба каже; а док смо је испраћали, имала је осмех на лицу, по први пут у животу. Деда је остао без бабе, али је зато добио повољан кредит без кога се баба на далеки пут не би могла отпремити. Сетимо се често бабе, кад год пристигне рата за кредит, присећамо се безбрижних тренутака које смо проводили у њеном друштву, а како ствари стоје, сећаћемо се ње још дуго дуго.
И тако ми недосољени, или пресољени, јефтино продати, или прескупо плаћени живимо своје животиће, без бабе, и без роптања, окрећемо се данас око замишљене осе, док се баба осмехује са неког лепшег и бољег места. Признајм, деда притајно прижељкује да се у скоријој будућности састане са бабаом, али се искрено надам, да до састанка неће доћи, бар док не окаје и последњу рату кредита. Живео деда! Слава баби мученици, није она крива, ми смо криви.
Е, а да је било само мало памети, па да смо на време отворили све прозоре и врата, да протутњи промаја, да укочи бабу, ове приче не би било... Међутим, није ово празна прича, ово је прича о Србији и њеним бабама. Нама су бабе просто неопходне, ко хлеб наш насушни, јер док има ,,баба“ увек ће бити и кривца. И тако ми животаримо, сабирамо крај с крајем, отплаћујемо кредите, жалимо се на бабе и проклињемо себе што смо дошли до ивице.
Даме и господо, не дозволимо да времена будућа изроде неке нове бабе. И ако ме неко пита: Где је баба? Рећи ћу му, убили смо је – ја и безброј младих и образованих људи који својим знањем промовишу Србију. Људи спремни за изазове, за нове победе и искуства, који померају границе и пишу нову, светлију страну српске историје. Не мрзимо друге, волимо себе. Не побеђујмо друге, већ себе. Баба је мртва! И ја не желим да васкрсавам неку НОВУ ,,бабу“ која ће мислити уместо мене, и коју ћу вечно кривити за сопствене неуспехе. Не желим више да разноразне Баба Ванге и слепе вође затварају преда мном врата. Желим да отворим прозоре, да осетим дашак ветра, да осетим промају!
Осећате ли је и ви?
Душан Стевановић