čeka se meč Ronde Rouzi i Sare MekMan

Džoni Fejvorit se seća kada ga je prijatelj vozio u urgentni centar u 1 po ponoći jer je Džoniju pozlilo, a 2 idiota u plavim uniformama, oni postpetooktobarski demokratski kljunovi sa dužim demokratskim pendrecima i većim demokratskim stomacima i mudima veličine kikirikija zaustaviše vozilo i naplatiše kaznu jer smo ušli 5 metara u jednosmernu ulicu. I onda su svinjski odugovlačili pisanje kazne. Džoni Fejvorit se seća i doktora koji ga je slušao s osmehom na licu, misleći da se Džoni nagutao eksera pa mu je zato puls 3 u sekundi. Smeškali se i debeli student i splavaruša studentkinja koji su u toj ordinaciji otaljavali praksu.

Džoniju su uvek govorili šta bi trebalo da radi.

Kada da dođe kuće sa fudbala.  Da se obuče kada oni misle da je hladno. Da popije vode tek kada ne bude ’’vruć’’.  Da ne mora baš drugi po redu u svojoj školi probuši uvo.  Da ne mora da se tetovira, jer se tetoviraju kriminalci, robijaši i mornari. A on je fino dete. 

Da ne bi trebalo toliko da se loži na navijanje, jer su tribine loše za decu. Da možda previše čita. Da nije u redu što ne podržava studentske proteste svojim prisustvom na minus i plus 10. Jer dobro je dete i trebalo bi da je sa svojim drugarima koji su željni promena.

Džoni se seća Ljilje, poslednji put je video početkom 2001, bila je vitka i nesrećna i prelepa i suviše zrela i Džoni je to znao i zato je nije startovao, ili samo da joj je rekao – Ljiljo, mnogo si lepa. Ljiljo, poljubio bih te. Džoni ne zna gde je Ljilja sada. Nada se da je otišla iz demokratske Srbije. Džoni je Ljilju video ukupno 10 puta plafon, ali nikada je nije zaboravio.

Džoni pamti i kada je ušao u apoteku a prodavačica lekova zinu gledajući u recept ’’pa ti piješ 30mg bensedina dnevno !!’’ Džoniju je došlo da joj kaže da pije 60mg, ali čemu se raspravljati sa udžbeničkim mozgom demokratske srbije, gde je Ok da se popije litar vina – jača krv, gde se trudnici uredno prodaju pljuge – jebiga, 150 dindži na ovu glad, nije malo, ali ako piješ lekove koji sprečavaju panične napade – narkoman si. Posebno što panični napadi i ne postoje, već je to izmišljotina narkomana da dođu do lekova. Anksioznost postoji i leči se valerijan kapima ili boravkom u Palmotićevoj. Ćutke sačeka da mu uruči 3 kutije lekova, dok je gledao kako mu besno na poleđini recepta upisuje datum kada ih je uzeo. I onda mu reče povišenim tonom ’’znaš li da može jetra da ti otkaže ?’’ i Džoniju bi pun kurac kenjanja šalteruše u belom, bio je neki smrdljivi vlažnovreo osiromašenouranijumski dan na Dorćolu, i reče joj ’’hoćeš da se kladimo da imam bolju krvnu sliku od tebe, nedojebana seljanko’’.  Ona ućuta, Džoni izađe.

Džoni se seća i prvog albuma Body Count na koji je odlepio, dok je pre toga kod ortaka Nervoze slušao Madball i Agnostic Front i Discord i Unision. Seća se i ciklusa filmova Lino Venture u Kinoteci, ceo mesec samo Lino, seća se i da je istog dana kada je položio prvi ispit na Antropologiji otišao u Kinoteku i častio se sa 3 filma Brus Lija. Neke stvari se baš lepo poklope.

Seća se i koncerta Pekinške Patke u SKCu na koji je otišao da bi ispozirao, smorio se za medalju.

Seća se i kada je prvi put uzeo kreatin – nakon treninga je mislio da je Supermen. Nikada se bolje nije osećao u životu.

Seća se i kada su mu razbili glavu jer nije hteo da skine Reebok patike, i lila je krv niz lice ali je u patikama otrčao do doma Vojske, gde su ga gledali kao odbačeno štene na molbu da ga odbace do Urgentnog. I taj glavonja u uniformi je ponavljao ’’reci mi od početka šta se dogodilo’’. Izigravao je Poaroa dok je Džoniju krv grejala obraze. Naravno da mu niko nije pomogao.

Seća se majke koja mu je u zatvor donela 2 torbe odeće, kao da će ostati tu 30 godina, a ne 30 dana. Seća se zatvorskog doktora koji mu je, nakon opipavanja pesnicom nagnječene grudne kosti rekao ’’a živjećeš ti, momčino, 90 ljeta’’ i prepisa mu lorazepama i brufena po želji i kad god poželi. Blanko zatvorski recept.

Možda je zato Džoni uživao kada je psihijatrica vojske Otadžbine urlala na njega jer je doneo validan papir da nije sposoban za služenje NATO armiji, mogla je samo da urla i preti da će sledeće godine biti u uniformi, Džoni je sedeo i slušao taj strogi frustrirani povišeni ton gospođe i rekao joj ’’vidimo se za godinu dana, a možda nikada više, čitajte Njegoša’’.

Seća se utakmice Hrvatska vs Jugoslavija, seća se sreće kada je bata Mirkovič onom smradu napravio kajganu, seća se podignuta TRI prsta, seća se tog osećanja ponosa.

Seća se utakmice Zvezda vs Rad jer nije smeo da unese plastičnu flašicu sa vodom pa je na suvo sažvakao 4 kafetina jer je od 12og minuta tekme imao užasnu pulsirajuću glavobolju a posle je sve preraslo u užasnu želju za povraćanjem, što od kafetina, što od besmislenih pesama sa severa stadiona.

Džoni Fejvorit sedi u svom omiljenom lokalu - na 3 minuta od Holivud bulevara i 6 minuta od gajbe - gde gleda Ultimat fajt borbe,upravo je Kormijer nokautirao nekog brbljivog tipa i  čeka se meč Ronde Rouzi i Sare MekMan – Sare MekMan u koju je klinački zaljubljen možda zbog tih lokni kakve je i Ljilja imala – i pita se, gledajući u svoj fejzbuk profil na pametnom telefonu – ko su svi ovi ljudi ?? Za njih 15 zna ko su, družili su se i bili bliski, još uvek su ali preko mejlova, ali ko su ovi ostali... Nije lud, zna ko su – ali nismo se družili 33 godine u istom gradu na 3 km vazdušne linije, nije vas zanimalo da li sam crkao od gladi u potkrovlju i čime se hranimo moj pas i ja – i sada smo do jaja u virtuelnom svetu jer sam mentalno preplivao okean i odjednom vam falim ? Da se družimo ? Da vam pokažem fotke iz Vegasa gde vatam plavušu za sisu dok bacam kockice ? Ili želite da vidite da sam pao na 55kg i da sam ipak sjebao jetru ? Da se nećete uvrediti ako vas obrišem sa liste ’’prijatelja’’ ? Ajd da vidimo.

Polako ulazi Sara MekMan uz Disturbed – ’’Indestructible’’, a za njom Ronda uz Joan Jett - “Bad Reputation”.

Napolju pada kiša. 

                                                        Džoni Fejvorit