[Твој мали чин много значи друштву]
„... ако помогне некоме, ако учини да макар један клинац
окрене број ChildLine-а, онда је вредело."
Герет Томас
Герет Томас је седео у бару. Један од најбољих рагби играча света, човек који је преко сто пута победио у дресу Велса, више него иједан Велшанин икада, и као капитен водио тај тим до прве Гренд Слем победе после 27 година, чекао је своје ортаке из клуба.
Братство је оно што је Герета вукло ка рагбију, једином спорту који захтева неуморно подметање незаштићеног тела за своје саиграче. У рагбију се, више него у било ком другом спорту, инсистира на клупском братству. У рагбију и најслабији може бити преко потребан. У рагбију, више него у било ком другом спорту, постоји страст за братским везивањем. Заједничка опијања, туче, доигравања у мувању девојака... Осећај братства га је држао када је ломио оба рамена, кук, надлактицу, пет пута ломио нос и изгубио осам зуба.
Обичај да се, после проласка гол линије, три пута лупи длановима по глави, заједно са огромним телом, јачим од било ког нападачког, а бржим од било ког одбрамбеног, откривао је његов мачо темперамент. Умевао је тако, по пабовима, да пребије неког само ако би чуо да га оговара. Неко га је могао назвати фегетом - једном. На једној утакмици га је противнички навијач назвао педером. Једва га је судија зауставио да се не попне на трибине. Први би започињао туче, бивао најгласнији и увек би највише попио.
Једном приликом је, исто тако, седећи у пабу, причао са неким ликом у касним четрдесетим. Потпуно су прескочили причу о рагбију и Герет је узраћао само кратким, промрмљаним одговорима. Из паба је отишао са информацијом да ће лик и сутрадан доћи. Сутрадан је, у истом пабу, налетео на истог човека.
Овог пута су отишли заједно - у хотелску собу.
Збуњен јаком привлачношћу и узбуђењем које је осећао према овом мушкарцу одлетео је кући, улетео под туш и почео да се трља толико јако да су му бутине прокрвариле. Набио је четкицу за зубе у своја уста и развљивао ткиво језика док није повратио. Када би могао да спере и прво искуство које је имао са 18. година. И опет је, као и тада, обећао себи да се то никада више неће догодити.
Осећао је да му надимак, који је добио по Алфу (Alien Life Form) јер је био једнако светао и ружан као он, пристаје. Осећао се као страни облик живота.
Шта ће рећи својој жени?
Док је сада седео у бару, чекајући ортаке из клуба и размишљајући о разводу који је покренут, схватао је да је своју жену волео. Са њом је провео неке од најбољих година у животу. У њој је видео најфинију, најбржинију девојку коју је икада срео. У браку му је бивало мука од свог варања и лагања ње. Морао је бити искрен са њом: никада, према њој, није осетио сексуалну привлачност. Она је затражила развод уз обећање да ће за медије као разлог навести да ју је варао. Што је и било тачно, само донекле.
Осећао је кривицу што ју је оженио. Можда би упознала неког са ким би могла бити и даље. Када су пре брака одлазили у локалну цркву, молио се, тражио до Бога да га уништи осећања која је носио у себи. Увече би легао са надом да ће се пробудити „нормалан". Да ће бити онакав човек каквим су други очекивали да буде. Рекао јој је да му је жао. Била је бесна. Па су обоје плакали. Осећали су да се не могу тек тако растати и помало су се питали да ли би и даље могли некако бити муж и жена. Иако је озбиљно схватио венчане завете, желео да брак траје до краја живота, трудио се да буде савршен муж и сваки пут обећавао себи да је више никада неће преварити са мушкарцем, увек би се десило поново. Осећао је да му је секс са мушкарцем потребан да би преживео.
Годинама уназад је имао обичај да се шета поред литице инзад плаже која се налазила крај њихове колибе. Размишљао је да скочи и тако све прекине. Да прекине осећај усамљености и потиштености. Исувише је волео своје родитеље, своју браћу и своју жену да би урадио тако нешто. То је више био позив у помоћ. Међутим, и само размишљање о томе му је помогло да схвати да он, заправо, не жели да се убије. Он жели да ствари буду другачије. Да сав бол нестане.
Дуго је осећао да је немогуће да свој бол подели са својим родитељима или са браћом. Његов отац је био типичан Велшанин. Тврд, јак човек који је говорио мало, али када би говорио сви би га слушали. Алфи је био окружен мачо културом која није допуштала да се оно што је носио у себи каже. Али им је свеједно рекао.
Уследила је тишина. Без икаквог коментара.
Три недеље касније је отишао да их посети и видео три чаше за шампањац на столу. Када му је мајка затражила да извади шампањац из фрижидера одговорио је да не зна зашто пију шампањац. Јако добро је упамтио речи које је његов отац изрекао: „Сине, желим да седнемо и да наздравимо остатку твог живота." Алфију је то био знак да га је његова породица прихватила.
Герет Томас је седео у бару и чекао своје ортаке из клуба. Данас се, у свлачионици клупског стадиона, сломио. Схватио је да више не може живети у лажи. Та тајна, коју је носио током целе каријере му је била као чвор у стомаку. Био је као темпирана бомба. Веровао је да може потискивати своју сексуалност, чувати је у неком забаченом кутку себе. Био је немоћан да је и даље игнорише.
Данас, када су га после неочекивано нерешене утакмице затекли у свлачионици растројеног, позвали су његовог тренера да дође. Тренер га је извукао из тима и одвео у докторску собу. Закључао је врата и питао о чему се раду. Алфи је почео да му прича о разводу и када га је тренер питао шта се десило, Алфи је ћутао. „Знам шта је у питању. Могу бити само две ствари: или си је преварио, што мислим да ниси, или то има неке везе са твојом сексуалношћу." Тајна, коју је чувао од своје 16. па до 35. године, је откривена. Алфи је заплакао. Тренер је додао како је он исти човек који је и био, како га воле и како ће поразговарати са три-четири играча националног тима јер је потребно да му момци буду подршка. „Не можеш кроз то пролазити сам." И Алфи је осећао да је тренер у праву.
Када су у бар ушла двојица његових саиграча, Алфија се престравио од тога шта ће они рећи. Потапшали су га по рамену и рекли како их није брига за његову сексуалност и питали зашто им није раније рекао? Два најбоља другара из тима нису ни оком трепнула. Један је рекао да му никада не би ни пало на памет да помисли за Алфија тако нешто.
Алфи је осетио да су сви уз њега. Сви су задржали присан однос са њим. Сви до једног. Из нациналног тима. Из његовог матичног клуба. Коначно је шарада могла да буде готова. Коначно је могао да престане са поприлично изверзираном глумом. Постао је мајстор маскирања и умео је да савршено одглуми стрејт мушкарца. Јутра, у којима није желео да га ико види, јер му се чинило да ако га људи само погледају, да ће знати, су иза њега. Измишљања о сексуалним освајањима, зарад уклапања, су готова. Флертовања са лепим девојкама су готова. Сва она сексуална експериментисања са њима су готова. Једно је знати себе, друго је себе прихватити. И сада је коначно могао да се помири са собом. Да се помири са тим да њега девојке не привлаче као што привлаче његове ортаке.
Када је позвао новине и дао им своју изјаву, медији су експлодирали. Опсели су све људе из његовог окружења и сви су они имали само речи подршке, почевши од родитеља преко браће, бивше жене, саиграча до шефа његовог тима који је изјавио:
„Герет Томас је истински донео част нашем дресу као импресиван играч и јак вођа. Ми ћемо наставити да му одајемо признање за квалитет који је донео тиму као играч и индивидуа чије вредности посвећености, одлучности и фер плеја служе за пример. Бити човек који игра рагби и који је геј и живети са том тајном толико година колико је Герет живео, и играти на том високом нивоу на којем је он играо, то захтева много храбрости."
Братство које влада у рагбију је потпуно избило на светлост дана. Геретов мобилни је прштао од порука, од честитања од његових старих саиграча. Један је изјавио за медије: „Наш тренер би показао прстом на њега и рекао: - То је пример правог човека." Шеф рагби уније му је послао: „Сада је свет твој, ти си заиста храбар." Његова бивша жена је медијима рекла да не може бити поноснија на њега више него што је сада. Навијачи су на утакмицама скандирали његово име јаче него икада.
Алфи је коначно могао да почне да чисто живи своју страст - рагби.
У годинама после откривања своје сексуалности Алфи је постао велика подршка ChildLine-у, националној линији за помоћ деци. Једном приликом је изјавио:
„Било ми је поприлично тешко да кријем ко заправо јесам и не желим да то тако буде за неку будућу младу особу која жели да игра рагби или за неког преплашеног клинца. Ако моје откривање помогне некоме, ако учини да један клинац подигне телефон и окрене ChildLine, онда је вредело. Не желим да млади људи у очају, збуњени својом сексуалношћу пате у тишини, као што сам ја скоро 20 година, престрашени да се обрате било коме."
После Геретовог откривања, број дечака који позивају линију због своје сексуалности је значајно порастао.