искрено сумњам да је ико од присутних ученика Велике српске православне гимназије, те шегрта, студената и трговачких помоћника, а решених да оснују национални фудбалски клуб и то на територији Xабзбуршке Царевине веровао тог поодавног хладњикавог мартовског дана
1914 г. да ће се данас, а након 100 година, испред зграде Технометала у новосадској темеринској улици број 12 ( а некадашњој локацији штрикерске радионице Саве Шијакова) окупити пар стотина грађана да спомен плочом обележе годишњицу онога што је поменута неколицина у дворишној собици поменуте радионице замислила.
оснивачи одабраше тада име клубу Војводина како би подсетили на некадашњу идеју о војводству у коме је било планирано да Срби имају културно-политичку аутономију у поменутој Царевини.
О данашњем клубу небих, но и шире су знани успони и падови му, али наглаасити је неопходно да Све велике ствари настају из љубави, а то поменути спочетка у изобиљу имаше.Део те љубави и ми становници околних сокака у Подбари делу новог сада где се то дешавало осетисмо данас по прохладно-кишном мартовском дану.
додуше, небих се ја мешао у дисциплину коју непознајем да се све ово није дешавало под прозорима зграде у којој овоземаљске дане( тренутно) трајем.
Славље пак ,у Поводу . . тек претстоји . . .