Nikad dosta scenskog egzibicionizma

Само недељу дана уочи избора, познати политичар са насловне стране једног таблоида поручује како "живи за то да направи резултат у Србији". Ако сам га правилно схватио, ми треба да му верујемо да ће да уради нешто добро за нас, зато што он "живи да направи резултат". И то, какве ли случајности, баш пред изборе. Како у јавности кује имиџ поштеног човека, сигуран сам да му није била намера да својом изјавом вређа нашу интелигенцију. Зато сам исто тако уверен да му је јасно да смо правилно схватили његову поруку, како живи за онај резултат који очекује на изборима. Да у скупштини добије солидан број места и да на позицији на коју се намерио остане вечно. Могуће је да ме памћење издаје, али ми се чини да је наше колективно искуство довољно богато и да нас учи који је то резултат за који један политичар може да живи.

Ако упитате случајне пролазнике за шта живе, нисам сигуран да ће било ко споменути нешто слично. У нашем поднебљу већина ће да вам искрено рећи како живи за своју децу, унучиће, праунучиће, сестриће, синовце или кумчиће. Сасвим очекивано и врло похвално. Да смо још искренији, међу разлозима због који се живи нашли би се и мужеви, супруге, јавни или тајни партнери и партнерке, а да смо искрени колико и неки други народи, списак би био проширен куцама, мацама, папагајима и корњачама. У најискреније одговоре спадао би свакако онај: "Живим (и) због себе", али је, ту где јесмо, веома тешко испровоцирати толику количину искрености.

А, судећи према извештајима медија, има и оних који живе за то да, у ово доба године, своје четвороножне љубимице из обора помазе, уредно очеткају, почешу тамо где их сврби, поиграју се са њима, онако како су то чинили још откад су се опрасиле. Многи од њих ће вам рећи да се њихова осећања према овим умиљатим животињама не могу поредити са онима која се обично гаје према кућним љубимцима и да су им прасице постале... нешто као род рођени.

А онда, пошто су позвали и постројили фоторепортере и сниматеље из локалних медија, сасвим мирно, неретко и насмејано, крену да том свом "роду" одузимају живот, мало по мало, сец по сец... Нађу се ту одмах и кафа и ракијица за мајстора, да се поврати, ако случајно изгуби концентрацију. Алиби за ову врсту сценског хорор-егзибиционизма садржан је у изговору да се кроз "културно-гастрономску манифестацију свињокоља" враћају традицији свог народа.

Ако је до опанака, шајкаче, ритуалних косидби и вршидби, увек сам за. Ћирилицом се такође поносим и редовно је користим, а гибаницу и проју таманим. Играм и коло, кад год ми се укаже прилика... Ипак, традицију прштања свеже крви и наношење бола манифестованог несносним урликом наочиглед позваних гостију, тешко ћу икада моћи да сматрам својом. Можда и зато што крик увек тумачим као позив за помоћ, ма од које форме живих долазио.