Princip održivosti nije dovoljno dobar

Verujem da smo svi još u osnovnoj školi učili o životnom ciklusu i putu od kolevke do groba. Odnosno da ciklus počinje ekstrakcijom resursa (kolevka), a nakon faze korišćenja sledi faza odlaganja (grob). Nemački hemičar Michael Braungart i američki arhitekta William McDonough izdali su 2002. knjigu pod nazivom "Cradle to Cradle: Remaking the Way We Make Things", koja promoviše koncept - od kolevke do kolevke (C2C) - i objašnjava kako je moguće postići taj model. Mnoge kompanije su odlučile da primene ovaj koncept na pojedinim proizvodima (Nike patike, Ford Model U i sl).

Ono što mi je izuzetno bilo zanimljivo u Braungartovim izjavama je i njegova kritika principa "održivosti". Kada bi vas neko pitao kako vam je u vezi ili braku, a vi odgovorili "održivo", da li bi to značilo da vam je dobro? Braungart ide i dalje, pa upozorenja Agencije za zaštitu sredine o tome da se kola ne voze previše često, upoređuje sa time da vas policija upozori da ne tučete ženu ili decu previše često, jer sa malo manjim uništavanjem ništa ne postižemo niti štitimo, odnosno da bi trebalo raditi prave stvare, a ne raditi pogrešne ređe.

O ovome Branugart i McDonough više pišu u novoj knjizi "The Upcycle: Beyond Sustainability--Designing for Abundance". Umesto da krpimo rupe, smajujemo štetu, saniramo posledice, moramo razmisliti da od početka dizajniramo procese i aktivnosti koji nam umešto održivosti donose izobilje, beskrajnu ponovnu upotrebu i zadovoljstvo.

Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu prošle godine, Dominic Barton, direktor konsultaske kuće McKinsey & Co., izneo je procenu da bi svetska ekonomija uštedela 1.000 milijardi dolara ako bi uspela da ponovo koristi materijale, a da dnevno uništavamo vrednost od 3-4 milijarde dolara materijala.

Možda je vreme da pametnije postavimo stvari?