[Помисли нешто потпуно другачије]
[Сваки човек је важан ]
Мишљење и свет
„Оно што мислимо је сувише различито
од онога што би требало да мислимо."
Чарлс Сандерс Пeрс
Човеково мишљење настаје као последица интелигенције, односно способности да се елементи из окружења уодношавају. Оно настаје из нагона за опстанком, односно потребе да се створи интерпретација света зарад лакшег сналажења у свету, пре свега зарад лакшег предвиђања будућих догађаја. Мишљење је дубоко посредовано искуством у свету, односно изложеношћу подацима из окружења. Што је то искуство богатије, то ће и човеково мишљење бити богатије.
Невоља са мишљењем је што је оно, у својој основи, непоуздано.
Изградња сопственог мишљења је зависна од других људи. Што су људи из нашег окружења различитији то је наше мишљење разноврсније. Што су различитије интепретације света других људима којима је човек изложен, то је његова интерпретација света адекватнија.
Мишљење и променљивост
„Птић се пробија из јајета. Јаје је свет.
Онај који треба да се роди прво мора уништити свет."
Херман Хесе
Веровање у сопствену интерпретацију света, човек поставља као нужност, из страха. Суочен са когнитивном дисонанцом, са податком који се судара са усвојеном интеперетацијом, човек упада у стање панике која потиче из осећања сопствене недовољности за опстанак. Зато ће први импулс бити да се из свог окружења уклони извор тог осећаја што је разлог зашто су у расправама врло чести напади на саговорника као замена за напад на мишљење или дисквалификације мишљења, а без аргументације.
Човеково мишљење је најбоља интерпретација коју је његов мозак могао да направи од понуђеног материјала. Опстанак који је у току је доказ да је она довољно ефикасна. Зато се промене мишљења догађају или зато што особа осећа да је њен модел опстајања недовољно добар, тј. да има бољих (у ком случају је потребан опипљив доказ ефикасније успешности), или зато што се сопствено мишљење подређује ауторитету иза кога стоји подршка масе (нпр. научне заједнице или политичког покрета).
Паника когнитивне дисонанце говори човеку да он, не само да је недовољан за живот, већ да је то био одувек и да је читава његова интеракција са окружењем била погрешна. То доводи до тога да су катарзе, преумљења и велике промене мишљења - ретке и то је разлог због кога су, када се десе, праћени бурним емотивним стањима и фазама.
Насупрот томе, људи осећају задовољство када су у праву јер то значи да су довољни за опстанак.
Мишљење и уметност
Уметност доноси интервенцију у окружењу. Она је медиј којим се човек излаже туђем животном искуству, медиј којим се човек излаже новим елементима у окружењу, а без кога би остао ускраћен за многе интерпретације света. Кроз уметност се унапређује сопствена интепретација. Што је већа изложеност уметничким делима, то је интерпретација софистициранија.
Уметност је сигурнији терен за унапређивање, за тренинг сопственог мишљења. Когнитивна дисонанца, која потиче од живог саговорника, директно сукобљава његов опстанак са нашим. Уметничко дело је посредни објекат који лако можемо одбацити, лакше се од њега одбранити и од кога ћемо се теже осетити угроженима.
Међутим, отпор према туђој интепретацији света ипак долази до изражаја и у доживљавању уметности. Па су тако људима потребни ауторитети да кажу да та уметност нешто ваља или је, пак, потребно да уметник зарађује доста новца, има име, славу и т. сл. како би се то уметничко дело схватило као вредно повиновања.
Тај отпор уметност може да превазиђе, изазивањем појачаних емотивних стања. Појачана емотивна стања, одређену ситуацију утискују у нашу меморију. Нпр. човек ће у ситуацији животне угрожености упамтити све детаље и сећање на ту ситуацију може бити јако и дуго времена после. Истим механизмом, уметничко дело, ако је довољно јако, остаје у сећању публике и намеће се као важан, неизбежан елемент окружења чиме утиче на интерпретацију света.
Мишљење и наука
Поставља се питање, да ли је фино исклесана интерпретација света истовремено и тачна? Оно што бисмо могли да назовемо тачном интерпретацијом света се још увек гради - науком. Њен принцип репродуцибилности резултата значи да сваки човек може, живећи исто искуство (експеримент), доћи до истог мишљења о нечему.
Идеална ситуација у којој би наука имала све одговоре је немогућа. Осим што изнова отвара нова поља истраживања, наука се труди да да одговоре на питања „Како?" нешто постоји. Читав спектар питања, која постоје у људском мишљењу, изван је интересовања науке. То су питања „Зашто?" нешто постоји.
Мишљење и људи
„Људи ће заборивити шта сте рекли,
људи ће заборавити шта сте урадили,
али ће увек памтити како су се осећали због вас."
Маја Енџелоу
Људска реалност је живот кроз непоуздано мишљење о свету, а које је нужно да бисмо у том истом свету имали какву такву координацију. Уздрманост те координације доводи до њене одбране по цену туђих емоција што отвара врата конфликтима и насиљу. Отворени конфликти се враћају као додатни осећај угрожености и покрећу нагон за опстанком што онда код човека ствара трајније стање анксиозности. Тако се основна функција мишљења, лакши опстанак, поништава.
Основа човековог постојања су емоције. Док информација из окружења стигне до логичке обраде, она је већ увелико процесирана у лимбичком мозгу. Као такво, сопствено мишљење је само додатни алат за сналажење у окружењу. Алат који је погодан да се њиме служимо, али врло непогодан да у њега верујемо.
На крају дана, важно је само
каквима смо оставили људе после нас.