U maju 1147 godine, skoro dvesta brodova krcatih vitezovima krstašima iz Engleske, Normandije, Flandrije, Škotske na putu u sveti rat u Palestini pristalo je u luku Porto. Na to ih je prinudilo razorno nevreme koje h je presrelo u Biskajskom zalivu. Kralj mladog Portugala ih nije dočekao u gradu, nalazio se na jugu, na frontu, gde je ratovao protiv Mavara. Upravo su bili osvojili utvrđeni grad Santarem, ali za daljnje napredovanje nisu imali snage. Krstaše je ugostio biskup. Koji je upotrebio sav svoj šarm, diplomatske sposobnosti i biskupski ugled dok ih nije nagovorio da zastanu i pomognu svojoj hrišćanskoj braći Portugalcima da nastave započeta osvajanja muslimanskih zemalja. Krstašima se posebno dopalo saznanje da je arapski grad Al-Ušbuna, odnosno Lisabon, čija se opsada spremala bio bogat i napredan, te da će biti izobilja plena.
Kada je flota ušla u reku Težo, u junu 1147 pred sobom su imali grad kakav niko od njih nije bio video. Posle četiri veka mira i napretka pod arapskom vlašću Lisabon je bio veći, mnogoljudniji, bogatiji i lepši od Pariza, Londona i Kelna. U tom trgovačkom gradu u tom trenutku, zajedno sa izbeglicama iz Santarema, živelo je 150 hiljada, ne računajući žene, decu, koje hroničari nisu brojali.
Krstaši su u zamenu za pomoć, osim spasa za svoje duše, tražili su da sav ratni plen pripadne njima. Portugalski vitezovi su, doduše nevoljno, pristali.
Sledećeg jutra, vojska se iskrcala sa brodova na kojima je konačila i posle svete mise otpočeo je napad. Prvo je krenulo da leti kamenje. Stene bačene iz praćaka padale su po krovovima odakle su ih stanovnici grada hitro vraćali natrag. Kada su nasrnuli na predgrađa, konjanici su naišli na snažan otpor kako od Mavara tako i od Mosarapa, hrišćana, koji su tokom prethodnih nekoliko vekova, iako nisu primili veru svojih muslimanskih gospodara primili njihove običaje i jezik, i sada su po svemu, osim po Bogu kome se mole, podsećali na Arape. Posle dugog dana borbe i velikih ljudskih gubitaka na obe strane, kada je palo veče sva predgrađa već su bila osvojena. Arapi su se povukli iza zidina.
Sutradan su se krstaši, opijeni dobrim portugalskim vinom, okupili pod zidinama i sa sigurne udaljenosti u horu i koliko ih grlo nosi izvikivali najgore uvrede na račun muslimana, njihovih majki, njihovog Boga i proroka Muhameda. Arapi očigledno nisu razumeli uvrede, pa su reagovali zbunjeno i blago. Tek kada su pijani plemići podigli tunike i pokazali bele guzice, uzvikujući pritom Prorokovo ime, na zidinama je eksplodirao bes. Branioci su osim uvreda pljuvali i mokrili po krstačama, ikonama i drugim simbolima hrišćanstva koji su im se našli pri ruci pa ih bacali sa zidova na hrišćane.
Tokom sledećih dana grad je neprekidno kamenovan iz dva katapulta i to tako prilježno da su kada je lepo vreme, za deset sati, na grad uspevali da bace i po deset hiljada kamenica. Drugi su se bacili na potkopavanje zidina, dok su treći, izgradili drveni toranj visok dvadeset i pet metara. Toranj se kako je bio pretežak prilikom transporta zaglavio u pesku pa je postao laka meta braniteljima grada. Uprkos brojnim žrtvama u nameri osvajača da ga odbrane, toranj je ubrzo planuo i sagoreo.
Opsada je trajala nedeljama. Čekanje je bilo moćno oružje u rukama osvajača. Grad je bio gladan i polumrtav, žrtava bombardovanja i gladi je bilo suviše da bi im našli mesto da ih dostojno sahrane, pa se sa spoljne strane zidina osećao nepodnošljiv smrad tela koja su trulila po letnjoj žegi. Pričalo se da su zatočeni branioci hranili telima poginulih hrišćana koje bi nanela reka.
Osvajači su takođe postajali sve nervozniji. Između grupa vitezova raznih narodnosti odnosi su bili sve napetiji. Počele su čarke. Da bi podigli moral trupa krstaši su izveli napad na južnu, muslimansku obalu reke. Sa pohoda su se vratili sa kopljima okićenim mavarskim glavama, njih preko osamdeset. Trofeje su poređali da se mogu lepo videti i prebrojati sa zidina. Ubrzo je iz grada izašla grupa Mavara koja je molila da im se posečene glave predaju, pozivajući se na ljudskost i samilost. Glave su uneli u grad iz koga se potom čitav dan čulo narikanje. Među krstašima se šaputalo se da se na bogosluženju u nemačkom logoru nafora pretvorila u komad krvavog mesa, što su mnogi shvatili kao znak Božjeg neodobravanja krvoločnosti njegovih ratnika.
Početkom oktobra, skoro pet meseci po početku opsade napori nemačkih vitezova koji su kopali tunel ispod zidina urodio je plodom. Jedna kula se srušila i otvoren je procep u bedemu. S jedne strane navalili su krstaši, Nemci i Flamanci, a s druge su uspaničeni branitelji neuspešno pokušavali da zakrpe otvor i branili ga na život i smrt. Premoreni napadači su obustavili napad a na njihovo mesto su krenuli normanski i engleski krstaši. Nemci to nisu bili spremni da dopuste već su savetovali Englezima da sami otvore svoju rupu u zidu i da će kroz ovu ući samo oni koji su mesecima potkopavali a ne oni koji su za to vreme jeli smokve i pecali na reci. Ta je optužba bila neosnovana, Englezi su u međuvremenu bili napravili još jedan drveni toranj, ovoga puta jači i otporniji. Branioci su shvatili da je situacija beznadežna, da su žrtvovani od svojih, jer pomoć od muslimana s druge strane reke nije dolazila, i da su, oslabljeni od gladi i rata suviše nejaki da bi odbijali napade na dva fronta, ponudili su kapitulaciju. Ubrzo se na gradskim dverima pojavilo pet emisara na čelu sa guvernerom grada. Nekolicina krstaša nasrnula je na njih, ali su ih Portugalci zaštitili i odveli pred svog kralja. Dok su pregovori trajali vitezovi, nestrpljivi da se dokopaju plena, međusobno su se sukobili oko podele imovine koja im je već bila nadohvat ruke. I Arapi i Portugalci, posmatrali su ih s gađenjem.
Uslovi predaje bili su jasni. Gubitnici će sve svoje posede predati pobednicima. Svi oni koji prilikom pretrage grada budu uhvaćeni da kriju predmete od vrednosti biće na mestu pogubljeni. Oni poslušni, biće pušteni da idu na jug, praznih ruku. Na čuđenje krstaša, guverneru grada i njegovoj porodici kralj je obećao bezbednost za imovinu. Uzeta mu je samo prelepa arapska kobila na koju je komandant krstaša bio bacio oko.
Posle dugih pregovora dogovoreno je da u grad prvi uđu Nemci i Flamanci. Kada su branioci otvorili kapije horda je navalila u grad, ubijajući, paleći, silujući. Ubijali su koga su stigli ne pitajući za veru. Mnogi hrišćani koji su kao zaštitu u rukama držali krstove i ikone ubijeni su bez milosti. I sam biskup je zaklan.
Te noći krst je istaknut na najvišoj gradskoj kuli i služena je misa zahvalnica za ovaj za hrišćanstvo veličanstven i radostan dan. Portugalski kralj i njegovi vojnici u grad su ušli tek sledećeg dana. Očekivali su da će zateći strašan prizor, ali takvom se pokolju zaista nisu nadali. Grad je bio pretrpan leševima u raspadanju i umirućim ranjenicima. Smrad trulog i ugljenisanog mesa iznenadio je i iskusne ratnika kojima je klanica bila zanimanje Punih sto godina je trebalo da se grad dovoljno oporavi od oslobodilaca i da postane prestonica.
Većina vitezova, Portugalci, Englezi, Bretonci i Normani, u trenutku velikog zločina iskreno su se gnusali. Tako makar kažu istorijski zapisi. Ali ipak danas kada se priča o opsadi Lisabona i pokolju Mavara, kaže se da su hrišćanski vitezovi počinili zločin.
Naravoučenije: Džabe se vadiš da nisi ti. Sledeći put nemoj da se petljaš gde i s kim ne treba.
