Loša iskustva

Život je težak.

Tako počinje jedna od onih knjiga iz popularne psihologije koje su bile tako popularne devedesetih. Ništa novo ni revolucionarno, rekao sam tada sebi. Svi znamo da je život težak, zato što ga živimo i zato što nam je - velikoj većini bar, neko bi rekao 99% nas - težak.  Treba se boriti, puno raditi i odricati se, da bi ti život postao podnošljiv i eventualno kvalitetniji. Poenta ti postaje da nađeš ljubav i dobar posao i dobro društvo i neki hobi i to ti onda ulepša tvoj svet i daje mu neki viši smisao.

Onda dođu deca i počinješ da živiš za decu i borba se nastavlja ...

Ali vremena su se promenila. I zaista mi nikada mi neće biti jasno, zašto se savremeni roditelji - ljudi kojima je život više ili manje bio dosta težak devedesetih, kada su oni bili nečija deca -  tako očajnički trude da svojoj deci olakšaju život, za koji veoma dobro znaju da je (bio kakav bio) ipak milion puta bolji i lakši nego onaj njihov.

Ja lično nisam bio dobar đak, u gimnaziji sam čak bio dosta slab. Jednostavno nisam kapacitet i teže mi je išlo nego mojim vršnjacima. Za svaku svoju dvojku sam zato morao krvavo da radim, da idem na dopunske časove i da smaram drugare da mi pomažu. I zato mi je svaka dvojka koju sam dobio bila slađa od svake petice koje su dobijali moji drugari u razredu. Bio sam ponosan na moje dvojke, jer su one značile da ipak nisam najgori, da ipak ne moram na popravni i da ipak neću da ponavljam razred. A bilo je i takvih u mom razredu ...To, da vidim kako neki iz razreda idu na ponavljanje, dok smi mi idemo dalje, ili to da vidim kako stariji učenici dolaze u naš razred jer ponavljaju  - to me je naučilo da se moram boriti i da - ako se opustiš - život neretko ume da se zakomplikuje i postane prilično zajeban za življenje. To je nešto što današnja deca nemaju ...

Evo danas čujem inicijativu da se ukine ponavljanje razreda u osnovnoj školi.

Ali svako ko radi u prosveti već zna da je ponavljanje razreda (kao i popravni ispiti u mnogim školama) odavno preraslu o neku vrstu folklornog predanja. Urbana legenda koja se prepričava, iako je malo ko zaista i video da neko ide na popravni ili ponavlja razred.

Ponavljanje razreda je danas ostalo rezervisano za decu koja se nisu ni pojavljivala u školi, pa im se nije ni moglo namestiti da nekako pređu godinu. Nažalost, najčešće se radi o romskoj populaciji ili o deci koja su se okrenula skitnji i delikvenciji. Za mnogu od te dece su i sami nastavnici srećni što im ova ne dolaze na nastavu ...

Šta je još jasno radnicima u prosveti? Pa jasno im je da učenici koji nemaju strah neuspeha i strah od lošeg iskustva opomene, popravnog ispita ili ponavljanja razreda - neće učenje i iskustvo školovanja uzimati za ozbiljno.

Ako deca nemaju strah od toga da mogu da dobiju jedinicu, strah od toga da im - ako ne poprave tu jedinicu - sledi opomena, strah od toga da će morati celo leto da greju klupu i idu na popravni, strah od toga da će ponavljati razred i izgubiti vezu sa svojom generacijom- ta deca će naučiti da se može prolaziti kroz život i bez rada, da se može ići kroz život tako što se neko drugi bori za tebe, da se može živeti bez samostalnog rada i borbe za sebe i sopstveni napredak u životu.

Ovo je recept za katastrofu.

Koja je moja strepnja? Moja strepnja je ona od budućnosti. Budućnosti u kojoj će ova deca - odrasla u sistemu u kojem nema nagrade za rad i kazne za nerad - da vode ovo društvo. U nekim segmentima mi već imamo takve političare na vodećim mestima ...

A ko će biti ministar prosvete u novoj Vladi? To je - sada kada čekamo njen sastav - nažalost najmanje važno pitanje danas ... Dobiće je neko iz stranke koja - u velikom postizbornom potkusurivanju - treba da bude zadovoljena za svoj procenat glasova na izborima. I kako stvari idu, najbolje će biti ako se dotični postavljeni KADAR ne bude previše mešao u svoj posao.