Tako negde pri kraju radnog vremena, pred prošli vikend, modem mi je otkazao poslušnost, pa sam ostao bez konekcije sa internetom. Bože moj, reći će neko, pa šta....? Kako smo tolike godine živeli bez interneta, mailova....bloga? Ne kažem da se ne može, čak mi je i prijala ta vikend pauza, jes’ da sam propustio nekoliko očekivanih pisama, jedan zakazan razgovor sa školskim drugom, koga nisam video punih 30 godina, od kako je otišao u Australiju, jes’ da sam imao i neka druga posla...ali bilo mi je, u najmanju ruku, neobično. Dakle nije problem da li se može bez interneta, pa naravno da se može, ali odjednom sam se nekako osetio kao u gluvoj sobi, izolovan.
Imaš kompjuter, imaš internet, ali nemaš ispravnu tu malu napravu koja se zove modem, koja ti omogućava da se konektuješ (nadam se da je moje neznatno poznavanje kompjuterske tehnologije dovoljno da tako definišem modem!).
U čemu je bio problem?
Mora da se obavi servis, popravka....i za divno čudo, vrlo brzo su se pojavili majstori, stručnjaci. Ljubazni i rešeni da sve brzo poprave. Merili nešto, vrteli se oko kompjutera, peli na zgradu, na bandere...sve je u redu kažu, ali konekcije nema, pa nema. Dobro, vikend je, pa odložismo stvar za ponedeljak, prvi sledeći radni dan. I zaista dodjoše, opet merenje, kontrola kablova, razdelnika....Ja onako laički zaključujem da možda modem ne valja...Oni zavrteše glavom, sumnjičavo...“gde bih ja mogao to da znam?“ Pa dobro, odustajem! Dolazi pojačanje, nešto mladji majstor, vispren, spretan .....premeri i on nešto, stavi test modem i odmah reče:“Crkao Vam je modem !“ Pa, dobro, rekoh „Može da se popravi?“...“Nema popravke modema...a i ovo Vam je stari model, mora da se promeni !“
Rečeno uradjeno!
Novi modem brzo uspostavi vezu sa internetom i sve ponovo poče da funkcioniše, kako treba.
Pa se sad nešto mislim, ako je Srbija, geografski bar, u Evropi.....hm, možda je problem u modemu, u konekciji? Stari „model“ pa ne rade na istim talasnim dužinama, ne vredi ga ni popravljati!
MORA DA SE MENJA „MODEM“!
Ako se pogleda unazad 20-tak godina, skoro da nema ni jednog predsednika partije koji je podneo ostavku zbog neuspeha stranke, koji je smenjen....a oni su naši potencijalni „modemi“ koji treba da nas konektuju sa EU, ili se varam? Uzmimo za primer samo one najveće partije:
SPS - U vreme neprikosnovene vlasti Slobodana Miloševića, pa sve do danas on je apsolutno neprikosnoveni i nedodirljivi lider, na koga se svi pozivaju čak i danas, kada ga više nema medju živima! Imali su milionsko biračko telo, opštenarodnu podršku, nasledjenu infrastrukturu, basnoslovne finansijske mogućnosti, a danas su na ivici parlamentarnog cenzusa. Uprkos tome nije bilo značajnih turbulencija koje bi jednu garnituru zamenilo nekom drugom koja bi imala kritički odnos prema S.Miloševiću
SRS – Šta god ja mislio o načinu nastanka ove, danas svakako najveće (!) partije, Vojislav Šešelj (mesto boravka – Hag), još uvek je predsednik partije, koji se itekako pita za sve! Činjenica je da se danas nalaze u usponu, ali nam iskustvo govori da partija koja predje milionsku podršku vrlo brzo krene nizbrdo (pa mi se sve čini da nam je to jedina nada? )
SPO – Nema partije koja je od osnivanja više puta menjala svoju poziciju, od one prve velike opozicione stranke, preko partnerstva sa Miloševićem, do vanparlamentarne stranke i stranke ispod cenzusa. Ako se zna da je ona nastala nakon razlaza trijumvirata Drašković – Šešelj – Mirko Jović, da je medju prvima imala paravojne jedinice koje je podržavala (!), da je iznedrila jednog Velju Ilića, da nije želela (ucenjivala) da udje u DOS.....onda je potpuno prirodno da doživi takvu sudbinu. Ipak Vuk je Vuk i ne da se, pa je još uvek predsednik SPO.
DS – Svakako stranka sa najvećim intelektualnim kapacitetom, ali i stranka koja je sve vreme imala unutrašnje probleme, počevši od prvog predsednika Dragoljuba Mićunovića, koji je nakon stranačkog poraza od Zorana Djindjića, napravio svoju partiju DC (Demokratski centar), Vojislava Koštunice, koje svoje frakcionaštvo i neslaganje definisao izlaskom iz DS-a i formiranjem DSS-a, preko Batića, koji je izašao iz DS-a i iz DSS-a, napravivši DHSS, pa sve do skorašnjih dogadjaja i stvaranja Čedine frakcije i partije LDP-a. Posebnu priču u svemu tome predstavlja DSS i njen predsednik Koštunica, doktor, Vojislav, koji je uspeo da za 8 godina vlasti (SRJ, SCG, Srbija), promeni i treću državu, a da pri tom ostane na vlasti, koji je uspeo da opštenarodnu podršku dobijenu 5-tog oktobra 2000-te, koja se može porediti samo sa podrškom koju je imao Milošević 90-tih, potroši, a DSS vrati na poziciju koju su imali pre DOS-a, ispod parlamentarnog cenzusa. I nikom ništa.
Da ne govorim o drugim, manjim partijama, koje u većini slučajeva slede neslavnu tradiciju tzv. velikih partija., ili se ja ne sećam svih detalja, najbolje.
Dakle bilo nama kako bilo - nema ostavki – nema odgovornosti, ni političke, ni stranačke, a još manje državničke.
Dakle naši „modemi“ koji bi trebali da nam posluže kao konekcija sa EU ili su drugačije programirani ili su nesposobni, ali im to još uvek ne smeta da nas zaludjuju i konektuju isključivo u skladu sa ličnim interesima, pa me onda i ne čudi što smo u ćorsokaku već više od dve decenije.
„Modem“ MORAMO da zamenimo, ali i programiramo tako da postane kompatibilan sa EU internetom. U suprotnom vratićemo se golubovima-pismonošama, kao tradicionalnom načinu komuniciranja, a tada Velja & slični imaju najviše šansi.
