Pravoslavni peder (1)

 

Ја сам имао ту (не)срећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног.

Било је то негде око моје 20те године. Технички гледано, касно. Слутећи конфликт који ће постојећи идентитети направити, њихово испољавање (аутовање) и признавање, пре свега себи самом, одлагао сам колико сам могао. Вакуум који је настао испуњен је музиком. И свим око музике. Слушање, свирање, певање, учење и све у круг. Одлагање материјализације својих идентита уопште није препоручљиво. И поред тога ја сам свесно чекао да се бар средња школа заврши. (Појашњење: средња музичка школа у Србији уме да буде екстремно напорна; на четвртој години сам имао 20ак предмета од тога сваки двочасовни + ванредне пробе хора; кад се на то дода редовно вежбање клавира (3 сата дневно), солфеђа (колико се стигне), јасно је да се даље од музике и не може отићи.) Није ми био потребан додатни духовни напор који би ме омео у школовању.

То што су моји идентитети били на "стенд бају" никако не значи да су били угашени. Пре бих могао поетски да их опишем као сабијени вулкан окован непробојним механизмима одбране. Исказивали су се понајвише кроз уметност (нпр. писање песама без родова, обраћање "апстрактним лицима") и, наравно, кроз снове. Снови су ми били у тоталном нереду: од најпорнографскијих (са све групњацима) до најбожанскијих (са све угледањем Христа и Оца). На јави су се оба идентитета испољавала макар толико да сам био свестан да постоје (ал' нисам баш хтео да признам). Све се ипак завршавало на почетним импулсима: религијском надахнућу и сексуалним поривима.

Када се средња школа завршила, када је дошао факс, када више није било изговора, и када сам добио подоста слободног времена ... почело је сасвим тихо. Интернетом.

Разноразни православни (па и неки не баш тако православни) сајтови. Свашта се може наћи. Доста духовне музике. Доста духовно врло употребљивих текстова. Између осталог и мишљења о хомосексуалности.

Пичвајз је почео.

Моје понашање је у том периоду сасвим потпадало под назив "верски смарач". Ишао сам редом и покушавао људима да утерам пост, молитве, Литургију, до те мере да ме рођени брат умало једном није пребио. Срећом све се завршило на дрању. А у ствари сам само хтео да свој грех компензујем спољним наметањем безгрешности и себи и другима (на шта ми је сасвим ишло на руку посматрање себе као мученика). Не могу рећи да таква ситуација није имала и позитивних страна: успео сам у потпуности да искореним лагање; пронашао сам потпуно задовољство да себе подредим помагању другоме и још много тога. Али...

Сасвим је јасно где је унутарњи конфликт избио. Моје прво самоиспољавање сексуалног идентитета је (подстакнуто геј сајтовима) уследило врло брзо. И нимало ми се није свидело. Не сме се бити педер. То је време екстремних постова (хлеб и вода, или евентуално уз додатак свежег, термички необрађеног воћа и поврћа), редовног посећивања што већег броја служби (Литургије, Бденија, Јутрења, Вечерња...), редовних молитви, исрцпног рада (доста учења, вежбања) - једном речју: све по пе-ес-у. Много сам полагао у петровдански пост. Све сам духовне снаге упро у сузбијање нечистих мисли које су нарочито биле изражене по улици. Себе сам сасвим уредно припремио за своју прву Исповест и Причест.

Прва Исповест је била моје прво изговорено аутовање сексуалног идентитета. Негацијом. Исповест је иначе садржавала стандардна питања:

- Јеси ли лагао?

- Јеси ли крао?

...

- Да ли се дрогираш

...

- Имаш ли још нешто да кажеш?

- Имам...

и рекао сам: први пут пред Богом. Први пут наглас. Пред Богом. Све о нечистим поривима и мислима. Пред Богом. И пред Његовим човеком.

Одмах је уследила и Причест. Она права. (Претходна причешћивања нисам рачунао, јер нису била са адекватним бекграундом, тј. припремама.) После прве Исповести и Причести, човек се осећа "као лептирић". Заиста, крајње слободно и растерећено. Тотална веза са свом Његовом творевином. Све некако постане мирољубиво, сталожено, ванвременско, ванпросторно... беспрекорно. Себе сам доживљавао као савршеног, јер сам се очистио од свих грехова.

Савршенство је трајало док нисам на путу до куће налетео на војника у уској војничкој мајици. Који ме је при том врло загледао, смешући се... За мене је то био подсмех. Зар опет? Па зар нисам себе очистио од тога? Био сам очајан. Данима. У тоталном распаду. Седео сам са другим људима у вери, мени јако блиским, и трабуњао глупости. Нико ме није разумео. Мада сам ја себи био сасвим конзицан и компактан. Све што су могли да кажу јесте: био је на првој Исповести; и да буду збуњени.

Наредних годину дана поново је улетела музика у први план. Међу најомраженијим композиторима био ми је Чајковски. Било шта што макар замирише на педерско изазивало је потпуну навалицу агресије. Себе сам поново заокупљао мукотрпним радом, вежбањем, учењем; намерно сам бирао све оно што излази из оквира студија. Постајао сам "геније". У знању и вештинама увек читав маратон испред свих. Музика је била још једини терен где сам имао мир.

А Литургијa? Литургија је постала право мучење! Онај обичај: мушкарци десно, жене лево, мени уопште није ишао на руку. Као за инат црква је из недеље у недељу била све пунија, са све бољим и бољим фрајерима. Зар није црква место где се склањамо од свакодневних искушења? Да ли је ђаволу дозвољен улазак у цркву и како се не плаши Бога? Зашто Бог дозвољава искушења на мене у свом дому? Зар Га нисам довољно умилостивио да буде бар мало обазрив према мени? Питање: шта сам згрешио? би било из стопа пресечно одговором. То се знало по аутоматизму.

Престао сам да идем на Литургију. Моје су молитве постале прљаве. Нису достојне. Моји постови бесмислени: зашто постити храном, кад ме нечисте мисли обузимају. И нечисти снови. Ти кошмари препуни задовољства.

Тих годину дана је пролазило у жонглирању између хомосексуалних и православних сајтова. Све је било употребљиво. Све ми је изазивало духовна растројства. Овог пута нисам упао у "стенд бај", али су се ове две апликације, које су упорно кршиле систем, извршавале у "бекграунду".

Стање је било неиздрживо. На несрећу, сви сајтови су ми говорили да нема православних педера: нити можеш бити педер а православан, нити можеш бити православан а педер. Мој избор је био да педер не будем. Љубав према Богу је надјачала. То ми је одржавало неку наду. Наду која је поново активирала целу ствар.

Овај пут сам већ "зналачки" ушао у целу ствар. Био сам врло добро информисан. Контактирао сам једног монаха са молбом за духовне савете.

Други човек коме сам јавно аутовао свој сексуални идентитет је неко за кога сам желео да буде мој духовник. Први коме сам признао ван Исповести. Доста разговора је било пре друге Исповести. Доста упутстава. Све ми је прописао: како постити, како се молити, колико великих метанија при молитви радити... Овог пута је све било послушање. Доста дописивања мејлом, живих контаката при свакој могућној ситуацији... До тог момента сам, спуштањем лопте, и брата натриповао на Православље. Возио ме је више пута недељно. (Манастир није био у мом месту, већ на сат времена вожње.) И он се уплео у причу са њим. Супер је било привести још једну душу Богу, и то још свог рођеног брата. Њему је још све (чинило се) лако ишло. Био сам срећан. Колико сам могао. Остала је моја душа да се о њој побринем.

Колико год да је мој духовник мени давао исцрпна упутства и упућивао шта да радим, чинило се да су искушења све јача. Тада сам, идући улицом, прошао поред типа који би по свим мерилима требало да изазове реакцију у мени. Ништа. О, среће!!! Ништа!!!

Као да је у том тренутку хомосексуални идентитет пукао. Колико год више сам успевао да га умом потиснем, то се више борио да преузме власт над инстинктивним. Снови нису јењавали. Нарочито влажни. После би обавезно уследила молитва против оскрвњења. Интернет је почињао да постаје "но но" за мене. Јер би мало мало, па тотално неконтролисано одлазио на сајтове који уопште нису служили мом духовном напретку.

Ирационлано понашање, када је човек свестан шта ради, али наставља то да ради, стање у коме је ум неутрални посматрач који све региструје али се не меша, постало је у том моменту не само замисливо већ и тотално могуће. Реално. У таквом стању сам преко геј-србија сајта одговорио на један оглас. Договорио сам састанак. Мимо знања духовника. Кренуо ка договореном мрачном и забитом месту. И прошао. Нити сам се јавио. Нити шта. То сам прећутао духовнику.

Ту негде су се и окончале моје духовне припреме за другу Причест. Овога пута је "свему по пе-ес-у" било додато још и послушање. Осим оног једног прекршаја који јесте ја учинило, али опет и није. Нисам превише очекивао од друге Исповести. Свакако не да ћу после ње бити савршен. Већ сам био подоста начитан православне литературе. Већ само почео и да разумевам шта је био проблем прошлог пута. Прелест - духовна самообмана (народски речено: кад се натрипујеш да си нешто много велико). Прелест повлачи најгори пад. Код мене је све тако било првог пута. Знао сам да овога пута не смем да летим. И једино што је целу ствар могло да разреши јесте Божија Милост... коју је требало заслужити.

Друга Исповест није прошла тако глатко као прва. Био сам духовно го пред Господом, тотално мали и немоћан. Све је било у Његовим рукама. А чинило се као да Он ништа не ради. Када је на ред дошло најпроблематичније питање (у ствари, једино проблематично) Исповест је запела. Моја духовна огољеност ме је натерала у фајт: ЈА ВИШЕ НЕ ЗНАМ ШТА ДА УРАДИМ!!!

Одредио ми је Епитимију (забрану Причести) до даљњег. Заболело је. Причест је сједињење са Христом. Мени недоступно.

Док је све време музика представљала још једине функционалне остатке мог бића, у том периоду се наместило и да сам (због неких несугласица са српским музичким образовањем) престао да компонујем. Престао да слушам музику.

Тражио сам од духовника благослов да компонујем Литургију. Да то буде мој последњи таланат враћен Богу. Кад Га већ нисам достојан, и то не умем да постанем, да то буде мој неуки и недостојан дар који ћу Му принети. Још једини израз моје љубави према Њему, који ми је преостао. Благослов нисам добио уз образложење да би то у мом оваквом стању била крајња иронија.

Моје тотално ирационално стање је већ увелико преузело примат. Ум је био немоћан да моје биће начини функционалним. Одговорио сам на још један оглас, добио број телефона, позвао, договорио састанак.

Овај пут је договорено место било на видном месту. Ја сам први стигао. Нисам дуго чекао. Појавио се. Не знам шта сам очекивао да ће да се појави. Појавио се неко сасвим обичан. Висок, згодан, лепушкаст. Даљњи утисак је откривао да је паметан, комуникативан... и да је православац!!!

Однос православље - хомосексуалност је тотално обележило наш први разговор. Тражио сам од њега модус за равнотежу између та два, а сваки његов покушај да ми понуди било шта смислено оспоравао силним цитатима који говоре супротно. Остајао је без одговора. Променио лице у озбиљно, али не и љуто. Разговор се и завршио на тој теми. Сутрадан сам му се јавио и питао да дођем. Иако би било сасвим за очекивати да ће у том стању у ствари мене неко смувати: ја сам смувао њега. Он је био врло пристојан, врло стрпљив... врло нормалан.

Причу без употребљивог закључка нисмо више потезали. Све док ја нисам духовнику рекао да сам нашао дечка и док ми духовник није наредио да раскинем. Прошло је четири дана моје прве "везе". Још увек без секса. Ја сам морао да раскинем. При том ме је духовник упутио да то урадим мејлом. То ми је излазило из свих граница пристојности. Ако је ишта неваспитано, а то је раскидање мејлом, смс-ом или телефоном. Само недозрели људи (да не користим увреде) не раскидају очи у очи. Покушао сам духовника да убедим у своје виђење пристојности. Без успеха. Уз оправдано образложење да онда могу да попустим и поклекнем. Између мејла и уживо, нашао сам се на телефону. Код другарице из цркве и са факса. Затворио сам се у собу. Раскинуо сам добивши повратни љутит одговор "да ми је човек (духовник) разбио психу". Мој дечко је био у праву. Али је тако морало бити. Бог ми је најважнији од свега.

Када сам прекинуо разговор моје очајање је покидало и последње остатке паукове мреже која је повезивала распаднуте делиће моје личности.

Плач.

Само плач. Неконтролисани. Без икаквих мисли. Чист, најчистији, најболнији плач.

Када сам се смирио на прихватљиву меру несмирења, отворио сам врата. Прогвирила је. Ушла. Гледала. Болело ју је што ме види таквог. Моје прво аутовање немонашком лицу. Пристојан тон мог духовника за мене је потицао из његове љубави према мени. Од ње сам очекивао најгори презир, осуду, па и да ме избаци из стана. И поред страха од ње, рекао сам јој. Све у скраћеној верзији. За подужу нисам био способан. Рекао сам јој. И гледао је. Спустивши главу, чекао сам тренутак када ће да почне све оно што је морало да почне. Само је рекла: па... уз изнемогао поглед. Села ми је у крило. Загрлила и пољубила у слепоочницу.

Већ сутрадан сам се видео са духовником. Не помињући да сам њој ишта рекао, сав радостан сам говорио како са њом уживам у вишечасновим дружењима и разговорима после факса. Дочекало ме је: "Уместо да одеш кући, ти разглабаш са жентурачом три сата." Заболело је. Једини предах у целој ситуацији је био погрешан. За "аферу момак" само ме је питао: желиш да ти дам благослов за грех? Оћутао сам. Био је у праву. То сам желео. И био је праву. Није могао. Ћутао сам. Говорио бесмислено. Ћутао. Слушао. А онда је рекао:

У нечистом срцу Господ не станује.

Док је, до тада, моје биће постојало у виду распаднутих парчића, сада парчића више није било. Све је ово било мотивисано мојом љубављу према Богу, а она у мом срцу "по дифолту" (подразумевано) није могла да постоји.

Довукао сам се кући. Преда мном више није био избор: православље или педерај; преда мном је био избор: психијатрија или смрт. Ум је поново заказао. Поново је инстинкт преузео контролу. Инстинкту ниједна опција није била прихватљива. Јер шта је смрт до само прелазак. Јер је моја мајка имала већ неког блиског ко је често боравио на психијатрији. Јер на психијатрији не могу своје таланте да вратим Господу.

Последње што сам урадио: исписао сам свој вапај Богу. Оче наш. Последњи вапај, па нека ради са мном шта год је Његова воља. После тога нисам компоновао годинама.

Заспао сам.

Инстинкт је пресудио. Ум и даље није успевао да домисли. Моје биће је једино могло да буде функционално ако прихвати оно што из себе не може да избаци и тиме оспособи себе да умножи и Богу врати таланте које му је дао (а на којима уопште није штедео). Последње што би моја мајка могла да поднесе јесте да завршим мртав или на психијатрији. И тада од таланата ништа не би остало. Најгори могући избор је било надаље потискивати сексуални идентитет.

(наставак: хомосексуални део приче)