Pravoslavni peder (2)

 

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

Потрудио се да ми буде удобно. Сутрашњи ведри летњи дан нам је дао повода да залогај лубенице делимо. Свако своју страну. Угризао сам га. Ненамерно. Када је друштво отишло ни на чему није инсистирао. Све је учинио да будем растерећен било ког притиска. Познавао је читаву ситуацију. Можда не до детаља, али довољно да разуме да ми није потребно да се крешемо, него да буде ту, без интенција ка било чим. Ђана је скинута већ сутрадан. Изгледало је да је читав пичвајз (еуфемизам за крајње духовно растројство) сређен. Чинило се да је религијски идентитет одлетео у други план. Само се чинило.

Мој први секс је, наравно, био катастрофа. Ерекцију сам губио и добијао врло брзо. Приликом пенетрације сам или био груб или сам правио пренежан притисак да би до ње уопште дошло. У једном тренутку се изнервирао. Али није правио сцену. Окренуо је све на нежност без сексуалних интенција. Када је пао мрак, нагомилани хормони подивљали од целопоподневног додиривања голих тела учинили су своје. Секс је свеједно био неспретан, али врло набијен пожудом.

Заспао сам врло мирно, далеко иза поноћи.

Морали смо рано да да устанемо. Он је морао на посао, а ја сам ипак морао кући да се моји родитељи не би бринули. Нисам имао обавезе. Био је распуст. На моју несрећу. Ништа не може човека да спаси унутарњих ломова као напоран рад.

Јутро нас је дочекало намргођено и тмурно. Само сам погледао Христа у очи, сео на ћоше фотеље и понављао у себи: "Што сам Ти то урадио?" Христос је распет због наших греха, а ја сам својим материјализованим грехом докуцавао клинове у Његове ране. Ћутао сам. Нисам ништа рекао. Момак је покушавао да ме натера да проговорим. Ћутао сам. Док нисам дрекнуо. Повукао се:

- Видим да патиш. Само желим да ти олакшам...

Поново сам ћутао. Све док се нисмо одмакли 500 метара од његове куће:

- Зар не видиш да је небо проплакало над нама?

Брецнуо сам га. То ме је убедило да сам у праву. Он је ћутао. Ходали смо. Највећи странци организовани око најгорег криминала. Највише је болела моја немоћ да се одупрем ономе чиме повређујем Господа.

Чим сам дошао кући. Заспао сам. Кратак сан те ноћи је спасао ствар.

Моја прва веза је трајала, стално осцилирајући између пожуде и покајања. На том тотално поремећеном тлу, развила се љубав. Волео ме је. И тачно знао шта треба да ради. Упознавао ме је са својим пријатељима, са десетак у кратком интервалу. Мени се чинило - одједном. И сви су изгледали као супер ликови. Чак и један радикал. Јасно је да су ми у то време чет и посећивање геј-србије били свакоднева работа. И ту је клупко почело да се одмотава.

Друштванце са ОК геј ликовима морате скупљати помоћу штапа и канапа годинама. По геј огласима ћете наћи да су најтраженији "ОК" "Стрејт-ектинг" "Да попијем пиће са тобом, а да ме не буде срамота." ликови. У тој гунгули мени тотално непознатих културних одредница (зашто би икога било срамота неког другог) налетео сам на чету на лика који је управо пролазио оно што сам ја тек мало времена испред. Како сам то могао да назовем него Божјим Промислом.

Позвао сам га код себе у госте. У дугим разговорима сам учинио све само да га спречим да пролази стања која сам и ја. Нисам имао одговоре на његова/своја питања. Само сам покушавао да га спречим да убеди себе да у његовом срцу Господ не станује. Да га спречим у ономе у чему сам ја успео и што је болело. Много више него било шта друго.

Полако сам се враћао на Литургију. Са мном је и мој момак одлазио све чешће. Најлепши литургијски доживљај била је Литургија на којој сам био са својим момком.

Чинило се да сам био ослобођен од испуњавања формалних захтева Православља. Ипак, често сам читаве Литургије проводио у припрати (делу цркве резервисаном за невернике). И увек сам био подоста замишљен када год би свештеник изрекао: "Ви који сте оглашени, изиђите..." (Оглашени су они који нису крштени у Православној Цркви, али им је омогућен приступ Литургији оглашених, у ствари једном делу Литургије.) Често ме је потресала мисао, да ли треба да изађем... Сваки пут сам остајао.

Ситуација је изгледала помало шизофрено подељена на две приче (православну и хомосексуалну) које се одвијају скроз одвојено, само са истим ликовима. Тек су се с времена на време јављале моје реакције које су подсећало на то да су две приче некада биле једна. Реакције као што су: читање молитве пре спавања пред иконом Христа Пантократора у спаваћој соби мог момка, у вешу. Морам поцртати да су ми те молитве биле најмирније молитве икада. Једном је момак само прокоментарисао:

- Ето како смо сви ми фарисеји у понечему. Мени никада не би пало на памет да читам молитве у вешу.

Фарисејство укинуто. Ко ме зна голог и духовно и телесно, боље од Господа?

Дуги мирни разговори о односу православље - хомосексуалност никако нису доводили до закључака, али су зато уводили нове и нове елементе. Као на пример поуке: "Бог за сваког од нас има план." "Ни длака с главе не пада случајно..." "Све што се дешава, дешава се са Божјим допуштењем." Понекад сам износио своју бојазан да је Бог склонио своју заштиту са мене. Мом момку није требало много да ме увери колико је страшно када Бог скине заштиту и да нема основа да мислим како је то код мене случај.

Једном је предложио да одемо у манастир. Стари манастир. Свакако. Отишли смо на пар дана. У питању је био мушки манастир, али је братију чинио само игуман. Човек балканских манира. Јако културан и пажљив, али мало бахат у говору и покретима. Остао ми је у врло лепом сећању. Увек смо се питали како његова храна без ишта (без меса, уља, маслаца) на крају буде толико укусна. Одговарао је са: "Ја то благословим." Човек чија је доброта била толика да се преливала на дивље животиње у крајњем изобиљу. Човек са нимало наивним причама.

Био је уморан од педера. Свеједно је имао лепе речи за своје бивше/садашње момке који су му приређивали сцене. Један се, упознајући се са његовом мајком, намерно исфеминизирано представио као Женско. Други је у току манастирске славе спопао његовог брата речима "Јеби ме". Гадне се ствари дешавају у душама нејаким. Ја, за изненађење, нисам био згрожен тим причама, али сам био збуњен. Монашки свет из сасвим другог угла. Причао ми је и о свом првом сексуалном искуству, врло поодмакло доживљеном. Свеједно сам тих неколико дана био смирен. Нимало ме није уздрмала ни чињеница да смо у недељу на Литургији били само нас тројица. Игуман као служитељ, мој момак као чтец, ја за певницом. Зашто би уздрмала? Па то је 100% гејева на Литургији.

Већ у то време сам знао све локалне трачеве и ко је педер, а ко није. И ко са ким. И ко коме. Коликим. Колико год да се човек склања од тих прича, оне као да не желе да се склоне од њега. Још је мој момак био врло упућен у дешавања у Епархији да сам се за нека имена скроз изненадио. А онда је прича проширена на целу СПЦ. Онда су ствари почеле да долазе на своје место. Ако једном епископу који је много достојнији од мене, не полази за руком да победи хомосексуалност, да ли је мој покушај "очишћења себе" у ствари исказ самољубља? Ја морам да будем достојан Христа, по сваку цену? Да будем достојнији од оних који живот проведу у молитви и посту? Да се разумемо, имена која су мени била откривена су од стране заједнице (дакле не само гејева) била сматрана за врло духовне људе. Да не кажем, за духовне величине. Делио сам таква мишљења. И питао себе: ко сам ја да се градим достојнијим Господа од њих? Помирење два идентитета још увек није било изгледно, али је њихов сукоб био много блажи.

Убрзо смо посетили и други манастир. Женски. Стигли на Литургију, а онда смо прешли у просторе игумана. Мало је времена протекло док игуман није почео причу о најбољим комадима које је примио. Док није почео о "бабичењу" (то вам је када се двојица сексају а трећи оном активном намешта пенис "на центар"). Први пут сам за то чуо од њега. Саблазан је слаба реч. Замислите човека који је у епитрахиљу малопре служио Литургију. А сад га замислите како се увија на карађорђу "од шаке до лакта". Момак и ја смо седели на двоседу са тапацираним страницама. Игуман је седео лево од мене. Сасвим идеално да избегавам његов поглед. Пребацио се на тапацирану страницу тик до мене, узео ми руку и почео нешто да чачка по прстима. Жвака која ће постати стална: лепе руке, клавиристичке. У мени се све већ алармирало... газио сам момка...који није реаговао...ја нисам умео... мени су свештена лица увек уливала страхопоштовање... пољубио ме је... без језика... врло кратко... довољно да ме неутралише... момак није реаговао... остао сам

 

сам

 

напуштен

 

 

Све што сам умео да урадим, јесте да устанем и да одем до ве-це-а. Да се у њему задржим подуго. Дубоко дисање и молитве.

Када сам изашао, игуман ме је дочекао у ходнику и мало придуватио за међуножје. Измигољио сам се. Сачекали смо минут да сцена бар мало изгуби на драматичности и отишли.

То вече је избила свађа. Никако нисам разумевао зашто мој момак није урадио нешто.

- Одвео си ме код свој пријатеља и пустио да ме препипава?

- Ја сам мислио да ћеш ти нешто урадити?

- Ниси претпоставио да тако нешто може да ме паралише?

Оћутао је.

- А оно гажење испод стола?

- Веруј и ја сам био збуњен. Нећеш ваљда дозволити да ово упропасти наш однос?

- Мислим да већ јесте.

Ту је моја веза почела да пуца.

- Онда да почнемо да се хладимо и да раскидамо. - рекао је.

Показао ми је поруку која му је стигла. "Мали је нестабилна личност..."

Шизнуо сам.

- ТЕ ДУХОВНЕ ВЕЛИЧИНЕ!!! МУКА МИ ЈЕ ОД ЊИХ!!! - узвикнуо сам на његово запрепашћење.

Тог дана, те вечери није пукла само моја љубавна веза. Пукла је и моја веза са Православљем. Али не и са православцима.

Као и увек, отрчао сам својим пријатељима. Од када сам био у вези врло рапидно су се низала моја аутовања људима који су ми значили. Било ми је тотално без везе, да сада, када више не лажем сам себе, да лажем њих. И ниједном нисам налетео на негативну реакцију. Мада је свима (осим другарици којој сам се прво аутовао) требало мало времена, пар дана. Кад мало пресаберем сви пријатељи су били на неки начин религиозни. Као из ината, те вечери су ми се нашле две јако религиозне другарице (знате оно, воле владику Николаја). Ништа ме није болело толико колико улога која је мени допала: да их саблажњавам својим причама. Полако се зачело питање: Ко су моја браћа и сестре? Ко је моја заједница? Ко је моја Црква?

Постепено сам престао да идем на Литургију. Чак нисам свраћао ни некад, некад да упалим свеће. Почео сам намерно да упознајем гејеве који немају никакве везе са религијом. Нови познаници у мом животу су сметали мом момку. Мени су били потребни. Тада још увек нисам имао своје "геј друштво", још увек сам био таз. Хтео сам људе ван мојих светова. Момак то није могао да издржи. Почели су да му сметају и моји стрет пријатељи. Схватио је да они знају све немиле догађаје. Мислим да га је било срамота. Раскинули смо.

Чет је постао актуелнији него икада. Читава друштва, покрете и шта све не нисмо формирали на нету. Упознавање нових људи је ишло великом брзином. По разним местима и градовима. Телефон је био препуњен разноразним бројевима телефона. Највише оних за секс. Са многима пријатни, али само повремени разговори. Мало оних који су хтели да се друже са мном. А ни они нису умели.

Свеукупни утисак је био поразан. Када бисте као у Матриксу понудили две пилуле, од којих је једна: хомосексуалност без гриже савести, а друга: промена сексуалног идентита, преко 90% гејева у Србији би посегло за овом другом. То више није имало везе са религијом. Никад и није. То је имало везе са накарадним друштвом које је Православљем обележено тек на декларативном нивоу. На оном нивоу који сам већ прошао. И који сам добро разумео. На нивоу форме, на нивоу утеривања пе-ес-а како би се забашурили греси у којима сваки човек грца. Јер "нема човека који не греши..." Да је Православље фундаментално усађено, сви би се сетили оне: "ко је међу вама без греха, нека први баци камен." Нико се те не сећа. Можда и нису чули, прочитали...

(Не)Прихватање своје сексуалности је открило своју универзалну црту. (Не)Припадање религији није ту играло никакву улогу. Још поразније је то што је, из сопственог неприхватања сопственог идентитета, многима провоцирање постало потреба. Желели су да их други не прихвате. Нису могли да смисле другачији начин да оправдају себи немогућност да се изборе са самим собом. У тим ситуацијама су сва могућа спољна оправдања неопходна. Друштво је морало да буде схваћено као агресивно, чак и када то није хтело, није било или није морало бити. Уместо да се иде на анулирање постојеће агресивности, ишло се изазивањем нове. Туђа агресија је сопствени спас. Ништа људима не пружа толико задовољство као уживљавање у улогу жртве. Она ствара илузију о сопственој битности. А сексуални идентитет је морао бити неподобан за друге, да би се оправдала неподобност за себе. Одједном ми је постало јасно зашто сам и ја, а и многи, многи други посегли за Православљем. Оно је било последњи инструмент у који се полагала нада у самоизмену. Неки други су посегли за троцифреним стажом, не би ли себи доказали да су геј.

За мене је све то било неприхватљиво. Ако је све досад била конфузија, онда је сада наступила конфузија на квадрат. Ако је непомирење са самим собом толико изражена црта код српских гејева, нешто сам морао да смислим. Ако се сопствено неприхватање пројектује на друге, тражио сам неке друге друге, који су ме безусловно прихватали.

Овога пута су се и срце и ум показали једногласним. Први пут по овом питању. Ко је тај који ме до у танчина познаје и ко ме прихвата. Он. Господ. Христос. Није ме прихватао? Не. Мене нису прихватали неки људи. Мене је прихватила моја заједнца, моја Црква, моја браћа и сестре. А ја сам заборавио на ону: будите мудри као змије... и на ону: ако слепац слепца води...Духовници се не могу бирати на Интернету. Они се морају предобро познавати да би им се сопствени дух препустио у руке. Зато ми је Бог увек измицао. Због моје грешке. Само моје.

Па зар није Исус управо према нама малима показао благонаклоност? Ко сам ја да га одричем од мене. Сетио сам се речи мог православног другара (оног са истим проблемом као ја) који ми је једном рекао: Зар не мислиш да ми овако имамо један разлог више за смирење пред Господом? Смирење, недостижно стање већини. Због самољубља. Људи заиста јесу шашава бића. Али Господ није шашав. Има Он план. Зар није моје да свој дух предам Њему, а не да се ја гурам и бусам како ја могу сам? Ко сам ја да Га изопштавам из својих духовних активности? Ја јесам све радио због Њега, али без Њега.

Недостајао ми је. Мојом кривицом.

Ухватио сам се за Његове скуте. Ко сам ја да мрзим на себе? Ко сам ја да мрзим на оног кога Он воли? Ко сам ја да мрзим на оног кога Његова Црква воли?

Тог тренутка Православље је, уместо репресивног алата, постало средство ослобођења мог сексуалног идентитета. А шта ће са мојим сексуалним идентитетом бити? То зна Он. Мени доста.

Ја нисам имао ни срећу, ни несрећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног. То је било неминовно како би два моја идентитета остварила равнотежу.

 

(епилог и коментари)