Šri Lanka - Svetlost

Gost autor: gavrilo

Sve živo na planeti se kreće pa i ona sama. Kreće se i ono što ima korenje, naizgled neraskidivo vezano za tlo od prvog lista do svog poslednjeg cveta, njegovo seme doseže daleko. Poput semena aromatične Camemellie, kojom je Engleska buržoazija s kraja 19. veka zauvek promenila visoravni Šri Lanke u polja čaja. Moj dolazak nije promenio ovo rajsko ostrvo, ali ono je promenilo mene.

Nakon prespavane noći na plaži posle nekoliko piva na improvizovanom krevetu od tujinih džakova napunjenih nekakvom slamom, ali zaista udobnom, šoljicom crnog čaja počinje moj peti dan na Šri Lanci.
Rekao bih da ništa više ne može da upotpuni moj utisak o ovoj zemlji i da sam radost življenja ovih ljudi, nakon građanskog rata i razornog cunamija, doživeo jos prvog dana kada sam lutajući centralnom ulicom Ikaduve naišao na neuglednu baraku ispred koje se stvarao nekakav red ljudi. Tada sam otkrio Kottu Rotty i njenog majstora Sunila.

Sunil je čovek srednjih godina, živi sa porodicom u trošnoj kući na samoj obali Indijskog okeana. Ožiljci koje je ostavio razorni cunami pre pet godina još su vidljivi na svakom uglu male Ikaduve. Sunil nerado priča o tome, stekao sam utisak da je njegova želja za životom obrisala prošlost. Njegov život pocinje predveče, otvaranjem daščanih prozora malog restorana ispred koga već čekaju gladni rotijasi. Cela porodica učestvuje u poslu pravljenja Rotty-ja, njegova žena je zadužena za pripremu testa, ćerke za pripremu nadeva, sin za piće i smestaj gostiju u veoma mali prostor sa nekoliko manjih stolova.

I tako do kasno u noć Sunil veštim pokretima ruku razvlači i baca na pleh tanko lepljivo testo, stavlja nadev u njega i za nekoliko minuta Rotty je tvoj, i svaki put drugačiji bilo slani ili slatki, Rotty je uvek sa osmehom Sunila.

Ispijajući crni čaj razmišljao sam o širem obilasku Ikaduve, i tada se pojavio u dvorištu naših domaćina Majli. Ja sam mu dao to ime, bio je veoma sitan i mršav čovek velikog osmeha i želje da nekolicini nas pokaže znamenitosti i lepotu svog mesta.

Odmah smo prihvatili i ubrzo smo krenuli u jednodnevni obilazak njegovog života. Majli je rođen u Ikaduvi, bavio se hotelijerstvom sa svojom porodicom i jedini je preživeli član svoje porodice. Posle nesreće, opustošen povukao se da živi kod rođaka na obodu džungle. Iznajmili smo dva tuk-tuka i krenuli ka rudniku Mesečevog kamena, petnaestak kilometara od Ikaduve.

Ushićen Majli nam objašnjava, na ne baš dobrom Engleskom, istoriju rudnika iz koga se na tradicionalan način vadi Mesečev kamen jedini na svetu nastao prirodnim procesom u ovom rudniku. Kako prvi put obilazim neki rudnik prepustio sam se mašti Majlijeve priče. Ljubiteljima nakita ovo bi bilo najlepše mesto na svetu, u sklopu rudnika nalazi se svojevrstan muzej vrhunskog unikatnog nakita ručne izrade. Spustio sam se u jedan deo rudnika, surovi uslovi mraka, manjak kiseonika i vlaga, voda koja ističe iz zidova su cena koju plaćaju ovi ljudi za vađenje ovog poludragog kamena. Za svega desetak minuta boravka u jami izašao sam mokar, blatnjav i promrzao. Radost ovih ljudi pri pronalasku grumena Mesečevog kamena ili nekog drugog poludragog kamena je velika. Njima je to novac, novac je hrana a hrana je sita porodica. Dobio sam na poklon grumen ovog plavičastog kamena i nisam mu se radovao.

Vraćajući se ka Ikaduvi zastali smo kod Majlijevog prijatelja. Skoro je nemoguće upoznati nekoga čiji se zivot nije promenio posle cunamija. Ovaj covek je takođe jedini preživeli iz svoje porodice. Ostao je bez žene i troje dece. Na nekadasnjem mestu svoje kuće na obali, napravio je omanju farmu i posvetio se spasavanju velikih morskih kornjača. Uz pomoć stranih donatora otkupljuje jaja ovih kornjaca koje lokalno stanovništvo pronalazi na plažama i umesto na lokalnoj pijaci, ova jaja završavaju u leglima njegove farme odakle se puštaju u okean. Pun entuzijazma objašnjava nam kako je njegov sadašnji poziv bio neostvarena želja njegove starije ćerke. Ponekad sam se znao upitati je li uzaludno legati i ustajati, sanjati i boriti se, voleti kada se čini da sve ima kraj. Sada sam uveren da čak i jedna izgovorena reč čini coveka večnim i da kraj ne postoji.

Udaljio sam se od Majlija i njegovog prijatelja i prošetao oko farme. Ispred mene se stvorio prizor bronzanog obeležja koji me okamenio. Strahota cunamija, u očima putnika, ribara, starca, deteta, na momente setio sam se voza, obrisa lica i osmeha ljudi koji su putovali sa mnom do Ikaduve. Tada smo se smejali u tom istom vozu, a sada gotovo da čujem krike ljudi iz njega. Čujem i Majlija kako me doziva, nije prilazio. Obrisao sam oči i ušao u tuk-tuk.

Majli je predložio da odemo do obližnjeg Budističkog hrama. Ne znajući njegove planove, zamolio sam ga da nas usput odvede na lokalnu riblju pijacu kako bi kupili svežu ribu za planiranu večeru nas nekoliko koji smo se sprijateljili tih dana. "Same thinking" rekao je Majli. Nasmejao me je a potom dobio moje simpatije za ceo život kada je predložio da nam on spremi večeru kod svojih rođaka u dzungli.

Majli je budista i veoma je religiozan, obilazak lokalnog budistickog manastira sa njim bilo je pravo zadovoljstvo i čast. Ova svetkovina je bila drugačija od onih koje sam viđao po drugim Budističkim zemljama. Veoma stara, bez puno detalja i raskoša. Po dvorištu šetaju deca razlicitog uzrasta, bosa u jarko narandžastim haljinama sa osmehom kakav možete videti samo u ovom delu sveta, psi i mačke leže u hladu stoletnog drveća. Nekoliko starijih sveštenika ljubazno nas dočekuju i pozdravljaju uvodeći nas u hram a Majli nam šapatom nagoveštava da pazimo da statui Bude ne okrećemo leđa i započinje priču o meditaciji i svojoj religiji.

Posle vožnje katamaranom stigli smo do Majlijeve nove porodice. Taj susret je izgledao nestvarno. Mnogočlana porodica, tri generacije sa puno dece od kojih jedna devojčica nikada nije videla belog čoveka. Bila je veoma stidljiva ali i znatiželjna. Ako je ne bismo gledali onda bi ona zurila u nas, čak polako i prišla, čim bi neko od nas pogledao ka njoj utrčala bi u kuću. Prava pometnja među decom je tek nastala kada smo ušli u kuću koja se sastojala iz samo jedne skromne prostorije. Majlijeva sestra je uredila sto u dvorištu, nekoliko stolica i beli stolnjak bili su spremni za nas. On je spremao ribu, škampe i školjke na svoj nacin, umotavši ih začinjene u nekakvu foliju i tako pripremljeno stavio među užarena drva. Dok smo čekali večeru ispijali smo pivo i već se uveliko šalili sa devojčicama i Majlijevom porodicom. Na trenutak sam pomislio na sutrašnji odlazak sa Šri Lanke i prepustio se da me obuzme mir, Majlijev mir.