[Буди против, само буди човек]
На 11. Европском фудбалском првенству те године, четвртфинална утакмица са Холандијом је почела изненађујуће добро. Организација игре и отпор који су наши пружали, и поред психолошке предности противника, били су чврсти. Чак, запањујуће добро, штавише саврешно, организовани. Чекало се да се види да ли ће наш тим успети да оствари неку шансу и дочекало се. Тај први, савршени период игре је крунисан врло добром акцијом у 15. минуту, када је Милошевић наместио зицер, а Мијатовић промашио. Од тог момента се игра Југославије распала, Холанђани су после само девет минута стигли до првог гола и до краја утакмице дали још пет. Сећам се коментаторових речи да је сав узрок пада игре у том једном промашају. А мени је та утакцима деловала као да је тим одлучио да ће игра или бити савршена или никаква, па је, на прву акцију која је срушила савршенство, одустао. Иако неизнађујућ, пораз је, својом драстичношћу, био срамотан.
Током година пре одржане Параде, нешто ме је поприлично жуљало у концепту Параде поноса. Када је одржана, трагао сам за оним што за мене дисонира у самој идеји манифестације. Нисам успео. Остало је нејасно шта је то што ми смета.
Скоро две године после одржаног Прајда, у фејсбук фиду ми се појавио постер који каже: „Никада нећу разумети етнички или национални понос. Јер, за мене, понос треба да буде сачуван за нешто је постигнуто или остварено својим снагама, а не за нешто што се случајно деси рођењем."
То је била формулација онога што ме је жуљало када мислим Параду. „То нису ствари за парадирање и за поношење." - додатно се надовезују речи Ћирилова. Како човек може бити поносан на нешто што није његова одговорност?
Парада поноса vs. Парада гордости
Размишљајући о питању поноса у овом контексту, постао сам јако захвалан српском језику што дозвољава да се енглеска реч „pride" преведе и са понос и са гордост.
Када су у години када је одржан Прајд, напоредо биле одржане Парада поноса и Породична шетња, разлика између поноса и гордости је била очигледна. Мени је, додуше, требало времена да је дефинишем, а лежала је у порукама које ове две параде говоре. Порука Параде поноса је била: „Ја сам довољан и једнако као други заслужујем да постојим." Порука Параде гордости, тј. Породичне шетње, је била: „Ја сам довољнији од других и више од других заслужујем да постојим."
Прајд је довољно добар
Прајд је довољно добар и поред концептуалне несавршености која потиче од језичке недоречености самог назива. Прајд је довољно добар догађај, довољно добра манифестација, која може много доброг донети српској култури.
У периоду после одржаног Прајда, постало је јасно који и колики је његов значај: лакше се дисало. Пошто је тачно да је, и поред одржаног Прајда, много проблема у друштву остало да постоји, питао сам се откуд долази тај осећај.
Одржаним Прајдом, држава Србија је направила драгоцен психокултурни утицај на своје држављане. Поручила је да воли себе, да воли људе који живе у њој и да јој је стало до сваког држављанина. Поручила је да је сваки држављанин, док год доприноси квалитету живота у њој, довољан да буде њен део.
Одржаним Прајдом, држава Србија је поручила да одбацује гордост појединаца која је родила жељу да се читава држава, по цену вредности људског живота, повинује њиховој вољи. Поручила је да прихвата природно јединствен развој сваког човека и да ће вредност сваког живота заступати свим расположивим средствима.