Naša putovanja

31. mart 2006. 

Prirodom posla, putujem raznim prevoznim sredstvima. Najčešće avionom. Bez lažne skromnosti, imam običaj da kažem da neko ustane i krene tramvajem na posao, a ja ustanem i krenem dalje avionom. Mada, svih prethodnih pet godina dok sam radio u Jugoistočnoj Evropi, najveći broj putovanja bio je "prašinarski" - vozom ili putevima, autobusom ili kolima. Priznaćete, to baš i nije bilo lako. Dešavalo mi se čak da stopiram izmedju sprskog i bošnjačkog dela Bosne davne 1998. godine, ili da dva puta putujem kolima sa beogradskom registracijom po Kosovu (bez Metohije) 2002-ge. Luda glava.

U svakom slučaju, putovanje mi više ne predstavlja izazov. Postoje neki ledolomci (igrice za uspostavljanje kontakata) u kojima je poenta da se kaže gde bi voleli da budete u tom trenutku. Poslednjih nekoliko godina moj odgovor je uvek: kući!

Na srecu, putovanje mi nije ni problem. Kao što ranije rekoh: ustanem, spakujem se i odem. Jednostavno, to mi je postao deo života.

Medjutim, ima nešto u načinu na koji mi južnjaci putujemo. Kada ste na bilo kom letu ka Balkanu, odmah osetite razliku od letova po Evropi. Umesti užurbanih poslovnih ljudi ili onih koji beže da potroše par slobodnih dana sa familijom ili u nekom zanimljivom i nepoznatom svetu, srešćete se sa masom "zemljaka" koji konačno odlaze u zavičaj ili se iz njega vraćaju. I tu odmah počinju razlike.

Pre svega, avion je prepun majki sa malom decom koja plaču i traže pažnju koju im obično posvećuju babe i dede a ne roditelji koji ih sprovode. Majke koje su sada sa svojom decom od toga prave predstavu da pokažu koliko je važna bila njihova žrtva da rode naslednike. Očevi se nerviraju što majke ne uspevaju da obuzdaju ponosne naslednike i u odsutnom trenutku glume idiote samo da ih umire. Babe i dede unezvereni odlaze na svoju tromesečnu šihtu čuvanja malih naslednika u belom svetu da bi se roditelji u potpunosti posvetili obezbedjivanju belih para za crne dane ili barem malo odmorili. Ili se umorni vraćaju sa šihte željni popodnevnog spavanja uz televizor.

Na drugoj strani, nalaze se estradne zvezde na putu ka svojim vikend turama u kojima će približiti daleki zavičaj onima u tudjini. Opušteni su jer znaju kolika ih "gaža" čeka. Na povratku, cimaju kese pune etiketirane robe kojom se pokazuju na domaćoj sceni. Tužno je gledati mlade silikonske "bubamare" kako se hvale najskupljim mogućim šminkama ili ostarele primadone u "pinokio" modi kojom pokušavaju da odaju utisak da su još uvek mlade i poželjne. Da ne pričam o matorim "erskim" jarcima i "mirićima" ili momcima iz pratećih ansambala u nonšalantno razdrljenim košuljama.

Neminovan nastavak su naši "pravi gastarbajteri". Bez ijednog dela prtljaga, sa svim svojim imetkom u džepu ili na kartici, sa nakrivljenom kapicom i unučetom u džepu, spremni da se razmetnu kada slete i stignu u zavičaj.

Ili druga generacija - oni koji besomučno kopiraju gorepomenute kočoperne estradne zvezde, oblače se po poslednjoj modi samo za taj let i boravak u zavičaju očeva i predaka, prkoseći nadmeno prosečnim i tunjavim zapadnjacima.

Posebna priča su razne organizovane grupe. Znamo da su naša deca medju najtalentovanijima u svetu. Najbolje su organizovane studijske grupe studenata ili naučnih radnika. Divota je videti njihov entuzijazam zbog odlaska tamo gde će moći da se iskažu i dokažu. Tako je lepo videti toliko energije. Takodje, lepo je videti Anu Ivanović ili Jelenu Janković kako odlaze da se bore za WTA poene i našu promociju u svetu.

Nasuprot njima su "delegacije". U poslednjih nedelju dana video sam dve. Najpre, grupa koja brine o zdravlju studenata. Da ih tako nazovem. A ima mnogo sličnih primera. Prepoznao sam čoveka koji je u Zdravstveno potpornom udruženju studenata. To su oni kojima studenti (bilo koje godine; bilo kakvog statusa; bilo kakvog uspeha) uplaćuju neku naizgled beznačajnu i neprimetnu sumu (kada se upisuješ, šišaju te uzduž i popreko) koja kada se akumulira obezbedjuje nekim studentima dobro letgovanje ili zimovanje (u saglasnosti sa definisanim kriterijumima) a onima koji to organizuju lep život. Njihova delegacija na povratku iz Izraele (gde su se malo odmorili od napornog rada na usluzi studentima) lako je bila prepoznatljiva po galami, nudjenju viskija, pevanju naših pesama, maltretiranju stjuardesa i nas ostalih putnika jer su "sa nama gospoda iz Ministarstva". Kojeg i zašto, manje je važno. Na povratku, teglili su kese iz slobodne carinske zone i na sav glas baljezgali nesuvisle šale samo njima razumljive.

Ili delagacija Gradske vlade, na putu ka Cirihu (i ko zna gde već). Gradski menadžer (po difoltu = deafult: u odelu od listera) + svita onih koji se ponašaju malo lagodnije jer i manje prihoduju, uključujući bonvivane, mlade lavove koji na svakog gledaju sa visine i obaveznu lepuškastu sekretaricu, ne stariju od 25 godina, koja još nije stigla da ugradi silikone ali ima lep osmeh). Oni ulaze medju poslednjima (tako im sleduje, po statusu) i projektuju famu da je ceo avion tu baš zbog njih. Gradski menadžer se zabavlja raznim spravicama (moderno: gadžetima), dok ostali knjavaju ili bleje, čekajuti da ih neko dočeka tamo - kako priliči.

Poslovni ljudi - posebna sorta. Oni lažni telefoniraju sve dok ih stjuardesa peti put ne opomene. Oni pravi se opuste i čekaju da ih organizovano prihvate i sprovedu do tamo gde će stvarno obaviti posao.

Jedine koje nam drže ugled su usamljene devojke, možda žene. U svakoj prilici videćete suptilnu, nežnu žensku osobu koja je dovoljno pametno i privlačno obučena, koja je iznad tog nametnutog meteža, koja svojom lepotom pleni medju svakodnevnim prolaznicima. Prepoznaćete ih, sigurno. Naše devojke su neprevazidjene! Nema konkurencije! Siguran sam da će medju njima uskoro biti moja kćerka Milica - najlepša cura na svetu.

Čudna jedna karoserija (izvinjavam se mladjima: ovo je izraz koji koristimo već 20 godina). Već na prilazu delu aerodroma na kojem se čekira karta, a posebno oko izlaza odakle kreće avion ka zavičaju, jednostavno je prepoznati nas. Kako koga.

U sećanju mi je i razgovor sa sprovodnikom spavaćih kola na relaciji Bukurešt - Beograd. Čovek je godinama radio u kolima ka zapadnoj Evropi. Kaže, naši se sasvim "normalno" ponašaju sve dok ne dodju na granicu. Nekada je to bio prelaz izmedju Trsta i Sežane. Kako udju u Jugu, odmah vade zamotuljke sa pečenom piletinom i razbacuju koske po podu (bez jadca, dok se ne polomi). Dva različita sveta.

Neverovatna je to psihoza osećaja da stižeš. I meni se često desi da pred avion ili u vozu počnem da nekontrolisano naručujem pivo i kafu. Čudo jedno.

 Putovanja su naše prokletstvo. Toliko smo razbacani po svetu. I svaki dolazak kući (ili još gore povratak) su stresovi protiv kojih se borimo na razne načine. Neko svesano, a neko nesvesno.