MUZIKA SLIKE

Često se pitam kome se zapravo obraća umetnik, trenutku ili večnosti? Da li su svi ti osmesi, apoteoze, zalasci, izlasci, žitna polja, suncokreti, zvezde, nebesa i dubine samo trenuci zarobljeni ili trenuci produženi u večnost. Da li se jednom odsviran zvuk ugasi ili nastavi večno da treperi u bezglasju, negde iznad svesti, uhvatljiv samo onome ko ga prizove.

Ispred Moneovih "Lokvanja" sedela je često. Pravih leđa i malo nagnuta napred, netremice je gledala sliku kao da pokušava da dokuči neku neuhvatljivu nijansu, koju niko do tada nije primetio. Povremeno bi samo klimnula glavom, u znak razumevanja i saglasnosti. Onda bi najednom zažmurila i zabacila glavu, odmahujući njome na jednu i drugu stranu. Izgledalo je da pomno sluša neke daleke zvuke. Disala je šumno, kroz raširene nozdrve, da bi zatim ponovo otvorila oči i udubila se u sliku. Svako ko bi prošao, zastao bi i osmotrio ovu neobičnu scenu: prvo nju, pa sliku, zatim opet nju. Ona se nije obazirala, već je nastavljala da pleše, kao da nikoga nema osim slike i nje.
Oslovio sam je iznenada, prenuvši je. Pogledala me je začuđeno, zaustavivši pogled na mojoj uniformi čuvara muzeja, odgovorila na pozdrav i vratila se slici.
"Mone je baš poseban", rekao sam. "Mnogo je voleo da slika lokvanje."
"Ko je Mone?"
"Slikar koji je naslikao ovo u šta upravo gledate, kao da ste opčinjeni slikom."
"Opčinjena jesam, ali ne slikom, već muzikom koja izlazi iz nje."
Osmotrio sam je pažljivije. Ozbiljno lice, bistar i prodoran pogled, opuštene, ali skupljene usne. Reči koje je izgovarala odjekivale su duboko, ali zvonko.
"Čujete muziku?"
"Uvek kada sedim ovde."
"Ali ovo je slika."
"Prekrasna kompozicija. Taj Mone je svakako veoma nadaren kompozitor."
"Slikar gospođo. Ovo su platno i boje. Ne mogu da proizvode zvuke."
Pogledala me je osmehnuto, skoro sažaljivo.
"A suze su slana voda i violina je komad drveta."