Kooperacija

U proleće 2000. godine, u "Panoniji" kod Bačke Topole, organizovao sam seminar za nevladine organizacije aktivne u oblasti životne sredine. U mirno toplo jutro, dok su Dubravka i Milenko iz Tima 3 radili sa polaznicima, nas četvoro organizatora seli smo iza ćoška, pred kiosk koje prodaje osnovne potrepštine malobrojnim stanovnicima ovog poljoprivrednog dobra, i onako opušteni uzeli po pivo. Ko na klupu, ko na gajbu. Uključujući i tadašnju direktorku Draganu koja se u početku jadna snebivala. Ali i ona na kraju sede sa nama. U tom, staje pred kiosk auto bosanskih tablica kojim naš kolega Djole iz Banja Luke doveze pomoćnika javnog tužioca Republike Srpske. Draganu obuze nevidjeno crvenilo. Medjutim, njih dvojica jednostavno uparkiraše i pridružiše se. Ko na klupu, ko na gajbu. Kako ne bi? Jedno divno, mirno jutro u toplo proleće koje mi je ostalo u dubokom sećanju.

***

U ranija, normalna vremena, znalo se gde se šta radi. Kafane su bile za pijenje. Svako selo imalo ih je po nekoliko. Tradicija pijenja u kafani bila je neodvojivi deo kulture naroda. Svaki gazda imao je svoj astal. Svaki golja uvraćao je da barem u ćošku drmne jednu. Na recku, ako se već nije previše zadužio.

Prodavnice su bile za kupovinu. Kupovale se su u njima i cigare na komad, ali se nije pilo u njima i ispred njih. Na svima je pisalo "Zabranjeno piti ispred prodavnice". Samo u retkim trenucima, u izuzetnim situacijama, dešavalo se da okrenemo gajbe i sakrijemo se iza ćoška, kao u uvodu ove priče.

A onda su došle devedesete, tužne i nesretne...

Sirotinja, nemaština, ubile su kafane. Kafane i kafanski život u malim mestima završio je kao kolateralna šteta ludnice kroz koju smo prošli. Putovao sam poslednjih godina često Srbijom. Sate treba provesti i mnoga sela proći da se naidje na seosku kafanu. Pojavi se tu i tamo kafić (sa naglasnom na "i") u kome bleje lokalne djuvegije i namontirane udavače. No, pošteno, i to je uglavnom u krajevima sa izraženom gastarbajterskom populacijom. Da naidješ na običnu seljačku kafanu, moraš dobro da se naputuješ. Na uobičajenim putevima kojima se još ponekad krećem to su "4 vetra" i ona jedna na ulasku u Šatornju.

Pa, šta je onda ostalo običnom narodu. Prodavnice! Danas svaka iole ozbiljna "samostalna trgovinska radnja" ima "sitting arrangement". Sedi se i u radnjama, zimi pogotovo. Ali u proleće i pogotovo leto, pragovi, klupe, rasparne stolice ili barem gajbe postaju mesto okupljanja, susretanja, razgovora. Tu se nalaze komšije, tu se ispredaju lovačke priče, planira žetva ili ocenjuje letina, ugovara prodaja krmadi, prognoziraju ili komentarišu rezultati utakmica. Prodavnice su danas centar društvenog života našeg sela.

Ekipa u Lukovu

***

Tokom ludog i nezaboravnog leta 2003. godine, otišao sam sa bratom, komšijom i grupom domaćina u selo Mordič, na putu Struga - Debar. Luda dan, zaslužuje poseban blog. Tu, u tom zabitom selu koje samo vrhovi planine dele od Albanije, domaćini zaustaviše automobile ispred jedne naizgled obične seoske kuće. Vidiš, reče Saša koji potiče iz sela, ovo ti je kooperacija. Na naš zbunjen pogled, objasni. Danas u selima u kojima nema mnogo ljudi nema ni prodavnica, a kamo li kafana. I onda, da ne bi ljudi odlazili za par sitnica čak do grada, jedan od domaćina udje u kooperaciju sa trgovinskom firmom koja mu dotera osnovne namirnice. Komšije, kako kome ustreba, uvrate kada ima nekog kući i kupuju tu. Tako, malo po malo, kooperacije postadoše centar zbivanja u selima. Od tada, u žargonu nas izvidjača Balkana, kooperacija je jedna od uobičajenih reči. A ne mogu da ne zastanem u onoj u Lukovu, tu gde se na magistralnom putu skreće ka Modriču (inače na par kilometar od čuvenog mosta na kome je Kluni snimao one scene iz Mirotvorca). 

***

I jedna zanimljiva priča za kraj teksta. Lunjamo tako ženami i ja jednog toplog nedeljnog jutra u jesen 2005. godine po centralnoj Srbiji. I jednom omanjem mestu negde izmedju Jagodine i Oparića, naidjosmo najpre na svo muškinje oko fudbalskog stadiona na ulasku u selo. Kako je meni kartica u fotoaparatu bila već puna, odlučismo da zastanemo da je ispraznimo, a usput i da se malo osvežimo. U centru sela, kooperacija kao sa slika. Širok parking ispred, loza natkrila tri stola sa klupama, polovina prizemlja kuće pretvoreno u bogato popunjenu radnju.

Imate hladno pivo? Ima, kako da ne. A da li, ikako, postoji mogućnost da nam skuvate kafu? Još pitate. Samo sedite. Kakvu kafu pijete?

Sedosmo žena i tek onda videsmo da su na ona druga dva stola samo žene. Pa jašta, kada može muškinje da se zamlaćuje onima što teraju loptu, što se ne bi i one našle i prodivanile. A onda biser dijalog:

Jel, boga ti, a šta danas kuva Milena?

Ne znam. Videla sam samo da je zaklala kokošku, a sa čime će je...

Kafu jedva platismo. Ma di još i kafu da vi naplatim. Još kada videše da se bavim slikanjem, poslaše jedno dete sa nama da nam otključa jednu divnu kuću na kraj sela, sačuvanu u obliku u kome je bila kada je izgradjena negde sa početka prošlog veka. Slikajte, slobodno. Bila i tevelizija jednom i prikazali je u "Znanje imanje".