GRAFITI ...

Nije, zaista nije u pitanju upoređivanje ili nalaženje neke tajne veze ili obnova istorije kao majke učiteljice života a ponajmanje sve to ima veze sa sadanjim dužnosnicima na državnom ili lokalnom nivou, mada ni takvu mogućnost ne treba gurnuti pod tepih ako je neki od prevelike nadošle vode preostao. Ovde je reč o grafitima i samo njima. Dakle, grafit je poruka koja se šalje javnosti u bilo kom društvenom i urbanom okruženju I vremenu jer grafitičar je drugačije ne može saopštiti. Kaže se da grafiti pripadaju supkulturi velikih gradova i iskazuju, pre svega, mada to zvuči kao stereotip, buntovan stav prema građanskim normama. Što je manje slobode, lične i društvene u urbanom okruženju, grafiti na zidovima su brojniji i podrazumevajući deo urbanog jezika, aktuelne i autentične poruke. I onda, opet od početaka: "Zapanjen sam, o zide, da se još nisi srušio pod težinom tolikih gluposti napisanih na tebi!„ je pretekli grafit izgreban na zidu u Pompeji, onomad pre volje vulkana da sve to zatrpa. Od tada, Bilo je toga još kojekuda odvajkada pa posle radoznalog otkopavanja registrovane su poruke prenete grebanjem po zidu, posle uz napredak pisalo se kredom ili nekom biljnom bojom sve do danas kada se to čini sprejom. Grafiti traju, događaju se neprekidno kao deo bilo koje civilizacije mada nepriznat i u najvećem broju slučajeva nije dobro gledan. 

Grafit je deo urbanog jezika marginalizovanog dela gradske populacije, tek stasalog mlađeg gradskog naraštaja, potisnutog u maglu neprepoznavanja, grafit je mogućnost da se pojave, iskažu svoj stav i učestvuju aktivno u urbanoj matrici i gradskoj vrevi. Grafiti su slobodne, spontane, trenutno emitovane poruke, direktno upućene javnosti ili pojedincu ali na javan i demokratičan način. Spektar grafita u pogledu sadržaja i estetike je bogatiji od sloga duginih boja. Poruke su navijačke, marketinške, ljubavne, služe za političku poromociju i propagandu, komunikaciju među znancima, pretnja su neki put. Ima i umetnika koji ne smatraju da je klasično likovno izražavanje putem uramljene slike autentično za ovo vreme a posebno je njima odbojino komuniciranje putem izlaganja u galeriji ili pokazivanja dela nekom žiriju I smatraju da je grafitiranje po zidu negde u gradu odgovarajući način komunikacije sa publikom. I onda umetnost na zid, za sve. Uglavnom su to poruke grupe istomišljenika, recimo da nekiput i nemaju neko mišljenje ali su grupa ili nekog usamljenog, nezadovoljnog, neshvaćenog, svi željni da o svojoj nevoljnoj poziciji, protestu, svom stavu i mišljenju obaveste javnost. Možda i pomoć da zatraži ali nema nikog pri ruci, zid je uvek tu, spreman da bude na usluzi.

Posledica spontanog ili naručenog saopštavanja poruke su išarani zidovi, učinjena šteta na nečijoj ili javnoj imovini, slika zaprljanog i neurednog grada ali ne može se poreći, u mnogo primera, i nove estetike Beograda. Građani su podeljeni, oni što poručuju ispisujući sadržaj sprejom bilo gde i onih čija je imovina tom prilikom stekla neželjenu aplikaciju a ima i građana koji su protiv delovanja van institucija bez obzira da li je akcenat na prljavštini ili novoj urbanoj  estetici. Poruke se brišu, prefarbavaju, opet se ispisuju i crtaju i to se uglavnom prilježno radi, onda se umešala i gradska vlast zadužena da rešava probleme među građanima. Čini to vlast zabranjujući posledicu, ima i sankcija kad grafitičar obavesti javnost da je nezaposlen, da misli najgore o političaru, da sve svoje nade polaže u tim koji pika loptu ili da voli nju i pati ili je pita šta joj bi. Uzrokom se vlast i ne bavi preterano, zabrana je lakši put. Mada, mora se priznati da je koraknula i dalje, predložila je jednom, pa se srećom nije primilo, da se u Beogradu odrede mesta za ispisivanje graffita, čak se nudio spektakl, kreativno takmičenje, pozivaju se grafitičari akademski ili već neki odabrani umetnici da ispisuju poruke i crtaju na omeđenom, za grafite namenjenom zidu.

Poseban zid, mesto sa licencom za graffite je uvođenje grafita u okrilje establishmenta, moguća je onda i cenzura, onaj ko je odredio mesto za grafite zadržava pravo da usmerava sadržaj, diktira i bira teme i ocenjuje dizajn graffita, koriguje pravopis, brine o padežima i uljuđuje reči. Uštrojavanje grafita je nemoguća misija, u suprotnosti sa samom svrhom i namenom grafita, ukidanje slobode iskaza koja spontano niče na fasadama u urbanoj matrici može biti samo novi izazov za protest i pojačani angažman graffitičara.

Zabranjivanje grafita je namera da se javni iskaz nezadovoljnih i nesaglasnih, agresivnih i nestrpljivih, često manjakvih u domaćem vaspitanju, možda i vandala, ali u svakom slučaju nemoćnih da drugačije progovore javno i obrate se sugrađanima, stavi pod kontrolu kroz mimikrični govor o zaštiti fasada i estetike grada. Određivanje mesta za graffite je misija komercijalizacije ovog posebnog gradskog jezika koja im menja suštinu i svrhu jer grafit podrazumeva slobodu gesta, upravo ima nameru da ospori važeću društvenu ali i urbanu konvenciju o uređenju društva i ustrojstva grada. Zaboravlja se da spontano nastali grafiti jesu estetski fenomen koji je naravno u sukobu sa važećom društvenom normom i pravilima ali postoji realno u gradskpoj matrici, živahan i agresivan, i pred tom novom likovnošću nemoguće je zatvarati oči i misliti da je malo boje za prefarbavanje dovoljna izlazna strategija. Grafiti nagrizaju stereotip i buntovni su, ugrožavaju nametnuto mišljenje i obaveštavaju o prisustvu građana koji sa postojećim statusom nisu zadovoljni i to jasno i sažeto saopštavaju bez okolišenja.

I tako će biti verovatno zauvek, kad bi nestali razlozi frustracije savremenih grafititčara, pojavili bi se neki drugačiji porivi i potreba za saopštavanjem ličnog odnosa sa svetom i okruženjem. Šaroliki i obiman spektar grafita na gradskim fasadama jeste posledica urbane verve ili neke od politika ili prosto dnevnička uabeleška sasvim lična u raznim vremenima, dok je uzrok svaki put nov, izmenljiv, reaguje na dnevni izazov i prati gradski život u svim sfreama. Sizifovom poslu je sličan napor da se spreči govor preko zidova i potrebno je grafit prihvatiti kao činilac urbanog miljea, pa eto posla za tehnologe da smisle farbu za fasade koja omogućuje da se grafit izbriše krpom a ne da se uvek iznova kreči. Grafitičari upravo to krečenje uvek iznova i priželjkuju, poruka im se tako duže i bolje pamti a ima mesta i za novu jer ona ispisana je već obavila svoj zadatak pa treba mesta za novu.

Najzad, kad bi iz Avale u nekom budućem virtuelnom vremenu suknula lava i nastao vulkan koji bi zatrpao Beograd, samo Pobednik da štrči, po čemu bi posle radoznali arheolozi i trgovci starinama i pokretnom imovinom nađenom ispod pepela prepoznali mesto za iskopavanje. Tada, nije na odmet, da pomisle na rečenicu koju je izgovorio neko davno zahvaljujući se grčkim pesnicima  „Čak i grafiti Pompeja imaju moć da rekonstruišu prošlost», onda da je primene na Beograd i rekonstruišu gradsku istoriju pre zatrpavanja čitajući i tumačeći pretekle grafite urasle u gradske zidove.