Sindrom Hruščovljeve cipele ili: Ko je rekao Vojvodina?!

Prvi korak u totalitarizaciji jednog društva načinjen je onda kada ubijete   građanina.    Hana Arent

Društvo ne može napredovati ukoliko su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja.    Vesna Pešić

Nijedna zastava što se vije, nijedna čaša što se pije naša nije.    Miloš Crnjanski

Sažetak:

Tužna je realnost da današnjom Vojvodinom danas suvereno vlada jedino strah, otuda se o ozbiljnim problemima ovde uopšte ne govori. Diskusije, kritičko promišljanje i pozitivno afirmisanje vojvođanskih specifičnosti i vrednosti istisnuti su iz javne i političke sfere

Postoji anegdota o tome kako je druga Nikitu Sergejeviča Hruščova na jednoj od prvih pres konferencija nakon Staljinove smrti, u času dok je govorio o razmerama Staljinovih zločina, jedan od prisutnih novinara prekinuo pitanjem:

─ A zašto ste o svemu tome ćutali dosad?

Vidno iznerviran pitanjem, Nikita Sergejevič je ustao, lupio pesnicom o sto, i dreknuo:

─ Ko je to pitao, hoću da ga vidim!?[1] 

Nakon ovako postavljenog pitanja u sali je zavladao apsolutni muk. Nikita Sergejević je ponovio pitanje, a onda, pošto odgovora i dalje nije bilo, sasvim smireno izjavio:

─ Eto. Zbog toga.

Sličan model ponašanjaprepoznaje se i po pitanju aktuelne pat pozicije na relaciji između republičke i pokrajinske administracije oko trenutnog mesta (statusa) vojvođanske autonomije. 

Zastrašena prošlogodišnjim događanjem naroda ali i duboko svesna gubitka vlastitog političkog legitimiteta, aktuelna pokrajinska vlada predvođena Demokratskom strankom ponaša se po principu: ćuti, ne talasaj, pravi se mrtav i čekaj da istekne mandat. Sa druge strane, svesna političke blamaže koju je doživela organizovanjem mitinga Stop razbijanju Srbije održanom 12.aprila 2013. u Novom Sadu, ali i suočena sa negodovanjima evropskih partnera kada je u pitanju ovakva vrsta vaninstitucionalnog pokušaja preuzimanja vlasti, na sličan način ponaša se i Srpska napredna stranka koja je (privremeno?) odustala od toga da stane na put mrskom (a kakav bi inače bio) separatizmu Bojana Pajtića i njegove Vlade. Čitava maskarada, kao što sam ukazivao i u vreme dok se ista odvijala, i nije bila ništa drugo do obično hvatanje pozicija i predizborno pokazivanje (vovjođanskih) mišića a njen ishod, odnosno prećutna (?) nagodba napravljena između DS i SNS, nije ništa drugo do banalizacija ozbiljnih (pri tom predugo zapuštenih) problema i zaobilaženje institucija ─ to jest legitimisanje političke ucene i(li) pogodbe kao legalnog (legitimnog) političkog sredstva. Vrednosni i politički vakum zasad najuspešnije koristi etnocentristički orijentisano udruženje građana Treća Srbija, opet uz prećutnu podršku njihovih koalicionih partnera na gradskom (novosadskom) nivou.

Bez trošenja reči u kojoj meri se ovakvim činjenjem, tačnije nečinjenjem dodatno urušava ionako neuspostavljen demokratski institucionalni poredak, tzv. vojvođansko pitanje još jednom je gurnuto pod tepih i na prilično ponižavajuć način (p)ostalo moneta za međusobno unutarpartijsko potkusurivanje i namirivanje. Ne treba podsećati na to da u novijoj istoriji nije zabeležen slučaj ozbiljnog političkog problema koji je spontano nestao kao rezultat mudre politike hroničnog i sistematskog zanemarivanja. Usložavanju problema pokrajinska administracija doprinela je brzopletim i površnim pozivanjem na istorijsko pitanje ─ svakako najkompleksnije pitanje vojvođanskog identiteta ─ kao i njegovim kasnijim reterirajućim svođenjem na činjenicu kojom se očuvanje vojvođanske posebnosti svodi na to ko će imenovati direktore u nekoliko javnih preduzeća. Nespretnim formulisanjem pitanja istorijskog prava, ozbiljna rasprava o autonomiji opet je prebačena na teren nacionalnih (nacionalističkih) frustracija vezanih za teorije zavera i konstantno fabrikovanje novih neprijatelja. Naposletku, kao što Bojan Pajtić odustajanjem od ambiciozno najavljenog usvajanja Deklaracije o ustavnom položaju Vojvodine na delu pokazuje u kojoj meri mu je do iste zaista stalo[1] (na stranu to što je za tako nešto imao čitava dva mandata tokom kojih su ustavni hleb i pogača bili u posedu njegove stranke) ─ tako, podjednako, i SNS stavljanjem ad acta Pajtićeve smene pod ozbiljnu sumnju dovodi teškom mukom stečene patriotsko/mitingaške pozicije branilaca Vojvodine. Bez namere da se na bilo koji način rugam ljudima koji su na novosadski miting dovedeni tako što ih je neko ubedio da tim svojim dolaskom brane državu ─ razmere konfuzije koju postmitingaški i postizborni Novi Sad  živi, posebno u svetlu najnovije koalicije SNS i SVM na republičkom nivou, najbolje sublimiše upravo (navodna) izjava jednog od tadašnjih mitingaša: Došao sam u Novi Sad da srušim Pajtićeve mađarske ustaše što teraju Tomu da potpiše za Kosovo. Lično, zanima me kako ti ljudi i patriote nakon svega uopšte mogu mirno da spavaju ─ znajući da strašne separatističke ale i bauci i dalje nesmetano čuče i podmuklo (a kako bi drugačije) vrebaju iz mraka zgrade Banovine u Novom Sadu?!?

Ko je rekao “Vojvodina”?

Vraćajući se na reči druga Nikite Hruščova citiranih na početku, odgovori na pitanje na šta prvo pomislite kada čujete imenicu Vojvodina ─ zavisno od mesta sa kog odgovarate bi se, naravno, razlikovali. Beogradu, recimo, Vojvodina ─ iako se o njoj trenutno ne govori ─ i dalje predstavlja problem za čije rešavanje kapaciteti jednostavno ne postoje. Što je gore, čak ni sam “problem” na iole ozbiljan način niko nije sposoban ni da pokuša artikulisati. U svakom slučaju ─ tema za izbegavati, osim ukoliko nije izborna kampanja a vi član neke od partija koje pretenduju da osvoje (i vojvođanske) glasove. No, srećom, izbori ipak brzo prođu. Ukoliko se, recimo, nalazite južno od Beograda ─ na spomen Vojvodine na pamet će vam, logično, pasti otcepljenje drugog oka u glavi, Kosova. A pošto nakon aktuelnog postizbornog upodobljavanja donedavno dežurnog separatiste Nenada Čanka, i odustajanja od zahteva za smenu legitimitetski oslabljenog Bojana Pajtića, ni tu stvari više nisu jasne ─ odgovor je opet nedvosmislen: Vojvodina je tema koju je u ovom trenutku najpametnije izbegavati! Ukoliko ste pak imali tu nesreću ili sreću, kakogod, da se rodite i(li) živite sa ove strane Save i Dunava shvatićete da, kada vam se spomene Vojvodina, izuzev u geografskim koordinatama tu zapravo više i nema bilo šta smisleno da se kaže zato što (na vlastitoj koži) dobro znate i osećate da Vojvodina, ili nešto što se donedavno tim imenom uobičajeno nazivalo, zapravo (više) ne postoji!

Kad ovo kažem, ne mislim, naravno, na odluke Ustavnog suda Srbije kojima su osporene pojedine nadležnosti organa uprave Autonomne pokrajine Vojvodine. Ne mislim ni na ukinuto pravo da se Novi Sad ubuduće naziva glavnim gradom (čega?). Ni na prevaziđene (zastarele) recitacije o neophodnosti sudske, zaknodavne i izvršne vlasti. Ne mislim ni na teritoriju, imovinu ili prava u oblasti prostornog planiranja. Ni na socijalnu ili pak zaštitu životne sredine, navodnjavanje, odvodnjavanje ili uređenje lova i ribolova. Ni na genetski modifikovanu i ostalu hranu… Ne mislim više čak ni o tome čije su niti gde su naše pare… Sve su to davno prekrili snjegovi, ruzmarin i šaš, a navedeno poprima gorak ukus još jedne u nizu političkih podvala opsenara koji nas neometano vode i zamajavaju već čitavih dvadeset godina.

Ako stvari sagledamo realno tada i pravna logika kojom su se rukovodile sudije republičkog Ustavnog suda ─ a koja se, u najkraćem, svodi na činjenicu da Ustavni sud i nema drugih nadležnosti/zadataka osim da čita i tumači Ustav ─ kako vreme odmiče postaje sve manje sporna, pošto ona nije ništa drugo do puko konstatovanje realnosti: aktuelni Ustav Republike Srbije koncipiran je kao izrazito antimoderan, antigrađanski, samim tim i antiregionalni pravni akt. U državi koja je ustavno definisana kao država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, koja u svojoj preambuli uostalom ni ne spominje svoje dve već samo jednu pokrajinu

Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji,

polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima,

građani Srbije donose USTAV REPUBLIKE SRBIJE[2]

nesporno rigidnim (a kakvi bi sudovi inače bili) tumačenjem aktuelnog Ustava sudski popečitelji i nisu napravili grešku, već prosto konstatovali ono što svi dobro znaju ali se malo ko usuđuje da javno izgovori: Vojvodina, dakle, jednostavno više ne postoji!

Između republičkog čekića i pokrajinskog nakovnja

U čemu se ogleda autonomija Autonomne pokrajine? Da li i u kojoj meri građani Subotice, Vršca, Pančeva, Sombora ili Zrenjanina danas Novi Sad osećaju kao svoj glavni grad? Da li današnja Vojvodina tragove svoje specifičnosti treba da traži i nazire u nijansama kojima stepen/intenzitet njene zarobljenosti zavisi upravo od međusobnih odnosa republičke i pokrajinske oligarhije? Pošto je taj odnos nesporno promenjen ─ umesto traženja alibija za neobećavajuću budućnost, još uvek aktuelna pokrajinska administracija mogla bi, recimo, pokušati da odgovori na pitanje šta je to što na planu afirmisanja, isticanja i odbrane vojvođanskog prava na različitost i razlikovanje u narednom periodu konkretno namerava da uradi? Pod pretpostavkom da tako nešto uopšte namerava ─ prethodno bi, svakako, trebala da ponuditi odgovore zašto o svemu već godinama tako gromoglasno ćuti. U suprotnom, demokratski red nalaže da sama raspiše nove pokrajinske izbore i postojeću agoniju uvede u kakav-takav zakonski (zakoniti) okvir.

Pošto postoje osnovane sumnje da se to neće dogoditi ─ tada stanovnici Bečeja, Kikinde, Inđije, Vršca, Vrbasa, Odžaka, Sremske Mitrovice, Temerina, Šida ili Bačke Topole, moraju razumeti da je njihova zapostavljenost od strane Novog Sada (i Beograda), jednaka zapostavljenosti i zapuštenosti problema koje imaju, recimo, i stanovnici Smedereva, Kruševca, Užica, Novog Pazara, Zaječara ili Bora. Priča o autonomiji jedna je u nizu priča o hronično (demokratski, institucionalno i infrastrukturno) zapuštenoj zemlji čija prestonica uništava i guši civilizacijsko pravo svoje pokrajine, regiona i(li) gradova da sami uređuju organizacijska pitanja i probleme vezane za njihov svakodnevni o(p)stanak. Ako se nešto ne promeni ─ a sva je prilika da neće ─ na kraju procesa zahuktalih reformi svi ćemo, dakle, živeti u Beogradu (bio on na vodi ili ne) pošto, osim Beograda, ničeg drugog više neće ni biti.

Multikulturalnost

Jedna od vrednosti koje u Vojvodini svakako treba afirmisati je multikulturalnost. Međutim, da li ona u ovom trenutku postoji? U čemu se ogleda? Svakako ne u kulturnim getima stvorenim osnivanjem Nacionalnih saveta i Zavoda za kulturu koji tradicije i stvaralaštvo manjinskih naroda čine još izolovanijim i usamljenijim. Da li narodi koji žive u Vojvodini danas razumeju jedni druge? Da li iko podstiče učenje jezika? Zna se da je, u SFRJ recimo, makar elementarno poznavanje jezika vaših suseda bila stvar pristojnosti i lepog građanskog vaspitanja? Šta se u međuvremenu dogodilo sa vojvođanskim i srpskim građanstvom?[3] Multikulturalizam shvaćen kao politička parola bez suštine rezultirao time da narodi Vojvodine danas više ne žive jedni sa drugima već jedni pored drugih. Otuda proklamovana multietničnost, multikonfesionalnost i multikulturalnost (izuzev u domenu političke frazeologije znane kao multi-kulti) danas jeste krhka i ugrožena u meri koja ne bi smela da nas ostavi ravnodušnim. Pravo informisanja na manjinskim jezicima takođe nije ono koje podstiče dijalog već upravo suprotno. Na kraju, frazeologija multikulturalizma nikako ne može biti zamena za nedostajući individualizam kao fundament demokratske kulture svakog društva koje teži razvoju.

Poljoprivreda i infrastruktura

Kad je o Vojvodini reč, realnost je i da se stanje u sistemu navodnjavanja/odvodnjavanja u pokrajini nije značajnije promenilo od vremena 1958–1976, kada je SFRJ radila poslednje rekonstrukcije sistema kanala koji prokopanih još za vreme Austro-Ugarske. Život u vojvođanskim mestima (od kojih su mnoga osuđena na tiho izumiranje) nije bolji, kvalitetniji ni drugačiji nego u tradicionalno najnerazvijenijim varošicama na jugu Srbije. Osnovne škole svakodnevno se zatvaraju. Zemljoradničke zadruge, kao nosioci nekadašnjeg ekonomskog i privrednog razvoja i svakako ključni resurs pokrajine, u poslednjih petnaestak godina rasturene su a njihova imovina u bescenje rasprodata lokalnim tajkunima i odnedavno stečenim novim arapskim prijateljima… Kad je o stanju železničke mreže u pokrajini reč, ono je mnogo gore nego u vreme Austro-Ugarske, zato što su brojni pružni putevi u međuvremenu jednostavno povađeni, uništeni i pokradeni. Stepen iskorišćenosti potencijala plovnih puteva takođe je zanemarivo nizak. Putna infrastruktura (računajući međunarodni auto-put E75) među najzapuštenijim je u Evropi…

Kultura i mediji

U nizu specifičnosti Vojvodine o kojima se poslednjih decenija ne vodi računa je i njena kultura. Ponižavajuće svedena na dekor laloških gaća, salaša i tamburaša ─ sama Vojvodina izbrisala je svest o značaju i pokretačkim potencijalima vlastite eksperimentalne i avangardne kulture (u domenu filma, vizuelne umetnosti, književnosti, teatra i muzike) koja je govorila internacionalnim jezikom i koja je i danas prepoznata svuda osim tamo gde je inicijalno nastajala. Ključne kulturne institucije neodgovorno su prepuštene kulturnim birokratama i proverenim partijskim kadrovima ─ na taj način osuđene na izumiranje ili, u boljem slučaju, tiho tavorenje. Nezavisna (alternativna) kulturna produkcija, kao još jedna vojvođanska specifičnost, uništena je politikom pokrajinske i gradske administracije, kojom se više od tri četvrtine ionako skromnih sredstava predviđenih za kulturnu produkciju, usmeravaju na finansiranje komercijalnih festival poput Exita i Cinema City-ja i još nekolicine manifestacija koje afirmišu nekritičku/prigodničarsku kulturu. Izuzetni primeri arhitektonskog (građevinskog) nasleđa takođe su zapušteni ili jednostavno srušeni pred naletom različitih investitora/graditelja/preduzetnika.

Tužna je realnost da današnjom Vojvodinom danas suvereno vlada jedino strah, otuda se o ozbiljnim problemima ovde uopšte ne govori. Diskusije, kritičko promišljanje i pozitivno afirmisanje vojvođanskih specifičnosti i vrednosti istisnuti su iz javne i političke sfere. Na pokrajinskoj medijskoj sceni već dugo ne postoji nijedan ozbiljniji/uticajniji medij koji bi se navedenim uopšte bavio. Sveprisutnost autocenzure razlog je što za tako nešto nije sposobna RT Vojvodine kao javni servis. Pokrajinski parlament takođe nije zainteresovan za bilo kakva suštinska pitanja, dok poslanici iz Vojvodine na privremenom radu u parlamentu Srbije figuriraju isključivo kao puki poslušnici vlastitih partijskih centrala ili glasačka mašina vladajuće većine. Sindrom cipele Nikite Hruščova, kako u pokrajinskoj Vladi, parlamentu i političkim strankama jednako je prisutan je i u VANU koja aktuelnim ćutanjem svakodnevno samoobesmišljava razloge vlastitog postojanja…

Identitet(i) i posledice

Sve ovo razlozi su zbog kojih građanke i građani Vojvodine nemaju osećaj da njihovi problemi bilo koga zanimaju, osim u vidu monete za unutarpristijska i međupartijska potkusurivanja. Građansko društvo i civilni sektor u pokrajini takođe ne postoje. Prepuštajući vojvođansko pitanje partijskim oligarhijama na koje pri tom vrše nikakav pritisak, ovdašnji intelektualci, pisci i umetnici ─  sa izuzetkom nekolicine časnih izuzetaka ─ nevešto traže alibi za vlastito nečinjenje i politički oportunizam. Sva ova ćutanja, pomešana s poslovičnim nedostatkom političke suptilnosti u pristupu pitanjima vojvođanske autonomije intenziviraju hronični osećaj apatije i beznađa. Progresivno postajući najsiromašniji ─ današnja Vojvodina (uprkos svakoj ekonomskoj logici) jeste i najneperspektivniji deo Srbije. Zbog svega, ne bi smeo biti zanemarivan ni demografski aspekt. Zbog blizine zemalja članica EU ─ Mađarske sa jedne, odnosno Rumunije i Hrvatske sa druge i treće strane ─ proces ekonomskih migracija stanovništva iz Vojvodine neuporedivo je masovniji nego u ostatku Srbije.

Konstatovanjem da je Vojvodina danas najsiromašniji deo Srbije, lako uočavamo da to siromaštvo nije uzrokovano viškom autonomije već upravo njenim suštinskim odsustvom. Uostalom, od same Vojvodine danas neuporedivo više elemenata (i ingerencija) autonomnosti ima grad Beograd ─ pa opet prestonicu niko ne proziva za bilo kakav separatizam. Na svakom koraku suočavamo se s poznatim sindromom neozbiljnih, pri tom nekompetentnih ljudi koji pretenduju da rešavaju ozbiljne probleme. Kontinuitet suštinskog nerazumevanja vojvođanske kompleksnosti od strane centralnih (centralističkih) vlasti ─ započet je s Miloševićem, nastavljen s Koštunicom i Tadićem sve do danas sa Nikolićem i Vučićem ─ isuviše dugo traje da bi se na njegove posledice odgovorilo ravnodušnošću. Takođe, nespremnost i nesposobnost pokrajinske političke elite da preuzme odgovornost, ni da na ovu temu inicira relevantno utemeljen dijalog više ne može da se skriva iza priče o mrskim centralistima koji nam uskraćuju ono što je naše. Koncept autonomije građen na priči o dobijanju ili nedobijanju obećanih 7% republičkog budžeta jednostavno se raspršio a novog zasad nema na vidiku. Iza priča o navodnom separatizmu, estradizaciji ili internacionalizaciji na krije se ništa drugo do nesposobnost društvenih elita da iniciraju novu političku dinamičnost kojom bi pitanje Vojvodine bilo redefinisano na zdravim, ekonomski i politički održivim osnovama. Naposletku i o suštinskom nepoverenju koje Republika Srbija iskazuje prema vlastitim građankama i građanima.

Ukoliko radikalno ne promeni pristup, lekciju koju danas tako skupo plaća Demokratska stranka, sva je prilika, neće naučiti ni Srpska napredna stranka. Nažalost, konačnu cenu ponovo će platiti društvo koje od aktuelnog medijskog i političkog podaništva svakodnevno trpi nesagledive političke i ekonomske štete.

Pitanje zanemarivanog vojvođanskog identiteta nije istorijsko niti direktorsko, kao što nije ni etničko, odnosno etnocentrističko ─ već pre svega ekonomsko, kulturno, građansko i demokratsko pitanje, suštinski zasnovano na nacionalnoj, verskoj, ekonomskoj, jezičkoj i kulturnoj kompleksnosti Vojvodine kao evropske (a srpske) regije. Njegovim banalizovanjem i pretvaranjem u tabloidnu temu ozbiljno se narušava i dovodi pod sumnju i deklarativna evropska opredeljenost same Srbije. Ukoliko Srbija zaista želi da se reformiše i menja ─  prvo što mora da prihvati i shvati je da nigde neće moći lakše da razume principe na kojima funkcioniše EU kao što bi to uspela afirmisanjem ekonomskih, političkih i građanskih vrednosti pokrajinske autonomije. Vojvođansko pitanje zato predstavlja najevropskije srpsko pitanje ─ a razrešenje dileme da li će pokrajina biti ustrojena kao moderna autonomna regija ili pak kao centralizovano namesništvo, uveliko se tiče demokratskog ustrojstva same srpske države. Pitanje autonomije nije dezintegrativno. Urušavanjem i poništavanjem vojvođanskog identiteta slabe se demokratski i ekonomski potencijali same Srbije, kao i njena sposobnost da razume principe na kojima funkcioniše savremeni svet. Priča o Vojvodini zato ne sme da bude još jedna u nizu priča o onoj Srbiji u kojoj su razlike nepoželjne, gde razlike brinu, plaše i podstiču na histeriju umesto da budu prihvatane kao prednost. Naposletku ─ društvo u kom razlike nisu poželje, u stvari i nije društvo već baruština, mulj i živo blato. Mislite o tome…

Napomena: Na istu temu videti prethodno objavljene tekstove:

Prolegomena za drugu Vojvodinu na: 

http://pescanik.net/2012/07/prolegomena-

za-drugu-vojvodinu/

,

i Bojan Pajtić - odbrana ili poslednji dani na:

http://pescanik.net/2013/04/bojan-pajtic-odbrana-ili-poslednji-

dani/

 [1] Poznat je i slučaj Hruščovljevog izuvanja cipele i na zasedanju Generalne skupštine UN

─ Pavel Domonji, prir., Vojvođanski identitet, zbornik tekstova, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006.

─ Treća vojvođanska konvencija, Koordinacioni odbor III Vojvođanske konvencije, Novi Sad, 2009.

─ Vesna Pešić, Divlje društvo ─ kako smo stigli dovde, Peščanik, Beograd, 2012.

─ Četvrta Vojvođanska konvencija: Nova vojvođanska ustavna inicijativa, Vojvođanski klub, Novi Sad, 2012.

─ Pavel Domonji, Ruža u križu, Vojvođanska politikološka asocijacija, Novi Sad, 2014.

April 2014. 

Tekst objavljen u osmom broju Časopisa POLITIKON, Vojvođanske Politikološke Asocijacije