[Ми, полубогови]
Деловање наших магијских моћи су многи осетили на својој кожи. У стању смо да човеку оведримо дан или осузимо образе, да га смиримо кад је под тензијом или покренемо кад је без енергије, да дижемо револуције или допринесемо миру... А можда сте већ чули за лепотице које су нашом моћи заводиле морнаре на мору. Можемо да људима обојимо мисли различитим осећањима.
Ми смо ту, међу обичним људима, од њих потекли. Тешко нас је препознати по људкој природи, јер је свако од нас различит. Неки од нас су мирни, неки раздражљиви, неки су коцкари, женскароши, неспособни за везе, наркомани, арогантне дркаџије, неодговорни на послу, а неки су породични типови, монаси, посвећени помагачи, ревносни радници, пожртвовани пријатељи. Међутим, када оно божанско проради у нама, све наше особине постају неважне и сви нас познају по нашој моћи: по музици!
О божанском пореклу музике сведоче многе приче. Према старом индијском веровању, између два Доба, када су људи, богови и зли духови почели да бесне, завиде и чине зло једни другима, услед похлепе и зависти, бог Брахма је направио занимацију која је могла бити чута како би људе скренула са лошег пута. У старогрчкој митологији је описан један наш другар, Орфеј, чија је лепота свирања и певања могла да омами змајеве, па чак и размекша срце владара подземља, а који је свирање лире учио од бога музике - Аполона. Цигани причају да је ћемане (виолину) створио Бог на леђима Светог Петра.
Свест о нашој моћи постоји од давнина. Тако смо у старом Египту имали толики углед да су нас сматрали фараоновим рођацима. Дешавало се и да су неки нашу моћ хтели смо за себе па је у древној Кини само цар могао да свира инструмент назван "кин", а јеврејски свештенци су сребрне трубе резервисали само за себе. Ипак, неки од нас су постајали краљеви, као јеврејски краљ Давид, врхунски харфиста кога су хришћани прогласили свецем.
Магичност музике је увек присутна када молитве или жртве треба принети богу. Стари Египћани су ту мало затезали, па су увели култове у којима је музика била забрањена. Такође, у оквиру контрареформације (16ти век), Католици су предлагали да се музика искључи из богослужења. Али осим тих неких изузетака, сваки верски ритуал или обред у својој основи садржи музику. У свим данашњим религијама музика је нераздвојиви део колективне молитве. Хришћани верују да је певана молитва два пута јача од говорене.
Међу првим народима, који су магијско дејство музике искористили за лечење различитих болести, су аустралијски Абориџини. Инструментом, који се данас зове диџериду, они су лечили преломе костију, повреде мишића и још доста тога. У старом Египту и Грчкој је лечење музиком сматрано за свету науку. У овим двема културама, као и у старом Риму, постојале су посебне просторије са великим одјеком, које су испуњаване звуком који би преплавио пацијента. Грци су нарочито користили фрулу и лиру да би лечили ишијас, а свирањем аулоса изнад тела су спречавали епилептичне нападе. Управо је један стари Грк, Питагора, употребио израз "музичка медицина" и он је претеча данашње лековите употребе музике - музикотерапије.