Miš

Gost autor: Migel Anhel Pedroso

Gustavo Alehandro Fuentes, bio je miš! Pre i ispred svega zbog svoje plašljivosti. I izgledao je kao miš. Malenog rasta, jedva nešto preko 150cm, sitne glavice i okruglih očica, odeven u odelo prljavo sive boje, sitnih koračića kad je već morao da hoda, uvek se plašljivo okrećući ili glave zabijene u prašnjave listove stare arhive kvarta San Telmo. Po rangu je bio najniži činovnik. Arhiv je bio smešten u velelepnoj i raskošnoj četvorospratnici građenoj u kolonijalnom stilu. Najveće i najlepše prostorije na spratovima sa vanrednim pogledom na centar kvarta, zauzimali su direktor Arhiva Dijego Lazarus Kastro a onda redom, njegovi najbliži saradnici, savetnici, sekretari, šefovi pojedinih sektora. Zgrada je imala dva podruma, jedan iznad drugog. U nižem, je radio Gustavo Alehandro Fuentes. Za razliku od podruma iznad, u koji je dnevna svetlost dopirala kroz, doduše male, prozore, u njegovom podrumu je sijalo nekoliko sijalica od 60 vati, slabo i mutno osvetljavajući prašnjave rafove sa još prašnjavijom arhivom.

Jednom mesečno pozivao ga je šef njegovog sektora Horhe Pablo Asturijas i davao mu zadatke. Gustavo Alehandro Fuentes se radovao tom danu, istovremeno strepeći i strahujući od njega. Radovao se zbog izlaska iz svog mračnog podruma i penjanja uz široke mermerne stepenice do trećeg sprata, radovao se udisanju čistog vazduha koji se toliko razlikovao od vazduha u njegovom podrumu, memljivog i prašnjavog. Uvek bi se penjao skoro puzeći uz zid, pokušavao je da bude još manji, da bude nevidljiv pri susretima sa službenicima koji su se spuštali ili peli uz stepenice. Za to nije bilo nikakve potrebe, niko ga nije primećivao a i oni koji bi ga u prolazu ovlaš pogledali, zaboravljali bi ga koliko za stepenik, dva. Nije znao za izreke manji od makovog zrna i boji se sopstvene senke ali je to bila njegova primarna osobina. Došavši do šefovih vrata, grebucnuo bi lagano noktom po njima i osluškivao. Nije se usuđivao da pokuca. Znao je tako da stoji i po desetak minuta, uzdrhtalog dumbarajućeg srca, crven u licu od navale krvi, pre nego bi skupio svu svoju snagu i volju i tiho zakucao na vrata. Ne pogledavši ga, nikada ga ne pogledavši, šef bi mu u dve rečenice saopštio šta traži od njega za sledeći mesec. Nikada ga nije ponudio da sedne, nikada nije prozborio ni jednu reč koja se nije ticala zadataka. Silazeći niz stepenice, vraćajući se u svoj zagušljivi podrum, iako krišom, sa velikim zadovoljstvom je gledao odavno mu već poznate stubove stepenišne ograde majstorski izrađene od ružičastog mermera, prekrivene tamno crvenim žilicama.

Jednom prilikom, šef je od njega tražio da pronađe kopiju, kopije, kopije Piri Reisove mape sveta. Nije mu objasnio niti išta rekao zašto mu je to potrebno. Gustavo Alehandro Fentes nije bio završio visoke škole ali tridesetogodišnjim prekopavanjem po arhivskom lavirintu, stekao je izvesna znanja i bio je uzbuđen zbog poverenog mu zadatka. Nije mu bio nepoznat Piri Reis, znao je da je ovaj bio gusar, pomorac, turski admiral i kartograf. Kao kroz maglu sećao se zvaničnih i poluzvaničnih, proverenih i neproverenih priča i tvrdnji da je za svoju čuvenu mapu Reis koristio 10 Arapskih izvora, 4 Indijske mape i jednu Kolumbovu mapu. Prisećao se i za naučnike neobjašnjive činjenice da mapa verno prikazuje obalu Antarktika u vreme kada na njoj nije bilo lednika. Asocijacija za asocijacijom su mu prizvale u pamet Čarlsa Hapguda, dobro je zapamtio to ime, geografa i istoričara koji je 1966 godine, posle dugog i temeljitog istraživanja Reisove mape, objavio rad/knjigu Mape drevnih kraljeva mora. U knjizi je posebno apostrofirao preciznost profila obale Antarktika, ističući da je danas snimiti obalu Antarktika, moguće jedino korišćenjem specijalnih sonara i sondiranjem. Hapgud je napomenuo da bi ove precizne podatke bilo moguće imati/dobiti samo ako je obala Antarktika bila bez leda a to je bilo pre više od 6 hiljada godina. Kao velikom zaljubljeniku, skoro verniku, u postojanje drugih civilizacija, naprednijih od naše zemaljske, nije mu se dopala, čak je s gnušanjem odbacio, Hapgudovu hipotezu o antičkim moreplovcima koji su svojim istraživačkim plovidbama i mapiranjem iscrtali celu planetu, sve kontinente, ostrva, zalive, moreuze. Prihvatio je samo onaj deo gde Hapgud tvrdi da matematička analiza tačnosti linije obala pokazuje veliku tačnost karte uprkos u to vreme nepostojanja odgovarajućih tehničkih instrumenata, aparata i metoda.

Spustivši se niz stare klimave i škripave drvene crvotočne stepenice u svoj podrum, Gustavo Alehandro Fuentes se odmah uputio ka najdaljem zidu gde su se u prastarim rafovima nalazile mape, karte, atlasi. Morao je dobro da se potrudi da ukloni gustu paučinu nastalu za poslednjih petnaestak godina koliko je prošlo od šefovog zadatka da mu pronađe, više se nije ni sećao koju kartu ili mapu. Iako je prošlo mnogo vremena, nepogrešivo je pružio ruku i izvukao veliku plavu fasciklu. Oduvao je prašinu s nje i otvorio je. Na samom vrhu nalazila se Piri Reisova mapa. Ustvari, ko zna koja po redu kopija. Zaklopio je fasciklu i pošao ka svom radnom stolu. Ispomerao je hrpe ukoričenih predmeta, papira i cedulja, seo na svoju klimavu stolicu i otvorio fasciklu. Pažljivo je razgledao obrise obala Južne Amerike i Afrike, odlažući što je više mogao da baci pogled na Antarktik. I pre nego je pogledao obale Antarktika, po glavi mu se vrzmala misao: Koliko gluposti, koliko nerazumevanja i ograničenosti, zar je moguće da niko od tih vajnih naučnika ne želi ili ne sme da prizna da su mapu i ne samo nju, uradili davnašnji posetici iz svemira! Padoše mu na pamet egipatske piramide, glasno se nasmejao. Teze o njihovoj izgradnji su u najmanju ruku besmislica! Ustao je od stola i pošao kroz arhivu, tačno znajući šta traži. Vrato se za sto sa debelom fasciklom uvezanom iskrzanim i poluraspadnutim pantljikama. Brižljivo i pažljivo je uzimao jedan po jedan list hartije, pergamenta i slagao ih na levu stranu otvorene fascikle. Najzad! Na polovini požutelog tabaka debelog papira, pisana zelenim mastlom nekom vrstom krasnopisa, bez potpisa autora, ležala je beleška sledeće sadržine: Postoje određene zanimljivosti u vezi sa Sirijusom. Piramide u Egiptu su raspoređene kao zvezde koje se nalaze u sazvežđu lovca Oriona, usmerene ka zvezdi Sirijus u sazvežđu Velokog psa. Eto! Uskliknuo je. I detetu bi bilo jasno da su piramide izgradili naši prijatelji došavši iz bezmernih dubina Kosmosa! Isto tako su snimili i obale Antarktika, Južnu Ameriku, Afriku, Evropu...napravili mapu koju su poverili odabranim ljudima tog vremena. Isuviše komplikovana za ondašnja poimanja, mapa je precrtavana bezbroj puta sve dok nije dobila oblik Piri Reisove mape. Zadovoljno je protrljao ruke, s osmehom na licu otvorio je fijoku i iz nje izvadio više puta paljen i gašen cigarilos, s uživanjem ga zapalio i žudno udahnuo dim. Pažljivo se zavalio u stolicu vodeći računa o njenoj klimavosti i dotrajalosti. Ovlašno je prevrtao listove sve dok nije naišao na fotokopiran članak iz nekog časopisa koji ga je prenuo iz opuštenosti! U članku je samo kratko i informativno pisalo: Afričko pleme Dogoni vekovima neguje kult Sirijusa. Početkom XX veka dvojica engleskih istraživača provela su nekoliko godina među pripadnicim plemena Dogoni koji su im rekli da u blizini Sirijusa postoji još jedna mala zvezda koji su istraživači nazvali Sirijus B a Dogoni su je zvali Po Tolo, što u prevodu znači najmanja zvezda. Naučnici su mnogo kasnije pomoću moćnih teleskopa utvrdili istinitost postojanja Sirijusa B. Dogoni su tvrdili da je to najteža zvezda i da je bela. Gustavo Alehandro Fuentes je u slobodno vreme prosto gutao knjige koje su govorile o Kosmosu, ljubimac mu je bio Stiven Hoking pa mu nije bilo nepoznato da je savremena astronomija odavno otkrila klasu zvezda nazvavši ih belim patuljcima, kojima pripada i Sirijus B. Osnovne karakteristike belih patuljaka su da su male, ogromne mase i belog isijavanja. Dogoni su opisivali i treću zvezdu. Postojanje Sirijusa C nije naučno potvrđeno ali su zanimljive pretpostavke francuskih astronoma da se samo postojanjem Sirijusa C mogu objasniti promene u Sirijusovoj orbiti. Dalje je pisalo: Ostaje nejasno kako je afričko pleme Dogoni moglo da zna za postojanje, pre svega, Sirijusa B, ne koristeći teleskope niti bilo kakve instrumente, pošto se zna da Sirijus B nije vidljiv tz golim okom. Dogoni su tvrdili da su u davna vremena njihove pretke posetila bića sa Sirijusa. Lako je shvatljivo da su ih Dogoni smatrali božanstvima. Kako god, ostaće tajna kako su Dogoni znali za strukturu Sirijusovog sistema kad su je naučnici, mada ne u potpunosti, otkrili  šezdesetih godina XX veka! Još jedna potvrda da su moja uverenja tačna, uskliknuo je u sebi Gustavo Alehandro Fuentes iako za tim nije bilo potrebe, niko ga ne bi čuo i da je uzviknuo najglasnije što može. Ustao je i ponovo se uputio u deo sa mapama. Relativno lako je pronašao atlas sa mapama zvezdanog neba posmatranog iz svih krajeva zemljinog globa. Vraćajući se ka stolu, za trenutak je zastao ispod jedne sijalice, prevrnuo nekoliko listova i pronašao sazvežđe Veliki pas u kojem se nalazi Sirijus. S nekakvom mešavinom radosti i tuge, setio se svog dede po ocu Ernan Luis Fuentesa, astronoma amatera koji ga je još kao savim malog upućivao u tajne Kosmosa, njegovih galaksija, sazvežđa i zvezda. On mu je pokazao Sirijus, najsjajniju zvezdu noćnog neba. Posebno je pamtio dedine reči da imaju sreću što žive na južnoj hemisferi jer je Sirijus vidljiv skoro preko cele godine, u kasnu jesen pred jutro a u proleće nakon sumraka. Mnogo kasnije pronašao je pročitao Hardvarsku spektralnu klasifikaciju u kojoj je Sirijus pripadao klasi A belih zvezda, sa preovlađujućim vodonikom i kalcijumom. Mada je bio zanet, nije mogao a da ne primeti kako sijalica iznad njega počinje da treperi, da se gasi i pali sve dok nije čuo slabašan zvuk prskanja stakla. Ostao je u mraku. Svetlost ostalih sijalica činila mu se dalekom i nedovoljnom. Iako je na pamet znao sve koridore arhivski polica koje su dodirivale plafon, za trenutak mu je izgledalo da je izgubljen, da nikada neće stići do svog stola! Napad panike ga je paralisao! U strahu je ispustio atlas. Počeo je da se povlači unazad rukama se oslanjajući o police, činilo mu se da gubi razum! Nije se osvrtao, pogled mu je bio uperen ka mestu gde je ispustio atlas, mestu gde je sijalica pregorela. Tamo je vladala tama, potpuni mrak. Iznenada je zastao! U sred mraka i tmuše pojavila se svetla tačkica koja je svakim trenom postajala sve sjajnija. Nije mogao da veruje svojim očima, bio je to Sirijus! Kao nekim čudom netragom su nestali arhivski rafovi i police, pred njim je bilo ogroman zvezdama iztufnan nebeski svod!  Možda sanjam, pomislio je. Bela zvezda je zasjala punim sjajem i iz nje se izvio jedan snop svetlosti, ne tanke kao laserski zrak, pre kao snop kino projektora. Šta, nikad nije saznao ali nešto ga je nateralo da se okrene. Na zidu iza njega, kao na bioskopskom platnu, ređale su se slike i događaji kao u nekom vremeplovu! Zapanjen, posmatrao je sopstveno rođenje, izmučeno ali radosno lice svoje majke! Video je sebe kao dečkića od četiri godine obučenog u matrosko odelce sa belim dokolenicama i lakovanim cipelicama. Trčkarao je bos po mokrom pesku morske obale, praćen osmesima svoje majke i oca čiji su ga ogromni brkovi podsetili na škakljanje i neobuzdan smeh koji je kod njega to izazivalo. Deda i on na brdu iznad Buenos Airesa u sred noći, pogleda uperenih u zvezdano nebo. Ponovo je proživljavao mučne školske dane, ruganja i maltretiranja svoji vršnjaka. Srce mu je uzdrhtalo kad je video Anu Mariju Vidal, svoju nikad nikom ne kazanu ljubav! Prvi dan u Arhivi, silazak u podrum. Slike i događaji su se ređali i tekli ni brzo ni polako, nekakvim ritmom koji je dozvoljavao da se u potpunosti sagledaju sa svim mogućim pojedinostima. Onda godina 1976-ta, uvođenje diktature, vojska i tenkovi na ulicama, histerično proganjanje komunista. Grubo odvođenje dede, zanesenjaka i maštara, komuniste ne! Zaplakao je videvši dedu kako u grupi žicom povezanih muškaraca stoji pred sreljačkim strojem! Kad je deda smrtno pogođen pao, Gustavo Alehandro Fuentes se sručio na kolena nezaustavljivo ridajući! Film je nastavio da teče ali on od suza nije video ništa, samo mutno i nejasno smenjivanje slika i kadrova. Zašto, zavapio je brišući suze, zašto? Okrenute glave ka Sirijusu nije mogao da vidi svoj kraj! Bilo je već kasno kad je čuo krckanje i lomnjavu trošnih ogromnih prenatrpanih polica koje su mu se sručile na glavu.