Saga o Bekimu (četiri godine kasnijе)

Видио сам смрт моћног човјека, убила га је туга, видио сам можда, убиство из даљине, видио сам људску мржњу, а мислио сам, као опсједнут, само на једно: да ли му је посљедња мисао била освета или љубав?

 Као да је о томе висио сав мој живот.

Одлучио сам се за љубав. Мање је истинито, и мање вјероватно, али је племенитије. И љепше: тако све има више смисла. И смрт. И живот.

Meша Селимовић

Вест о смрти великог Бекима затекла ме ја на Косову – дуго по подне – оријентална равнодушност према обезглављеном времену, телефони не раде, интернет је већ дуже време мисона именица; у ишчекивању ноћи, досадило ми и читање, укључим радио – хвата само станице на албанском језику – ништа не разумем, али упорно покушавам да убијем време, како оно не би убило мене – ако уопште време „тамо доле“ и постоји. Чујем већ неколико пута на радију име Беким Фехмиу – то је једино што сам разумео.  Већ слутим, а слутње не воде доброме... Није ту имало шта да се разуме... јасно је било да је једно друштво појело једног уметника – није ни први ни последњи, јер су друштвени апетити огромни, а желудац довољно јак да свари и највеће. Осећам тупи бол – блистав и страшан – и осећај кривице, потпуно необјашњив и ирационалан. Присећам се свега онога што је Беким урадио – да ли је то у овом моменту уопште важно – тачније, размишљам о ономе шта није урадио, а могао је. О позоришту, како сам Беким рече, Светилишту које је већ одавно ожалило Бекима због његовог добровољног „самоизгнанства“. Из Светилишта се повукао, јер су га опоганили – јер су од храма направили „баклницу“ – као слободно биће које има право да бира, изабрао је изгнанство... Да ли му је ишта друго преостало?

Кажу: „Свет је препознавао његов таленат“ – а да ли је препознаво Бекима, то је велико питање – да ли су свет и Беким успели да успоставе икакву конекцију – да ли је апсудност била у свeту, или у Бекиму, или у судару Бекима са светом?

„Лепо је, глумити, заиста. Кад вас нешто притиска и пече, закопате то у дубоку тишину, а онда све изручите на сцену. Тако се ослобађате набоја који у вама тиња. Прави глумци су осетљиве душе, крваре дуго” – говорио је Беким. Међутим, онда када га је највише „притискало“ и „пекло“ Беким није био на сцени да сву муку искаже, да се ослободи ватре која је у њему тињала – није било потока и воде са Бистрице да угаси пожар у Бекиму, зато је Беким решио да угаси себе у Бистрици. Никада није „пљунуо у поток“, јер би тиме пљунуо на све оно што га је детерминисало, већ је читавог себе заветовао „потоку“.

– Бака Хили ми је давно рекла: Немој случајно да пљунеш у поток, јер ће ти остати крива уста! ...

Бистрица се коначно посветила – велики Беким сада „крвари“ у њој, као и свака осетљива душа – спознаје Одисеј подземни свет да би живот разумео у целости – само што се јунак ове одисеје неће вратити овом свету – очигледно је у оном другом нашао много више смисла и хармоније.

Већ годину дана нисам на Косову, а Беким годину дана није међу нама – волео бих, ако се икада вртатим, да посетим Призрен – да ходочастим до светилишта које је посветио велики човек, хуманиста, Уметник – Беким Фехмиу. 

Немој случајно да пљунеш у поток, јер ће ти остати крива уста!

Блиставо и страшно

Беким Фехмиу

П. С. Текст је пре три године објављен на блогу уважене Ане Радмиловић