U Srbiji je napoželjniji komšija čitalac novina - naopako

Велики део Србије је, већ дуже време, дубоко потресен тиме што млади људи, у недостатку посла, све чешће одлучују да наставе школовање до доктората. Неко је дошао до закључка да их са титулом "др" данас има "недопустиво много". При том је изнет податак да је само на једном приватном универзитету, у последњих четврт века о свом трошку докторирало 270 студената. Са гласовима који поручују да такво "штанцовање" доктора наука у Србији више не треба дозволити, сагласни су многи. Међу њима предњаче "вечити" студенти, које је држава Србија, нажалост, узалуд школовала. Разлог за позиве да се будући доктори осујете у намери да остваре свој наум, они виде у афери која ових дана потреса Србију. Реч је о два доктората - можда спорна, а можда и не.

Споменутој категорији "забранитеља" придружују се они који своје давно стечене дипломе са државних факултета нису успели да оправдају ма каквим видљивим професионалним резултатима, чак ни после деценија проведених у државном предузећима. Када се овим категоријама незадовољника, најпре собом, дода армија оних заиста неписмених, ето правог ратничког похода на све који се осмеле да на неком од приватних универзитета, уредно акредитованих и тиме препоручених од стране државе, сопственим новцем наставе школовање за највиша звања.

За разлику од броја докторанада, цифру од 1.300.000 неписмених, у Србији мало ко сматра недопустивом. О овој категорији грађана се у јавности веома ретко говори, а када се то и догоди, повод је углавном Међународни дан писмености. Према статистичким подацима, добијеним међународним ПИСА тестирањем пре две године (ситуација се до данас није значајније променила) око 1,3 милиона људи у Србији је потпуно или делимично неписмено, док готово половина становништва има завршену само основну школу или нема свих осам разреда. Од тог броја, четврт милиона њих уопште не зна да пише, док преосталих милион то делимично уме, али не разуме прочитани текст. Трећина петнаестогодишњака је функционално неписмена, што значи да не разумеју добро прочитани текст.

Али, ови подаци, изгледа, ипак нису довољно алармантни. Јавност над њима годинама остаје нема, верујући ваљда, да се срамота може сакрити ако се о њој ћути. Уместо да се посветимо искорењивању неписмености, ми смо огромну количину енергије усмерили на прогон полазника докторских студија. Зашто? Зато што неписмени никога не угрожавају (осим просперитета државе) и што њихов неуспех не подразумева потребу да им се било шта прашта. Опростити успех је далеко деликатније и мучније, па се ваљда зато својски трудимо да ту врсту опроста избегнемо, кад год можемо.