Pokušavam da razgovaram sa tobom

Живот у покрету

Покрет је једно од најстаријих животних искустава човека. Бебама је покрет најраније средство да искажу своја унутрашња стања и пориве и покрети бебе, нарочито они први, увек су пропраћени интензивним емотивним одговором мајке. Тако човек, још у стомаку, научи да је покрет јак начин да изрази себе, да изрази своје унутрашње пориве.

Покрет је снажан део невербалне комуникације и често се чује да је и најјачи. По покретима очију, мишића лица и руку може се, поред свега осталог, открити и да ли особа лаже или говори истину. Мишићи човека могу да нам открију његово емотивно стање често до детаља које је говорни језик немоћан да пропрати.

Покрет може и да нам открије како живот функционише.

Психолошки портрет једног односа

У кореографији за видео "I try to talk to you" Рајан Хефингтон до детаља приказује однос две особе: једне која се налази пред некаквим животним изазовом и друге која се нашла као подршка. Запањујућа је количина фаза спакована у троминутну кореографију, фаза кроз које пролази овакав пар, а које своју праву природу откривају у најситнијм детаљима кореографије.

Особа која се налази пред изазовом у овом споту може бити пред било којим изазовом у животу. Сами аутори су назначили да су желели да цела прича има призвук ХИВ позитивне особе, али једнако то може бити и особа у депресији, са тешким детињством, после смрти блиске особе...

Спот почиње усамљеношћу особе пред изазовом. Пун круг камером показује изолованост особе која се осећа самом у животу. А онда се, готово ниоткуда и потпуно неприметно нека особа увлачи у живот. Детаљ са руком која нит' отвара простор, нит' пружа отпор одлично осликава индиферентност особе која је пред изазовом према уласку нове особе у живот. У секунди после тога, одмах постаје јасно да је особа која постаје ослонац доминантнија - особа пред изазовом хода уназад - и да преузима бригу о потребама другог - облачење мајице. Изрази лица ова два играча још додатно поцртавају улоге које имају у овом односу.

У следећој фази се дешава доза психичке навалентности којом се показује снага, контрола и доминација (гурање у зид и одлажење, тренутно емотивно откачињање), што особу пред изазовом на неки, помало патолошки начин, везује за нову фигуру (падање на под и поглед навише, готово као у Бога). Кретање по поду за доминантном особом одлично показује залепљеност и позицију инфериорности из које се функционише у целом односу.

У наставку спота се неколико пута показују напори снажније особе да буде вођа кроз тешку ситуацију (прво пружање руке) и да буде ослонац за издизање из ње (подизање саиграча). Управо пружање руке, и њено прихватање на столу за ручавање открива колико су две особе храна једна другој, тако да су улоге доминантног и инфериорног лика такве само на површини, испод површине особе су готово зависне једна од друге.

Најдраматичнији тренутак у оваквом односу јесте тренутак када се обе особе премишљају у вези са настаљањем, па стално праве корак напред, па устукну, повуку се, па и окрену леђа кад онај други направи корак ка њима и тако више пута. Ситуацију, очекивано, решава доминантнији инсистирајући и увлачећи другу особу у присност.

То води у даље одмеравање психичких снага, па особа која води причу демонстрира колико је јака (уздизање на највишу висину у кореографији), а што особа која је пред изазовом прати и доказује да и она може да прати, па чак и да буде јача (други играч се подиже без хватања за шипку, што је физички захтевније). Када то види, особа која води почиње да инсистира да буде ослонац, чак и када то престаје да буде нужно (подметање под саиграча иако је он стабилан).

Наредна фаза односа доноси покушаје особе пред изазовом да докаже да може без ослонца (извлачењем и одвајањем), али и потребу да се, иако беспотребно, ослањање на другу особу настави. Тренутак када међузависнички однос може да се прекине, али се ипак - по несвесном избору - наставља, омогућује истинско вођење љубави. И тада кореографија показује блискост и страст коју играчи имају.

И на ред долази најтежи потез у целој причи. Одлазак.

Овакви односи, ма колико интензивни били, увек су епизодног карактера. Било какво продужење трајности само ремети њихову лековиту функцију и однос претвара у готово патолошку међузависност. За особу која је пред животним изазовом, останак у таквом односу би значио стално измештање сопствене снаге у другог и сталан осећај инфериорности. Ма колико да је такав статус лакши јер одговорност пребацује на другог, он је и деструктиван јер поништава самостално психо-емотивно функционисање.

Акт одласка је акт љубави. Снагу за њега треба да има особа која је дотад била ослонац (као што и показује кореографија). Ако воли - отићи ће. Њена улога у животу другог је била да покрене уздизање и вољу за ојачавањем. Да кроз динамичан однос покаже другој особи да може. Да ископа снагу другог. И да онда, када би даље остајање у животу друге особе значило заустављање психичких енергија те особе, оде.

То је љубав.

***

Мислим да је ово прва кореографија из света популарне културе коју сам ја видео, а да има оволико набијен садржај и да собом носи оволико животне истине. Јак психолошки профил једног односа.