?

Nisam znao. Šta to nisam znao? Znao sam da ne znam ali nisam znao šta ne znam? A kako sam znao da ne znam ako nisam znao šta ne znam? Pile u kučine! I znao sam i nisam znao, nisam znao i znao sam. Ne, nije to ono Sokratovo Što više znam, shvatam koliko toga ne znam, ovo što nisam znao, je bilo nekakvog drugačijeg sastava i sočinenija. Znao sam da je prisutno u mojoj mentalnoj nutrini ali nisam znao šta je to što ne znam.

Mučilo me neko vreme, ustvari dugo, često mi ne dozvoljavajući uronjavanje u san, oči mi kao fildžani, prevrći se i obrći po krevetu ali od spavanja ništa. Nisam imao utisak da je od krucijalne važnosti za moj život a možda sam se i varao? Ako je to što nisam znao bila suština mog bivstvovanja? A ako je neka sitnica, trunčica bez važnosti, zavučena duboko u neku od fijoka i ladica moždane mi arhive?

Kako bilo, to što nisam znao šta ne znam me iscrpljivalo, nisam jeo, nisam pio (vodu, čajeve... tečnost), smršao sam više od dvadeset kila, u ogledalu umesto svog lica, video sam izbečenu avet s plavoljubičastim kolobarima oko očiju! Topio sam se sebi na očigled, nestajao sam. Bio sam svestan da mi niko ne može pomoći! Ili ako može, onda to mogu biti samo ja. Samo sam ja sebi mogao pomoći a to je bilo teško do zla boga. Nisam umeo ni znao odakle da krenem! Prvo sam pokušao sa ignoracijom. Nije išlo! Čim bih to što nisam znao pokušao da šutnem najdalje moguće od sebe, od svoje svesti, ono bi počinjalo da bude još svetlije, jače, snažnije i prisutnije! Onda sam preduzimao disanje uz mantre, jednu kratku budističku i dugu sopstvenu ali očišćenja nije bilo! I dalje nisam znao to što nisam znao! Izmišljao sam načine i marifetluke, kratice i prečice ne bih li dopro do podsvesti. Ponekad bi mi uspevalo da očistim svest na sat, dva, nekad samo za minut ili trideset sekundi. Tezeju je bilo lakše čak i da mu Arijadna nje dala klupče. Tog Lavirinta bogo moj! Kakvih sam se sve stvari, situacija, događaja iz ličnog mi ali i tuđih života nagledao i susreo se i suočio s njima! U najdužim trajanjima od po dva sata propadao sam u ponore i klance, mračne i zastrašujuće, izletao u zaslepljujuću svetlost, nebesko plavetnilo, cvetne livade kojima se kraj nije nazirao pa se opet sunovraćivao u ambise! Više sam osećao nego prepoznavao i sećao se događaja i situacija, ljudi, predela a s mnogim sam se susreo po prvi put. Kad bih povratio svest znao sam da sam i nepoznanice iz podsvesti, ko zna kada i ko zna kako proživeo, doživeo ili neko drugi blizak mi ili sam nekad čuo da je neko…

Pre mesec, dva dana, svakodnevno suočen s plimom loših dešavanja tesno i neraskidivo vezanih za život mi, skoro, šta pričam, potpuno sam zaboravio na ono što ne znam! Počeo sam da jedem, pijem, neprekidno u pokretu i delanju i kako tako došao sebi.

Juče dok sam u bolnici šest sati čekao, nedelja je bila jelte, da Radmili koja je n-ti put pala, ušiju ranu na glavi, obave neurološke preglede, kardiograme, uzmu krv i pošalju na analizu, dreždeći u čekaonici, kao nekim klikom, bi mi kristalno jasno šta to nisam znao! I jeste bila tričarija! Setio sam se da sam prošle jeseni na kardiološkom pregledu u KBC Bežanijska Kosa kod doktora M. koji me je 25.decembra 2006 godine izvukao od smrta, posle svih predviđenih analiza i procedura, na njegovo pitanje: Da li se držite saveta koji sam vam dao onomad, da svakog dana popijete tri čašice vaše crnogorske Loze, ono, ujutro, pre ručka i pre večere, da sam mu odgovorio: Ali doktore, rekao sam vam i onda da sam odavno batalio alkohol, ne jedem ni kolače s rumom…I ja sam protivnik alkohola, odgovorio mi je ali dokazano je da domaća na pravi i pošten način spravljena Loza ako se pije u količinama koje sam vam rekao, širi krvne sudove i omogućava bolji protok krvi kroz njih. Mnogi su spašeni kad su doživeli infarkt ako im je neko od prisutnih usuo u grlo neku žestinu. Ja nisam protivnik alkohola ali već sedamnaest godina ne osećam ama baš nikakvu potrebu za njim, odgovorio sam mu.

Nisam bio ni malo srećan što sam saznao ono što nisam znao, namučilo me brate a bilo je obično sranje.