Otpozdrav na pismo

Премијер нам се обратио. Неформално, како, јел, премијеру једне озбиљне државе и приличи, путем таблоида како то већ иде у тако озбиљним државама. Добро је то. Иако имамо безброј снимака на којима смо имали прилике да се упознамо са господином премијером, они су незгодни јел увек постоји контекст. Кад напишеш ауторски текст, нема контекста, то су аутентично твоје мисли, које откривају твоју аутентичну позицију по питању неке конкретне ствари. Да видимо шта можемо да разумемо из премијеровог текста који иначе можете наћи ОВДЕ>>>>ЛИНК  или ОВДЕ>>>>ЛИНК (Новости)

Премијер је текстом доказао неколико ствари које смо вероватно већ знали о њему, али нисмо имали из прве руке.

1) Да је премијер само Србима. "Српски менталитет", "ми Срби", ми ово, ми оно, српско ово, српско оно. У Србији не живе само Срби. Скоро 20% грађана није ни поменуо у свом тексту (добро, јесте једном, кад треба да се ради). "Грађани Србије" важи само за изборе, кад смо на власти једино се "ми Срби" питамо. Друга деценија 21. века...

2) Да је егоцентричан. Из истог разлога као и горе, "ми Срби" смо говна, али ОН ће нас довести у ред, упркос "нама". Успут и оних 20% који нису Срби, али се изгледа уклапају у "српски менталитет". Ако нешто такво уопште постоји. Он и само он има право да поставља колективне дијагнозе и преписује терапије. Генерализације које је г. Вучић потегао у свом тексту су страшно увредљиве и погрешне. То се наравно дешава кад у огледалу уместо да видиш себе видиш државу чији си премијер.

3) Да је неозбиљан. Овакав текст објавити у Информеру? Овакав текст уопште објавити као премијер? Има већину у парламенту, а разговор треба да води са институцијама. Са грађанима (јер онда су били грађани, а сад су Срби) је дијалог водио на изборима. Не могу њега да спрече грађани у реформама, само независне институције. Шта народ прича на пијаци и у кафанама је у директној вези са оним како он прича са институцијама. Директно обраћање народу преко Информера је грешка која разоткрива сву његову неозбиљност. Поређење Србије са Мајклом Џорданом је врхунац те неозбиљности.

4) Да је параноичан. Можеш мислити, критикују власт! Али он ће нас "по сваку цену и уз сваки отпор" пробати да промени. Чудна ми чуда, као и било који премијер, било где на свету. Да постоји земља са само два становника не би постојао консензус око свих питања. Постојао би договор о томе како да изаберу чији ће потез да спроведу у дело. У Вучићевој параноји, увек би један радио другом о глави. Добро и зло, бело и црно, бели Он као мета критике црног, увек. Било би сјајно кад би г. Вучић схватио да је мета критици због чињенице да је на најодговорнијој позицији и зато што од квалитета његовог рада и од његовог понашања зависи много тога у нашим животима и да је то сасвим нормално.

5) Да је недоследан. Непоправљиви демагог који ће у једном моменту да се позове на неког америчког председника да да себи на значају, а већ у следећој реченици да се одрекне тог истог председника дајући опет себи на значају. Сам Вучић је изабрао Рувелта као пример на кога треба да се угледамо. То је проблем кад хоћеш да звучиш мудро па би да се свечано позиваш на људе уместо на аргументе (а да људима који су пре тебе аргумент изнели пригодно даш кредит). Тако је и са Џорданом као метафором (није да смо ми амбициозни као Џордан, пу, пу, пу), тако је и са свим осталим произвољним осудама које је у свом тексту изнео. 

6) Да је лицемеран. У свом елобарату како је "нама увек неко други крив" успео је само да докаже да и он има свог дежурног кривца - те исте "нас". Чему то служи осим да опет једино он испадне паметан. Без обзира што је важно да деманти теорија завера које постоје и у Србији дође скроз са врха, суштински је погрешно исмевати грађане кад си и сам стварао и ширио те теорије завере, о Ватикану, Вашингтону, ЦИА... Суштински је погрешно исмевати све грађане иако само неки верују у исте. Суштински је погрешно и лицемерно то радити преко - Информера.

Нада ипак постоји, а "ми оптимисти" за разлику од "нас песимиста" не треба да је заборавимо. То је онај део у премијеровом тексту у ком каже да ће се повући ако не успе. Од свих обећања ја бих баш на овом инсистирао, јер иде најдаље у суштину меротократије и позитивне селекције. Не успеш - одеш. Успеш - и после два мандата одеш. Просто као пасуљ. После тебе не буде потоп, дође неко други који мисли да је најпаметнији, уради све што је мислио да је паметно, па и он/она оде. И тако једно 100 година, па се можда и запати неки систем. Највеће достигнуће у развоју демократије у Србији је то што смо почели редовно да мењамо власт на изборима, а не на улицама. Следећи корак је да људи на позицијама моћи почну да уважавају одговорност коју оне носе и да почну да одступају кад не успеју. Шта год да ова власт уради са економијом је за ред величина мање важно од начина на који прихвати резултате следећих избора. 

Ево на крају тог оптимистичног дела:

"Ako promašimo ovaj put, u ovom mandatu, ja neću samo završiti na klupi, nego ću morati zauvek, oslobođen i sujete i patetike, da napustim politički teren.* "

 *Вучић, А., Информер, дневни лист, викенд издање, 5.-6. јул 2014., Србија. (Болдовање: little_radojica)