B92 Blog

ono sto najvise plasi je to,sto ovo o cemu si ti napisala tekst,ni u kom slucaju nije usamljeni primer,nego pravilo,u ljudskom ponasanju.Stvarno me zanima na koji nacin stvari mogu da krenu na bolje.Kad u sebi "ulovim"bilo koju misao koja bilo koga diskriminise(u mojoj glavi),sebi postavim jednostavno pitanje:"odakle ti PRAVO da tako razmisljas..."
Ja tako resavam taj problem,a to sto mi se takve misli uopste pojave,je samo posledica uzasne propagande kojom smo zatrovani!
Preporuka za ovaj tekst!

Odličan tekst Vanja, preporuka od mene. Nesporno je da se od strane države neretko vodi politika duplih aršina kada su u pitanju prava romskih manjina, pa se na taj način, prećutno problem prebacuje na nevladin sektor. Ono što je zanimljivo u ovom kontekstu pomenuti jeste peticija koju je svojeremeno pokrenula profesorka filosofskog fakulteta u Novom Sadu, prof. Svenka Savić za uvođenje predmeta Romologija u nastavni plan fakulteta, u kojem bi se obrađivale teme poput tradicije i običaja roma ali i konkretnih problema sa kojim se ova manjina danas suočava.

Na zalost je njegova sushtina ne primenjiva. U zemlji u kojoj nema nikakvog reda, u kojoj ne funkcionishu osnovne strukture drzave, nije ni za ochekivati da se osvrnu na problematiku izlozenu u ovom textu. Diskriminacija vlada u svim segmentima zivota ... zatrovana svest je problem. Kljuchno je pitanje odakle pocheti sanaciju iste.

Prema tome, da bi se civilno društvo izborilo sa ovom, gotovo spontanom, praksom duple diskriminacije, svaki se pojedinac mora ozbiljno suočiti sa svojim sopstvenim diskriminatorskim potencijalom.

Mislim da to nije dovoljno. Potrebno je da drzava neshto uchini po tom pitanju.

Nasilje nad zenama uopshte, ne vezano za njihovu versku, rasnu ili nacionalnu pripadnost je svakodnevno prisutno. Koliko zena u Srbiji je zarobljeno u katastrofalnim brakovima, egzistencijalni strahovi ih teraju da se pomire sa svojom sudbinom jer ne vide izlaz.

Gde je romska istina? Sa čergom po svetu lutam,
tražeći ljubav i naklonost, pravdu i sreću.
Ostarih sa životom, istinsku ljubav našao nisam, ni čuo pravednu reč.
Gde je, onda, romska istina?

Rasim Seđi

“ Nekada davno indijski maharadža je, strahujuci za njen život, poverio svoju ćerku jedinicu Gan na čuvanje vođi romskog plemena. Čen, sin vođe romskog plemena i Gan su odrastali kao brat i sestra. Kad je došlo vreme Čen odluči da uzme Gan za ženu. Romsko pleme se tim povodom podeli u dva tabora. U jednom behu oni koji su Čena u svemu podržavali i koji ga zbog ženidbe nisu osuđivali. U drugom taboru nađoše se oni koji su ženidbu osudili i koji ga zajedno sa njegovim sledbenicima proteraše sa indijske zemlje. Veliki plemenski vrač ih je tada prokleo da nikada ne prespavaju dva puta na istom mestu i nikada ne piju dva puta vodu iz istog bunara, a da istu reku nikada ne pregaze dva puta u jednoj godini. Od tada Romi neprestano lutaju svetom.”

Ovo predanje, iako vrlo bajkovito i interesantno, nije autentično jer Romi ne poseduju sopstvenu, na svom jeziku pisanu istoriju. I pored mnogih odbacivanja, nipodaštavanja, pa čak i progona, neosporna je činjenica da su Romi budili interesovanje svojim slobodnim životom, izvan rutine i kolotečine, svojom strasnom muzikom i raskošnim folklorom. Kako drugačije objasniti postojanost Romskih mitova i legenda u neromskim kulturama.
Kultura Roma je humanistički orjentisana jer „afirmiše čoveka, i životne vrednosti,

U nekom unutrašnjem tradicionalnom sistemu Romkinje su najčešće viđene kao treće osobe drugog reda zbog toga što su žene.”

Konkretne primere iz svakodnevice koji ponajbolje mogu da potvrde tu definiciju iznosi Vera Kurtić iz niške nevladine organizacije Romkinja „Ženski prostor“:

“Nasilje nad Romkinjama, ženama i decom od nama kritičnih grupa je mnogo veće nego nasilje nad muškarcima Romima zato što su žene i mladi ranjivija grupa. Postoje specifični problemi žena, recimo u sigurnim ženskim kućama gde postoje kriterijumi da žene žrtve nasilja ne mogu da budu socijalni slučajevi. Međutim, Romkinje su uglavnom socijalni slučajevi. Postoji takođe kriterijum da one moraju biti pismene, a Romkinje su nepismena grupa u našoj zemlji. Na taj način se vrši indirektna diskriminacija prema Romkinjama.“

Jedan od ključnih problema je nedovoljna obuhvaćenost romske populacije procesom obrazovanja, a posebno Romkinja, što je, prema rečima Vehije Ramović iz Fonda za stipendiranje Roma iz Podgorice, u velikoj meri ishodište drugih teškoća:

“Najveći razlog je nepismenosti što dovodi kasnije i do nezaposlenosti romske populacije. Takođe, standard koji je strašno loš kod Roma. Kod Romkinja je nepismenosno čak 92%, a sve ukupno oko 78%.”

Pre dve godine proglašena je Dekada Roma, u većini sredina doneti su akcioni planovi, ali je notorna činjenica da dekada, zasada, nije donela mnogo konkretnih rezultata, iako ih ima.

“Prisutna je diskriminacija, ali sve manje zahvaljujući nevladinom sektoru nego vladinom.”

I to je upravo oblast po kojoj se zemlje ovog regiona i razlikuju, i pored toga što im je dvostruko nepovoljan položaj Romkinja zaista zajednički problem. Radi se, dakle, o razlikama u stepenu institucionalne organizovanosti u državama da se taj problem prevazilazi, kao i visini izdvojenih finansijskih sredstava za te ciljeve. Tatjana Perić kaže da je monitoring pokazao sledeće:

“Srbija je na predzadnjem mestu, CG na zadnjem, Hrvatska je negdje na sredini. Tim istraživanjem su mjerene državne akcije. S druge strane imamo neke zemlje u regionu koje nisu ni pristupile Dekadi za infuziju Roma, kao što su Albanija i BiH.”

Mada je Hrvatska prema tom istraživanju bolje pozicionirana, o veličini problema, recimo obrazovanja Roma kao temelja njihovog položaja u društvu, svedoče i reči Ramize Memedi iz Udruge žena Romkinja u Hrvatskoj „Bolja budućnost“:

“Uzmimo na primer da je počelo, po stranim pokazateljima je 40 studenata ove godine, ustvari ima ih više ali degradiranih. To već govori za sebe.”

Nismo zadovoljne dosadašnjim rezultatima Dekade Roma u Srbiji – iznosi Vera Kurtić iz Niša i ukazuje da je problem Romkinja marginalizovan čak i u dokumentima koji se tiču poboljšanja položaja Roma:

“Mi smo učestvovale u pisanju akcionog plana što se tiče položaja Romkinja. Međutim, mi kao ženska romska mreža, kao žene smo bile uključene u pisanje akcionih planova za druge oblasti kao što su zapošljavanje, obrazovanje, zdravlje i stanovanje. Znači, ženski aspekti potpuno nedostaju i upravo zbog toga je i inicirano da se napiše akcioni plan za položaj Romkinja i on još uvek nije usvojen a o implementaciji ne možemo ni da govorimo.”

Za diskriminaciju Romskih zena u Slovackoj saznala sam putem medija i vodela uzivo na TV njihove izjave. Ne mogu da se setim koje godine ima tome dosta.....pa tako sam bila sokirana da se i sada jezim....jer videla sam ih uzivo, uplakane, nesrecne, uskopljene, prokazene....nesrecnice. Njih su, cesto posle porodjaja ili nekih intervencija, sterilisali doktori a da njih niko nije pitao ni za dozvolu, dakle nisu ni nad svojim telom imale pravo da valadaju. Koliko su bile nesrecne, ponizene, koliko su patile jer su osakacene i kao takve gotovo odbacene od svoje zajednice jer su tada postajale jalove, to je tesko opisati.

A za borbu protiv dvostruke diskriminacije prvo bi morao da se pobrine zakon. Da devojcica napusta skolu (osnovnu) da bi je udali i da svoje nezrelo bice i telo optereti neverovatnim naporom podizanja porodice dok se njene vrsnjakinje jos igraju, to bi zakon morao da sankcionise. Verujem da bi edukacija Roma bila isto od znacaja jer odnekud mora da se pocne. Sve dok celo drustvo ne pocne o njima ozbiljnije da se brine njima ce biti vrlo tesko pruziti pravu pomoc, oni sami sebi ne mogu da pomognu.

Jos nesto bi bilo, mozda , znacajno, slusala sam govor u Skupstini, poslanik jedne romske partije ( ne znam koje ima ih dve) bio je toliko pametan, tolerantan i mudar da bi mnogi nasi poslanici mogli od njega da uce. Znam da Romi veoma postuju svog izbranog "kralja" ili predstavnika i mislim da bi preko njega moglo da se prosiri nesto od prvih promena na bolje makar za devojcice i zene. Da im se on obrati, kao njihov nanapredniji clan zajednice i da im ON govori o stetnosti bar tog starog obicaja udavanja devojcica, da im priblizi ideju skolovanja dece dok god ta deca zele da uce...a kada se bar malo obrazuju u vecem broju mislim da ce onda i sami sebi moci da pomazu. Imace pred sobom mozda dobre primere necijeg zivota ko je svoju decu skolovao i lose primere nekoga ko nije. Pa korak po korak.

Tema je izvanredno obradila jedan od gorucih problema Romske zajednice, preporuka.

Iako nema veze sa prethodnim temama nisam mogla da odolim, a da ne dam lični pečet

Ili jesi ili nisi ... veštica

Upozorenje: Ovaj tekst se ne preporučuje mlađim od 18 godina, antiduvanskim fanaticima i obožavaocima piva.

Unapred se izvinjavam svima kod kojih će ovaj post izazvati revolt.

Ja sam veštica


Čitam u petak kod frizera ,u jednom broju Politike temu dana: Jedan pušač mnogo žrtava. To je slogan ovogodišnje antipušačke kampanje u Srbiji. Novinari su lepo odradili posao. Na naslovnoj strani je članak o svetskom antipušačkom pokretu (ima zanimljivih rešenja, kao na primer, francuska država obezbeđuje 50 EUR za lekove svakom ko reši da ostavi duvan). Posle toga, po unutrašnjim stranama su tekstovi nekoliko lekara i savetnika Ministarstva zdravlja i malo pljuvačke satire na račun duvanskih zavisnika. I na kraju (tamo gde je TV program) usamljeni komentar jednog pušača koji se bojažljivo poziva na pravo sopstvenog izbora.

Odmah da kažem, protiv ovakvih kampanja nemam ništa. Mislim da su jako delotvorne. Čak i kod nas, gde to sve nije u punom jeku, deca sve manje puše. Znam sigurno da u jednom odeljenju osmog razreda osnovne škole ni jedno dete ne puši. Čak ih to ni ne privlači.

Ali, na žalost, ja sam pušač. Znam da je to glupo, da ne vodim računa o svom zdravlju, da sam postala ovisnik, da nisam nikakav primer... Eto, imam jednu groznu, groznu slabost. Imam i dobrih strana koje se u današnje vreme veoma cene – tolerantna sam, poštujem sve moguće nacionalne, političke, seksualne i ostale manjine. Najiskrenije saosećam sa svima koji su ugroženi, bolesni, nesrećni i slabi. Mislim da ni najgore zločince ne treba kažnjavati smrću...

Ja sam „dobar“ pušač i pazim na nepušače.Kada sam u kući pušim u jednoj prostoriji koja je samo moje carstvo. Ili leti na terasi. U restoranu uvek pitam: - Da li nekom smeta ako zapalim? Na poslu i svuda poštujem sve zakone i zabrane. I zašto onda postajem biće nižeg reda, proganjana i omražena ljudska jedinka, veštica na koju počinje hajka modernih inkvizitora?

Za sve one koji misle da preterujem moram da ispričam jedno lično iskustvo. Imam kuma, silom prilika, što bi Englezi lepo rekli in-law. Naš je čovek, ali živi u inostranstvu i povremeno sa porodicom dolazi u Beograd. Njegovu ćerkicu obožavam kao da je moja. Ona je jedinica. Od malena, kada dođu u Beograd, ona malo, malo pa spava kod mene. Sve do prošlog leta. Onda joj je njen tata najozbiljnije zabranio da boravi kod nas. Zato što ja pušim. Zna on da ja strogo vodim računa da ne dimim tamo gde su deca, ali to nema nikakve veze. Tačno sam videla u njegovom pogledu da je počeo da me prezire zato što pušim. Za njega sam odjednom postala veštica.

Eto dokle to ide! Sada bih ja, na primer, trebala da zabranim svom detetu kada ga budem imala, da ide kod babe i dede, dugogodišnjih pušača? Ili da moj osnovni kriterijum vrednovanja ljudi bude – da li puše ili ne? Ili da krenem po ulicama sa transparentom: Ja sam duvanski ovisnik, spalite me!

Oni su lavovi

Ne smeta meni antiduvanska kampanja, ali mi smeta nedostatak kampanje protiv alkohola.

Na televiziji ne možeš da živiš od reklama za pivo. Sa malom komšinicom sam povremeno gledala srpskog Velikog brata, klinci su to gutali. Kada ukućani uspešno reše neki nebulozni zadatak, najslađa nagrada je žurka sa alkoholom ili alkohol bez žurke, skoro da je sve jedno. Cigarete, luksuzni budžet, dobra hrana, sve je to u senci glavne premije – bahanalija. A u pauzi opet sponzorska reklama u kojoj se flaše piva kao komandosi uvlače u kuću. Skoro ti dođe da svom detetu kažeš:- Ako budeš na kraju godine imao sve petice, dobićeš kao nagradu gajbu piva.

Kada pošaljete dete da vam kupi cigarete, prodavačica će odbiti da mu ih proda (bar u mom delu Beograda), što je naravno pohvalno. Kada ga pošaljete da vam kupi pivo, doneće vam ga, sigurno. Deca u osnovnoj školi sve manje puše, ali sve više piju. Da li iko ozbiljno iznosi podatke o tome koliko stvarno danas deca rano probaju alkohol? Počinju sa pivom, a šta rade posle? Da li im tako zdušno objašnjavaju sve moguće zdravstvene posledice, koliko mogu da postanu ovisni i koliko agresije trpe ljudi (još više žene) u blizini alkoholičara?

Zanimljivi su ti svetski tokovi. Tako jaka kampanja protiv pušenja i prikriveno tolerisanje konzumiranja alkohola. Nekad su, sad već bake, uzdisale za šarmantnim Hemfri Bogartom sa cigaretom koja se nonšalantno klatila u uglu usana. Kasnije, čuveni irski komičar Dejv Alen u svojim TV emisijama nije ispuštao cigaretu. Lepo se video njegov užitak pri uvlačenju dima između rečenica, crno na belo (bukvalno). U novijim filmovima, odmah posle seksa – cigareta, ne može jedno bez drugog... A onda je nešto kvrcnulo. Kažu i Kastro je prestao da puši i izjavio je da kubanske cigare poklanja samo neprijateljima. OK, ali kada će da kvrcne tako i za alkohol? Tu su razni čuveni festivali piva. Pa pijuckanje svih mogućih vrsta pića po filmovima. Najnoviji patent – pivo za pse je naišao na ogromno oduševljenje u celom svetu...

Neka mi samo neko kaže da pivo i nije neki alkohol! Svako ko popije veću količinu jedne večeri, pa onda opet sledeće i tako redom... Navućiće se ko od šale. Još jednom da ponovim: ja pušim, pivo mi prija uz pice (mada mnogo više volim crno vino) i daleko od toga da sam puritanka. Ali uvek mislim na našu decu, treba da počnu što kasnije da upoznaju čari i ne-čari raznih poroka. Ko će od njih u ovoj Srbiji na pitanje - Ili jesi, ili nisi lav? da kaže -Nisam, bre!

Napisala Damjana,pa ostala živa

Evo jos jedna zavisnica i terorisu me isto, proteruju na neke dvorisne destinacije i drza pradavanja o stetnosti duvana...imam li i ja neka prava?

Imas dve mogucnosti:

Jedna je kao ona pouka iy crrtanih filmova: Ako ne možeš da ih pobediš pridruži im se

Druga: Da teraš svoj fazon............

Pa probala da im se pridruzim bas ove zime, a i prethodne i one pre....najpoznatija bacacica duvana u ulici. Pa teram moj fazon a dokle...videcemo.Samo da znas da te razumem )))

sam pokusavala da postavim jedan film o romima ali nije u nekom formatu pa ne moze.Zove se Sutka{Shutka} i radi se o zivotu roma u Skoplju gde imaju svoje naselje sa gradonacelnikom,resenim komunalnim pitanjima,mogucnostima da rade i zarade,skole,vrtice.Sve to nije bas sjajno ali pokazuje da predrasude o romima nisu tacne i da samo kada bi imali mogucnost ne bi bili gradjani drugog reda,jer nisu i mi nemamo pravo da ih tako tretiramo.Sto se tice nasilja nad zenama,tu je opet drzava zakazala.Nema edukacije,nema dovoljno sigurnih kuca,niti resenja za dalji zivot zena.Imamo sve vise porodicnih drama jer ljudi ne vide izlaz,nemaju kome da se obrate.Imate preporuku za tekst,bilo bi lepo kada bi se nesto promenilo.

Vidim ja da sam negdje procitao tekst...:)
Strašnije od stanja ljudskih prava i diskriminacije prema Romima je samo zloupotreba nekih NVO organizacija koje se, kao, bave ovim pitanjima. U BiH su u jednom momentu svi, kada je to postalo donatno isplativo, počeli da se bave pravima Roma ,svi osim njih samih...