Da li će ekonomija podstaći dramatične političke promene

Lider G17 Mlađan Dinkić izašao je u javnost izjavivši da ne može više da podnese ’’kolektivno ludilo’’ inicirano ponašanjem koalicionog partnera u Vladi: DSS-a, odnosno premijera (podržanog SRS-om). Oglasio se i Palma, veoma razboritom analizom trenutnog stanja u Srbiji. I to što Velja, po svemu sudeći, neće u koaliciju na lokalu sa DSS (možda samo ponegde, da ispoštuje starog saborca) a hoće sa pro-evropskim SPO (verovatno u dobrom delu opština u Srbiji) možda nešto govori (brod koji tone valja napustiti!). Stav privrednika, političke i kulturne elite jasno je saopšten pre, i na izborima 3. februara: hoće ljudi u Evropu! Indikativno je i istraživanje javnog mnjenja Medijum Galupa, kuće kojoj se teško može osporiti referentnost. SRS vodi sa manje od 2% ’’protiv’’ DS i G17 (bez SPO, koji bi mogao da ’’upadne’’ pa da bude egal). Koalicija, koja to možda i neće biti na hipotetičkim izborima, Narodnjaci, jedva prelaze 10% (skoro je četiri puta slabija od koalicione grupacije u Vladi). Čeda i Čanak su iznad cenzusa i verovatno će tako i ostati jer im trenutna radikalizacija ide na ruku (mogu da kažu, pa ova histerija, odnosno ’’rokoko faza’’ premijera dramatično liči na ono o čemu smo mi govorili četiri godine!). Manjine bi, posle stvaranja mađarske koalicije mogle da uzmu i čak 4,5% biračkih mesta u skupštini Srbije. SPS, iako mu se daje 3,9%, bi mogao koalicijom sa penzionerima da pređe cenzus i bude stranka odluke. Kako trenutno stvari stoje čini se da im je rukovodstvo dovoljno razumno (dobrano očišćeno od tvrdolinijaša) da se odluči za ’’carstvo zemaljsko’’[1]. Ovakav ili sličan preokret bio bi bonanca za Srbiju. Naša zemlja doživela bi ekonomski uspon verovatno ravan slovačkom posle pada Mečijara. Odnosi sa glavnim svetskim silama bili bi na visokom nivou, priliv kapitala iz tih zemalja obilan te bi brz oporavak srpske ekonomije bio neminovan. Prava Srba na Kosovu bila bi bolje štićena, dok bi se retko kome činilo uljudnim da jasno profilisanoj demokratskoj vlasti u Srbiji pominje reviziju Dejtona. Čovek koji je punih sedam i po godina kočio modernizaciju zemlje bio bi u opoziciji sa minornom podrškom te samim tim i skromnim destruktivnim kapacitetima. Srbija bi se normalizovala. A okidač bi bila ekonomija, odnosno želja ljudi da u svojoj zemlji sebi priušte normalan život. Možda nas samo izbori, koje nažalost premijer može da spreči, dele od toga.  

 Ekonomski scenario u mračnoj alternativi 

Postoji i druga alternativa u kojoj premijer okuplja političke stranke, odnosno ’’Pokret sa samoizolaciju Srbije’’, koji bi trebalo da mu obezbedi političko preživljavanje (dok bi Srbija išla u rikverc). Na žalost, ni ova opcija nije nemoguća.          

Politička nestabilnost, koja se već sada prenosi na ekonomsku sferu, stvara ozbiljne negativne posledice na priliv stranih investicija, rast cena, monetarnu stabilnost i opšti privredni razvoj. Političke turbulencije (demokratksa opozicija se ne bi mirila na novo-nastalom situacijom, dok bi svet, praktično, izolovao novu vlast, koja bi se našla u zagrljaju Rusije) se prenose na ekonomiju, pre svega, preko rasta deficita tekućeg računa, koji se pokriva uglavnom iz stranih direktnih investicija i zaduživanja banaka i preduzeća u inostranstvu (6,9 milijardi dolara u 2007.).

Za pokrivanje tekućeg deficita platnog bilansa Srbija bi uz značajno otežano novo zaduživanje morala početi da troši devizne rezerve, koje su trenutno “solidne”, ali mogu brzo da se istope. Istina, deficit tekućih plaćanja se smanjuje, ali kao posledica nemogućnosti da se isfinansira neophodni uvoz (oprema, energenti, repromaterijali), i zemlja upada u platnobilansnu i ekonomsku krizu.Priliv stranog kapitala, koji je, u biti, ključni faktor podizanja životnog standarda i posrnule privrede posle 2000. bio bi minimiziran. Zemlja bi faktički, iako ne formalno bila izolovana, BDP bi, u najboljem slučaju, stagnirao. Beogradska berza bi opstala, ali u rudimentarnoj formi, bez ozbiljnijeg prometa i sa stropoštanom vrednošću akcija. Kurs dinara bio bi pod velikim pritiskom; devizne rezerve bi se topile. U tom scenariju redukovani priliv kapitala iz zapadnih zemalja pokušao bi da se nadomesti kapitalom koji pristiže od novog strateškog saveznika. Imajujući u vidu solidne devizne rezerve, čak i u ovom scenariju moguće je, uz prodaju velikih sistema, neko vreme obezbediti kakvu-takvu stabilnost. Posle toga, u, praktično, izolovanoj zemlji sa rapidno redukovanim obimom spoljne trgovine, stranih ulaganja i donacija, sledi neminovni krah (platnobilansna kriza, praćena redukcijom uvoza, izvoza i stropoštavanjem dinara). Nešto kasnije, kako to ekonomski zakoni nalažu, ravnoteža se, ipak, uspostavlja, ali na znatno nižem nivou (dohotka, plata, penzija, zaposlenosti, investicija).

Sa faktičkom izolacijom zemlje možemo pretpostaviti da bi u jednom od negativnih scenarija servisiranje duga (u % izvoza robe i usluga) moglo dostići blizu 40%. Došlo bi do samo blagog rasta deficita tekućih transakcija (na 7,3 milijarde dolara) ali i do snažnog pada suficita kreditno-finansijskih transakcija (samo 0,8 milijardi dolara). To bi, pre svega, bilo usled pada SDI (2 milijarde dolara; ipak će biti ostvarene određene privatizacije poput Atek-a, možda JAT-a), korišćenja dugoročnih kredita (samo 2 milijarde dolara), ostalih kapitalnih priliva, pre svega, nove devizne štednje (0,5 milijardi dolara), kao i minusa po osnovu portfolio investicija, koje bi bile delimično povučene (-0,5 milijardi dolara). Otplata glavnice duga (-4,2 milijarde dolara) i kamata (-1,1 milijardi dolara) ostala bi nepromenjena u odnosu na normalni scenario. Neto-priliv po osnovu doznaka, koje se po ekonomskim zakonima povećavaju u ’’teškim vremenima’’, bi u 2008. mogao biti između 3,5 i 4 milijarde dolara[2]. Deficit ukupnog platnog bilansa, odnosno pad deviznih rezervi iznosio bi čak 6,5 milijardi dolara. Treba pomenuti da su rezidual paltnog bilansa, samo naizgled obimne devizne rezerve NBS (9,8 milijardi evra), najvećim delom obaveze NBS, čiji bi imaoci lako mogli požuriti da naplate svoja potraživanja.[3]

 Trenutno stanje srpske ekonomije   

Indikatori koji trenutno mogu da ukažu na perpeciju tržišnih transaktora nisu ohrabrujući. Dinar je nominalno oslabio prema evru u periodu januar-februar 2008. godine za 5,1% (u istom razdoblju realni bilateralni kurs dinar-evro oslabio je za 4%). U većini trgovačkih dana tokom februara na deviznom tržištu kotacije ’’market-makera’’ postoje, ali je promet višestruko manji od uobičajenog (išao je čak i na samo 12 miliona evra 20 2. 2008, dok je prosek 2007. bio 96 miliona evra), što govori o nespremnosti banaka da se izlažu deviznom riziku. Banke žele da se zaštite od deviznog rizika pa izbegavaju da ’’otvore dinarske pozicije’’, te je zbog toga i kotaža (30 para) tri puta veća od standardne. Uzrok nije, za sada, platni bilans, tj. manjak deviza, već strah tržišnih učesnika da bi anti-evropske snage mogle da preuzmu vlast u Srbiji, što bi značilo dodatni pritisak na dinar,

Berzanski indeksi danima, odnosno mesecima skoro permanentno beleže pad. U toku februara 2008. indeks najlikvidnijih akcija Beogradske berze BELEX15 je zabeležio pad od 3,3%, dok njegovo smanjenje od početka godine iznosi 9,9% (BELEXline pao je za 8,7%). Pad indeksa povezan je sa krahom berzi u svetu (krajem 2007. i tokom januara 2008. godine) kao i sa političkom neizvesnošću u Srbiji. Strani investitori za razliku od prosle godine sve više prodaju svoje akcije. Od početka godine učešće stranih investitora u prodaji akcija na Beogradskoj berzi iznosi oko polovine, što je snažan rast u odnosu na 2007. godinu  (oko 30%). Dakle, strani ulagači se povlače sa berze sto je veoma zabrinjavajuće.  Ukupna inflacija, odnosno cene na malo su u prva dva meseca 2008. porasle za 1,6% a na godišnjem nivou iznosi čak 11% (inflatorna očekivanja su rastuća i iznose 9,9% za finansijski sektor a skoro 16% za stanovništvo, dok je nafta prešla psihološku granicu od 100 dolara po barelu). Bazna inflacija je prva dva meseca 2008. iznosila 0,8%. To na godišnjem nivou iznosi preko 6,4%, što je izvan planiranog koridora (od 3% do 6%).

Kada se isključe menjački poslovi nominalna međugodišnja stopa rasta tražnje stanovništva u januaru 2008. iznosila je -0.1% realno! Januarski rast kredita bio je samo 1%. Pored toga, i preliminarni podaci o januarskom snažnom usporavanje uvoza, koji je ključan za investicionu aktivnost, nisu ohrabrujući. Na kraju protiv Srbije bi se mogli urotiti i eksterni ekonomski faktori. [4]