MINIJATURE ( 4 )

          1.

          ( Kratka priča bez početka )

                ...Ali, zato je UVEK bila spremna da se prepusti trenutku.

                Obično bi, šunjajući se između tezgi sa cvećem ( tamo se uvek osećala svojom ) tek po negde sopstvenim dahom stresla polen sa nekog raskošnog belog ljiljana ili vrhovima prstiju tek ovlaš dodirnula paperjstu razbarušenost hrizanteme, delujući sasvim odsutno, tako blaženo izgubljena u onoj svojoj omiljenoj haljini sa ogledalcima.

                Ruže nije dirala.

                Nikad.

                Nekako, nije mogla da im veruje na reč čak ni onda kada su smerno tvrdile da su uvukle svoje male opake kandžice.

                A i kako verovati nekom ko je zaboravio da miriše?

                Zato je bespogovorno poklanjala svoje poverenje kaktusima.

                Prosto, sa njima je uvek znala na čemu je.

           2.

          ( Nepoverenje )

               Njegov povratak sa planine uvek je sa sobom donosio određenu dozu prijatnog iščekivanja. Da li će mu ranac ponovo mirisati na sveže ubrane pečurke - tu tako posebnu mešavinu vonja vlažne zemlje, nabubrele mahovine i natrule šumske stelje?

               Potvrdan odgovor je značio čarobne kuhinjske igrarije pune mirisa, oblika, boja, ukusa i mašte. I tada bi, na opštu radost, na sto stizale guste šarene čorbice, paprikaši obogaćeni čašom nekog lepog belog vina, pohovani klobuci sunčanica, medaljoni sa lisičarkama, pilavi od borovih klinčića i rujnica...

               Tog puta zadovoljstvo pripreme bilo je još veće. U gostima im je bila baka, a ona je obično sa primetnim zadovoljstvom jela sve što se da zgotoviti od bukovača i šampinjona. Dakle, s pravom se dalo očekivati da će i sada biti raspoložena za omiljeno jelo.

               Trpeza je postavljena, svi su seli za sto. Baka je, naravno, imala prednost pri sipanju. No, desilo se nešto neobično. Kada je shvatila da su pečurke ubrane u šumi, spustila je pribor za jelo, energično od sebe odgurnula tanjir i samo, sa dozom ljutite nervoze, rekla:

               - Nisam gladna. - i uzela da žvaće komad hleba.

               Niko od ukućana zapravo nije sklon preteranom nutkanju i nagovaranju, ali su ovom prilikom ipak zdušno pokušali da je nagovore da uzme makar zalogaj. Ali, baka je ostala dosledna svom netom izrečenom stavu.

               Dok su ostali jeli ( sve uz poslovično pucanje za ušima ), ona je mirno sedela i posmatrala ih.

               Šta li joj se motalo po glavi?

          3.

          ( Impresija u sivom )

               Dan se, zapravo, uopšte nije ni pojavio. Jedino što ga je razlučivalo od prethodne noći, bilo je nekakvo rahitično, nedefinisano, difuzno sveopšte sivilo.

               Nad ulicom su se sasvim nisko lagano i uporno gomilali isto tako sivi i isto toliko nedefinisani oblaci i onda tamo satima visili ne pomerajući se. Videlo se da ulažu neverovatan napor da se ne survaju svom svojom masom na sive krovove i siva dvorišta i sive trotoare i sive travnjake i sive gradske autobuse i sive bandere i siva ptičja gnezda u sivim krošnjama sivih drvoreda.

               S vremena na vreme bi se od silnog napora oznojili i to bi rezultiralo krupnim, retkim graškama koje su se u dodiru sa tlom rasprskavale u nedefinisane sive mrlje.

               I čitavog tog dana koji i nije bio dan su se tako patili nad tom sivom ulicom. Niti da olakšaju sebi puštajući dažd da se prospe, niti da dočekaju blagorodni vetar da ih razveje.

               A onda ponovo bi noć i jedina razlika sastojala se u tome što je sivilo postalo sasvim zagasito, gusto, lepljivo i manje-više bez nijansi.