Muzika| Putovanja| Zabava| Život| Životni stil

Kako sam postao Ulični Muzičar

ulicni-muzicar RSS / 03.09.2014. u 23:57

 

proxy?url=http%3A%2F%2F3.bp.blogspot.com%2F-BEFoDOPzN6I%2FVAeSy3yHKTI%2FAAAAAAAAO6o%2FEVwc_XfcGoo%2Fs1600%2F202_38630.jpg&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

Slušao sam neku emisiju na noćnom program na radiju. Bilo je to 1987-e!

Luka Mijatović, voditelj, u studio je doveo prve ulične svirače iz Knez Mihajlove: onog Alfija, koji je kasnije pevao "domoljubne" pesme (i još kasnije prodavao kasete u "Knezu") i Vladu, koji izvodi uglavnom Dilanove stvari.

Njih dvojica su pričali u toj emisiji o svojim iskustvima, o tome kako je to svirati na ulici...

Ja sam pažljivo slušao i opasno mi se "upalila sijalica" u glavi.

Pomislio sam: "TO JE ONO ŠTO ŽELIM DA RADIM!!!"

Sledećeg leta (1988.), bio sam sa drugovima na moru, u kampu u Cavtatu.

Jednog dana sam skoknuo do Dubrovnika i video sam uveče neka dva tipa kako sviraju na Stradunu. Sviraju, sviraju, pa posle sakupljaju lovu od onih što su se okupili da ih slušaju.

U to vreme sam nekoliko puta nastupao na raznim svirkama u Leskovcu (Gitarijada, koncerti... pisaću o tome), pa sam dobio na samopouzdanju (a inače sam veliki tremaroš), tako da sam polako počeo da kujem planove.

proxy?url=http%3A%2F%2F1.bp.blogspot.com%2F-7-Jf6UBmZL4%2FVAeS_go98dI%2FAAAAAAAAO6w%2F9RT3zBs7xkc%2Fs1600%2Fcarape-za-mlade.jpg&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

Naredne godine, otac me je ubacio u "njegovu" fabriku da radim. Mislim nije njegova, nego je tamo radio. Trebalo je da peglam čarape. Taj posao mi je bio dobrodošao, jer mi je u to vreme jedan poznanik iz Vranja pravio pojačalo na baterije. A to je koštalo.

Dakle radio sam 4 meseca i 8 dana u tekstilnoj fabrici "Zele Veljković" i to mi je jedini zvanični radni staž u životu (dobro, kao klinac smo nekoliko puta išli sa drugarima da beremo višnje, ali to se ne računa u radni staž).

Kasnije (1990/1991), jedno vreme sam prodavao polovne LP ploče ispred "Robne kuće" u Leskovcu. Ali i to je pre bila zabava nego ozbiljan rad.

* * *

Jula 1989. krenu moji roditelji na more u Crnu Goru, pa i ja podjem sa njima. Da probam sreću.

Da pokušam da sviram, a ako ne ide - da ostanem sa njima na letovanju i vratimo se kasnije zajedno kući. Otac mi je bio sredio da se vratim ponovo u fabriku da peglam čarape (neplaćen odmor sam dobio).

Znači ostanu oni u Petrovcu, a ja krenem za Dubrovnik!

proxy?url=http%3A%2F%2F3.bp.blogspot.com%2F-bveSoPjDKeY%2FVAeTM31IrSI%2FAAAAAAAAO64%2FDneRb-tg3i8%2Fs1600%2Fdubrovnik-street.jpg&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

Izadjem uveče na Stradun.

Šetalište puno ljudi...

NISAM IMAO HRABROSTI!

I nađem "rešenje": Pitam jednog milicionera (tada su se tako zvali) da li mogu da sviram.

On je, naravno, kazao da ne može (mada, da ga nisam pitao, verovatno me ne bi dirao).

I ja, sav sećan, krenem nazad kući!

Pa eto... ne daju da se svira na ulici, šta da se radi! Savest mi je mirna. Nisam ja kriv...

Dok sam čekao autobus u Dubrovniku, svirao sam sa nekim Bosancima na stanici. Malo opuštanja posle velikog stresa.

Nisam odmah otputovao kući u Leskovac, otišao sam najpre u Beograd, jer sam imao nameru i tamo da pokušam da sviram.

proxy?url=http%3A%2F%2F2.bp.blogspot.com%2F-Eb3xa7qQ408%2FVAeTY3s-RuI%2FAAAAAAAAO7A%2FXfX7LVV2dFg%2Fs1600%2FKnez_Mihajlova.jpg&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

Prođem ja tako kroz "Knez Mihajlovu". Puno šetača. Nekoliko kolega (budućih) svira...

Prišao sam onom Vladi "Dilanu", malo smo popričali. On je super tip. Rekao mi kako ide, koliko može da se zaradi i savetovao me da se ne premišljam mnogo, nego da stanem negde i da probam.

Ali ja ponovo nisam imao hrabrosti, pa sam seo u voz i vratio se kući.

Ok, prvi pokušaj nije uspeo...

* * *

proxy?url=http%3A%2F%2F2.bp.blogspot.com%2F-avVUwvKCalY%2FVAeTsMSM4ZI%2FAAAAAAAAO7I%2FmiUGE4UZ6qU%2Fs1600%2Fimages%252B(5).jpg&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

Pošto mi se nikako nije vraćalo u fabriku na peglanje čarapa, a više nije išlo da mi roditelji daju "džeparac", reših ja da ponovo pokušam.

Jedan komšija, polazio je tih dana za Budvu. Tamo su već bili neki njegovi drugari, rokersko društvo, pa tako krenem i ja sa njim vozom za Bar i posle utobusom za Budvu.

Izađem uveče sa njima da "razbijem led". Oni su mi bili velika podrška, lakše mi je bilo tako.

Ja sam zamišljao da, kao, stranci imaju lovu i da treba da se usresredim na njih.

proxy?url=http%3A%2F%2F3.bp.blogspot.com%2F-Vjg6n6WbgqM%2FVAeT3xiKE9I%2FAAAAAAAAO7Q%2F0iUEAp3YQpM%2Fs1600%2Fimages%252B(4).jpg&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

I tako odredim ja da treba da sviram tamo gde je onaj hotelski kompleks... na kraju šetaišta.

Mnogo, ali mnogo me je bilo sramota.

Pomog'o mi je jedan od tih drugara koji su pošli sa mnom da mi "drže strah" i to mu neću nikada zaboraviti! Stavio je kutiju od cipela (koju sam prethodno adaptirao da može da posluži za ubacivanje para) ispred mene.

Ja sam mu davao instrukcije gde tačno da je postavi, da ne bude ni preblizo, ni predaleko. Sreća moja što nisam morao sam da postavljam tu kutiju, jer to bi mi bila smrt. Toga sam se najviše stideo. Sramota me je bilo što "tražim" pare, a ne što sviram.

Bilo kako bilo, počeo sam...

Svirao sam 10-15 min, nešto sam i zaradio, ali video sam da nisam na pravom mestu.

proxy?url=http%3A%2F%2F4.bp.blogspot.com%2F-Evy66ktPhUg%2FVAeVXny5wII%2FAAAAAAAAO7s%2F1KTxzdnmgqI%2Fs1600%2F%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D1%2583%25D0%25B7%25D0%25B8%25D0%25BC%25D0%25B0%25D1%259A%25D0%25B5.png&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

(TAČNO TAMO SAM SVIRAO, tada je bilo prazno ispred ulaza u Stari Grad, nije bilo kafića)

I tako se svi mi zajedno pokupimo i vratimo u grad. Ispred Starog grada, dole ispod hotela

"Avala", svirali su neki momci, dvojica gitarista.

Ja sam stao malo dalje od njih i krenuo i sam da "guslam".

E sad, svi oni ljudi što su ih bili slušali, njih dvadesetak, polako su prešli kod mene. A i ti koji su svirali: prekinuli su i došli i oni.

Valjda je svim tim ljudima bilo zanimljivo što vide električnu gitaru i pojačalo. I to na ulici, gde nema struje... Ipak je to bila 1989-a.

Ja sam tada mislio da ljudi kapiraju moj stil sviranja: Kao, dve ruke na vratu gitare (tada je bila jedna gitara, ne kao sada dupla), pa to zvuči kao dve gitare, Stanley Jordan fazon. Ali kasnije sam shvatio da ljudi samo gledaju... onako bezveze, da "ubiju" malo vreme. A tek poneki kapiraju stil sviranja (i mnogi priđu da mi kazu da takvu tehniku sviranja vide prvi put u životu). Dobro, to i ne treba previše da čudi, jer nisu baš svi "slučajni prolaznici" eksperti za muziku, tj. za sviranje gitare.

Elem, ostao sam u Budvi samo nekoliko dana.

Jer moj cilj je bio - Dubrovnik!

* * *

proxy?url=http%3A%2F%2F3.bp.blogspot.com%2F-jJd3WPA_Mi0%2FVAeUPFOeqQI%2FAAAAAAAAO7g%2FxmZ4skXF9ug%2Fs1600%2Fdubrovnik.jpg&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

Nakon jedno 7 dana provedenih u Budvi, odem ja u Dubrovnik.

Bilo je mnogo turista u tom gradu, bio je početak avgusta.

Svirao sam, ljudi su se okupljali da me slušaju, aplaudirali su mi, a ja sam uvek imao tremu pa sam sve vreme gledao samo u gitaru, u žice i svoje prste.

Svirao sam razne melodije (a i razne gluposti). Udarna stvar bila mi je "Jovano, Jovanke". To se ljudima ubedljivo najviše dopadalo. Verovatno zato što je malo življe.

Sećam se da sam jednom ispucao ceo repertoar (tada, na početku karijere, ceo moj repertoar je mogao da se odsvira za sat i nešto), a ljudi su i dalje stajali i čekali. Kud ću, šta ću, odsviram ja neku bezveznu stvar, sramota me je i da napišem šta je to bilo. Kad... aplauz! Pomislio sam: "Pa ovi nisu normalni!"

Stvarno je bilo nešto mnogo glupo, a plus i poluimprovizovano.

Svirao je u to vreme u Dubrovniku i jedan kolega, banjalučanin, koji je izvodio popularna dela za klasičnu gitaru. Odsvira lepo "set" od 30-tak minuta, napravi pauzu, pa ponovo. I tako 7-8 puta za veče. A ja, neiskusan, odsviram to što imam (sat, sat i četvrt) i - dosta za to veče!

proxy?url=http%3A%2F%2F1.bp.blogspot.com%2F-pmDRCTMpbnM%2FVAeakiAY8nI%2FAAAAAAAAO8M%2FV9sYKSKm92c%2Fs1600%2F%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D1%2583%25D0%25B7%25D0%25B8%25D0%25BC%25D0%25B0%25D1%259A%25D0%25B5%252B(2).png&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

Bio je i neki tip, iz Bihaća je bio čini mi se, koji je svako veče provodio na početku Straduna (tako se zove glavna ulica u Dubrovniku, to šetalište), na mestu gde na jednom zidu "štrči" jedan kamen. Štrči taman toliko da na njega možeš da staneš sa oba stopala. Ali fora je bila u tome da se skokom popneš na njega i ostaneš tamo gore, što uopšte nije lako. Moraš tačno da potrefiš koliko jako da skočiš. jer te zid odbije ako prejako skočiš na kamen.

Tu kod njega, pokraj tog kamena, okupljali su se turisti, jer ih je on celo veče zabavljao. Znao je i neke trikove sa ping-pong lopticama: čas vidiš da ih ima dve, a čas tri... (neke su bile cele, a neke samo polovine, pokazao mi je fazon)

I ja sam posle posla ubijao vreme tamo kod njega.

A na spavanje sam odlazio ujutro, kad svane. Kupim taze hleb i odem u jednu šumicu, tu u blizini starog grada. Znači, klupa, vreća za spavanje... Tada nije bilo opasno spavanje na otvorenom, u parku, u šumici... Aj' čik nek nekom danas proba!

proxy?url=http%3A%2F%2F2.bp.blogspot.com%2F-t2V_IHST4RE%2FVAeZYm4HciI%2FAAAAAAAAO74%2FnUZgnHE2Nx4%2Fs1600%2F%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D1%2583%25D0%25B7%25D0%25B8%25D0%25BC%25D0%25B0%25D1%259A%25D0%25B5%252B(1).png&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

(moje prvo pojačalo, foto je iz 1993. kada sam već batalio baterije na punjenje)

Imao sam problema sa svojm ručno pravljenim pojačalom, jer je odjednom znalo da utihne.

Rešenje je bilo da ga adapterom samo na trenutak priključim na struju. Znači morao sam u sred svirke da ostavljam publiku na minut i da utrčavam u najbližu prodavnicu u potrazi za strujom! Niko me od prodavaca nije odbio, ali bio sam im verovatno čudan sa tom svojom molbom da svoje pojačalo uključim u struju na 2 sekunde. Kasnije sam provalio da pojačalo mogu da povratim u život i tako što jako "iščupam" najdeblju žicu na gitari. To ga je, valjda, šokiralo, taj pucanj.

Imao sam baterije na punjenje, budala... Posle par godina sam ukapirao da nisam veliki potrošač, pa sam počeo da koristim alkalne baterije: 8 "debelih" - i do 100 sati sviranja!

U Dubrovniku sam upoznao jednog Makedonca (majka mu bila Dubrovčanka), pa sam kod njega u kući ostavljao pojačalo da se napune baterije. Rekoh već da nisam svirao mnogo, tako da sam sa jednim punjenjem mogao da izguram i do 3-4 dana.

proxy?url=http%3A%2F%2F3.bp.blogspot.com%2F-4rT96Z8jWHQ%2FVAeZ8933FJI%2FAAAAAAAAO8A%2F-l8QIvkIgT0%2Fs1600%2Ffica%252B-%252Bmilicija.jpg&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

Sa milicijom nije bilo problema, osim sa jednim milicajcem. Pokupio me je i odveo u jednu sporednu ulicu na pretres! Posle me je, isto to veče, zatekao kako sviram tamo kod onog gore pomenutog kamena. Onako, za društvo.

On:"JESAM JA TEBI REKAO DA NE SMEŠ DA SVIRAŠ?"

Ja: "PA NE SVIRAM SAD ZA PARE. NIJE VALJDA ZABRANJENO SVIRATI."

On: "BEZ OBZIRA!"

[To "bez obzira" podseća me na ono iz "Ko to tamo peva":

- KAKO IH NIJE SRAMOTA?!

- ŠTO? PA, MI SMO DOŠLI NJIH DA GLEDAMO.

- BEZ OBZIRA! (Bata Stojković)]

* * *

Iz Dubrovnika sam par puta skoknuo do Cavtata, na jedno veče.

Jednom, dok sam na stanici čekao autobus, pričao sam sa nekom babom koja je svake godine (kaže) dolazila u Dubrovnik. Da opere noge, šta li... ne verujem da je baš znala da pliva.

Rekla mi je da je pesnikinja, a kada sam je zamolio da mi kaže neke svoje stihove, odbila je to, jer se uplašila da imam sakriven mikrofon, pa ću kao da je snimam (i valjda joj ukradem to...).

Kasnijih godina sam na putovanjima sretao razne individue, pa sam shvatio da na svetu postoje stvarno svakojaki "pacijenti".

Jadna druga baba, u jednoj drugoj zemlji, na primer, tvrdila je da je ona dobila Nobelovu nagradu za književnost. Ja nisam bio lenj, pa sam se kasnije čak i informisao (što nije bilo jednostavno kao u današnje vreme kada postoji google), jer, dobro, nikad se ne zna... No niko nikada iz te države, odakle je ona bila, nije dobio Nobela za književnost.

proxy?url=http%3A%2F%2F3.bp.blogspot.com%2F-7AHI9BcSyjk%2FVAebjVtno6I%2FAAAAAAAAO8U%2FloDNwI3oZPE%2Fs1600%2F%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D1%2583%25D0%25B7%25D0%25B8%25D0%25BC%25D0%25B0%25D1%259A%25D0%25B5%252B(3).png&container=blogger&gadget=a&rewriteMime=image%2F*

 

Posle Dubrovnika i Cavtata, krenuo sam malo i na sever: Makarska, Omiš, Split... Pa natrag autostopom. U Makarskoj, na svirci, naleteo je na mene jedan zemljak, leskovčanin, pa smo od Makarske do Dubrovnika zajedno doputovali autostom. Povezao nas je neki italijan. A posle par dana u Dubroviku smo se i posvađali: on je bio stalno pijan i voleo je Miloševića, a ja nisam voleo ni jedno ni drugo. Naročito to DRUGO!

U Makarskoj sam prvi put u karijeri posle završene svirke otišao krišom da ispraznim kutiju sa parama, pa se vratio na "drugo poluvreme". Tada je bila nezgodna stvar to što su postojale samo papirnate novčanice, i to velike po dimenzijama, pa se kutija brzo punila.

U Splitu sam svirao najpre malo u starom gradu, a posle sam sišao dole na Rivu, pored mora.

Mislim da nikada nije više ljudi stalo da me gleda, tj. sluša (na ulici, ne računam "prave" svirke). Valjda je bilo par stotina ljudi. Ili sam se ja mnogo uplašio, pa mi se činilo da ih je bilo toliko! Ko bi ga sad znao...

I tako sam se ja muvao po Jadranu tačno 30 dana. Vratio sam se kući preko Zagreba, i tamo sam svirao par dana. Spavao sam na klupi u jednom parku, u blizini neke kasarne (pre će biti komanda).  Vojnici su tokom celog jutra tuda prolazili i smeškali se. Išli su valjda po burek i jogurt. Padala je i neka sitna kiša, ali drveće je još bilo puno lišća, pa je tek po koja kap završavala na mom krevetu.

Trijumfalno sam se vratio kući, veoma ponosan na sebe.

Ne moram do penzije da peglam čarape u ćaletovoj fabrici!

KRENULO JE!!!

 

 



Komentari (6)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

maligigant maligigant 07:32 04.09.2014

Где сада свираш ...

... или, ипак, пеглаш чарапе (ако у Лесковцу још увек постоји чарапана) ?
ulicni-muzicar ulicni-muzicar 09:27 04.09.2014

Re: Где сада свираш ...

ma kakvo crno peglanje...
a fabrika postoji i dalje
vera.nolan2 vera.nolan2 10:01 04.09.2014

Volim Ulične Muzičare

U mom gradu,zalutaju dva tri puta godišnje, samo oni isti peruanci iz Knez Mihajlove.

, šta ću, odsviram ja neku bezveznu stvar, sramota me je i da napišem šta je to bilo. Kad... aplauz! Pomislio sam: "Pa ovi nisu normalni!"


što ti je tržište !!!

: on je bio stalno pijan i voleo je Miloševića, a ja nisam voleo ni jedno ni drugo. Naročito to DRUGO!


seti me na Mihiza ,kako nije hteo da pomene Titovo ime,pa bi rekao "Zamislite šta je Ono danas reklo"...ili "To je danas uradilo..."

...i važno je da je KRENULO !!! Muzičari su dobri ljudi i njima uvek ide i krene...
ulicni-muzicar ulicni-muzicar 10:06 04.09.2014

Re: Volim Ulične Muzičare

vera.nolan2
U mom gradu,zalutaju dva tri puta godišnje, samo oni isti peruanci iz Knez Mihajlove.

, šta ću, odsviram ja neku bezveznu stvar, sramota me je i da napišem šta je to bilo. Kad... aplauz! Pomislio sam: "Pa ovi nisu normalni!"


što ti je tržište !!!

: on je bio stalno pijan i voleo je Miloševića, a ja nisam voleo ni jedno ni drugo. Naročito to DRUGO!


seti me na Mihiza ,kako nije hteo da pomene Titovo ime,pa bi rekao "Zamislite šta je Ono danas reklo"...ili "To je danas uradilo..."

...i važno je da je KRENULO !!! Muzičari su dobri ljudi i njima uvek ide i krene...


Ma ne mora da znači da su dobri ljudi, kao i u ostalim kategorijama ima raznih. Naslušao sam se spletki i ogovaranja ljudi koji sviraju u bendovima.

Da, mrsko mi je i da pomenem ime ONOGA...
vera.nolan2 vera.nolan2 08:11 05.09.2014

Re: Volim ... Muzičare

Ma ne mora da znači da su dobri ljudi, kao i u ostalim kategorijama ima raznih. Naslušao sam se spletki i ogovaranja ljudi koji sviraju u bendovima.


ali ,stvarno su svi divni ljudi koje znam,a mnoge sam upoznala,sad malo spletki zbog konkurencije(i teško zarađenog novca za život) u struci,valjda je i "normalno",...

"Da, mrsko mi je i da pomenem ime ONOGA..."


ajde da sažmemo:mrski Titoševići...samo muzici i umetnicima, ne mogu da naude
...pa mogao si dati i neki muzički prilog ,šta sviraš i voliš,uz sve divene fotografije sa puta sazrevanja!
Pozdrav i svaki uspeh !


ulicni-muzicar ulicni-muzicar 09:46 05.09.2014

Re: Volim ... Muzičare

vera.nolan2
Ma ne mora da znači da su dobri ljudi, kao i u ostalim kategorijama ima raznih. Naslušao sam se spletki i ogovaranja ljudi koji sviraju u bendovima.


ali ,stvarno su svi divni ljudi koje znam,a mnoge sam upoznala,sad malo spletki zbog konkurencije(i teško zarađenog novca za život) u struci,valjda je i "normalno",...

"Da, mrsko mi je i da pomenem ime ONOGA..."


ajde da sažmemo:mrski Titoševići...samo muzici i umetnicima, ne mogu da naude
...pa mogao si dati i neki muzički prilog ,šta sviraš i voliš,uz sve divene fotografije sa puta sazrevanja!
Pozdrav i svaki uspeh !




ima ponešto na mom blogu
www.ulicni-muzicar.blogspot.com

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana