Аутор: др Џејмс Т. Веб (извор)
Према мом искуству, надарене и талентоване особе чешће погађа одређени тип депресије који се често назива езгистенцијална депресија. Иако велики губитак или најава таквог губитка може код било кога узроковати епизоду егзистенцијалне депресије пошто истиче пролазну природу живота, особе са вишим интелектуалним способностима су више склоне да искусе егзистенцијалну депресију спонтано. Понекад је ова егзистенцијална депресија уграђена у искуство позитивне дезинтеграције како је објашњава Дабровски.
Егзистенцијална депресија је депресија која се јавља када се индивидуа суочи са основним питањима постојања. Јелом описује четири таква питања (или „ултимативне бриге": смрт, слободу, изолацију и бесмисао.
1. Смрт је неизбежна.
2. Слобода, у егзистенцијалном смислу, подразумева одсуство екстерне структуре. То јест, људи не улазе у свет који је структурисан изнутра. Ми морамо да дамо свету структуру коју ми сами стварамо.
3. Изолација препознаје да, колико год били блиски са неком особом, јаз увек постоји и стога смо ипак сами.
4. Бесмисао произлази из претходна три: ако морамо умрети, ако сами конструишемо сопствени свет и ако смо у коначном исходу сами, онда у чему је смисао живота?
Зашто се овакве егзистенцијалне бриге диспропорционално појављују код надарених особа? Делом је тако јер, уместо једноставног усмерења на површне, свакодневне аспекте живота, мора постојати суштинско мишљење да би се макар и разматрали овакви појмови. Такође су важне предиспозиције и друге особине специфичне за надарену децу.
Пошто су надарена деца способна да разматрају различите могућности каквима ствари могу да буду, она имају тенденцију да буду идеалисти. Међутим, она су истовремено способна да виде да свет подбацује да буде какав може бити. Пошто имају интензивне реакције, надарена деца осећају оштро разочарење и фрустрацију који се јављају када идеали нису досегнути. Слично томе, ова деца брзо уочавају недоследности, произвољности и абсурдности у друштву и у поступцима који их окружују. Традиције се преиспитују и оспоравају. На пример, зашто људима постављамо тако уске оквире и ограничења за родне или старосне улоге? Зашто се људи лицемерно понашају па говоре једно, а раде друго? Зашто људи говоре ствари које уопште не мисле? Зашто је толико људи тако непромишљено и бахато у односима са другима? Колико значајну промену у свету може живот једне особе направити?
Када надарена деца покушају да поделе ове бриге са другима, обично су суочена са реакцијама које се крећу од збуњености до агресије. Тада открију да други, нарочито вршњаци, врло јасно не деле ове бриге већ су, уместо тога, фокусирани на конкретнија питања и на уклапање у туђа очекивања. Често се, чак и у првом разреду, ови малишани - посебно они баш високо надарени - осећају изоловано од својих вршњака и можда и од својих породица, када открију да други нису спремни да разговaрају о овако тешким темама.
Када је њихов интензитет комбинован са вишеструким потенцијалима, ови малишани постају нарочито фрустрирани егзистенцијалним ограничењима времена и простора. Напросто, дан нема довољно сати да се развију сви таленти које ова деца имају. Бирање између могућности су, у ствари, произвољне; не постоји један „потпуно исправан" избор. Чак и бирање позива може бити проблематично уколико особа покушава да доносе одлуку између, у основи, једнаких страсти, талената и потенцијала за виолину, неурологију, теоретску математику и међународне односе.
Реакције надарених малишана (опет интезивне) на ове фрустрације, често је бес. Али они убрзо откривају да је њихов бес узалудан, јер је суштински усмерен на „судбину" или друге ствари које нису у могућности да контролишу. Бес који је беспомоћан, брзо прераста у депресију.
У таквој депресији, надарена деце обично покушавају да нађу некакав смисао, некакву тачку ослонца за коју могу да се ухвате и да себе извуку из блата „непоштености". Мада често, што више покушавају да се извуку, то више постају дубоко свесни да је њихов живот пролазан и кратак, да су сами и да су само један мајушни организам у поприлично великом свету, и да постоји застрашујућа слобода избора начина на који ће неко живети свој живот. У овом моменту они преиспитују смисао живота и постављају питање: „Да ли је ово све од живота? Зар нема начелног смисла? Да ли живот има смисла само ако му ја дам смисао? Ја сам мали, безначајан организам који је сам у апсурдном, произвољном и хировитом свету у коммој живот може имати мали утицај, и онда умрем. Да ли је то све?
Овакве бриге нису изненађујуће за мислеће одрасле који пролазе кроз кризу средњег доба. Међутим, забрињавајуће је када су ова егзистенцијална питања доминантна у мислима дванаесто или петанестогодишњака. Ова егзистенцијална депресија заслужује велику пажњу пошто она може претходити самоубиству.
Како можемо помоћи нашим бистрим малишанима да се изборе са овим питањима? Не можемо много да урадимо око коначности нашег постојања. Међутим, можемо помоћи малишанима да науче да осећају да су схваћена и да нису тако сама и да увек постоје начини да се снађу са својом слободом и својим осећајем изолације.
Изолација се донекле умањује само стављањем до знања малишану да неко други разуме проблеме са којима се он/она суочава. Иако твоје искуство није у потпуности исто као моје, осећам се много мање усамљеним ако знам да си имао искуства која су релативно слична. Ово је разлог због кога су међуљудски односи тако екстремно важни у дугорочном прилагођавању надарене деце.
Посебан начин за пробијање кроз осећај изолованости је кроз додир. На исти начин на који је бебама потребно да буду ношена и додиривана, то исто је потребно и особама које доживљавају егзистенцијалну усамљеност. Изгледа да је додир основни и инстинктивни аспект постојања, што показује повезаност мајке и бебе или „подбацивање у равоју" синдром („failure to thrive"). Често, „преписујем" дневне загрљаје малишанима који пролазе кроз егзистенцијалну депресију и саветујем родитељима невољних тинејџера да говоре, „Знам да ти можда не желиш загрљај, али је загрљај мени потребан." Загрљај, додир по руци, разиграно гуркање, па чак и „баци пет" могу бити веома важни овим малишанима јер успоставља бар некакву физичку повезаност.
Проблеми и избори који су укључени у управљање својом слободом су више интелектуални, насупрот охрабрујућим аспектима додира и сензорних решења емотивне кризе. Надарена деца која се осећају преплављенo мноштвом избора неструктурисаног света, могу пронаћи велику утеху у проучавању и истраживању алтернативних начина на које су други људи структурисали своје животе. Кроз читање о људима који су изабрали посебне путеве до великости и испуњења, ови малишани могу почети са коришћењем библиотерапије као метода за разумевање тога да су избори тек рачвања на животном путу, од којих свако може да их одведе до њиховог сопственог осећања испуњења и постигнућа. Свима нам је потребно да изградимо сопствену филозофију, веровања и вредности који ће направити смислени оквир наших живота.
Овакви егзистенцијални проблеми многе надарене појединце доводе до тога да толико интензивно урону себе у „узроке" (било да су они академски, политички или друштвени, или култови). Нажалост, ови егзистенцијални проблеми могу такође да изазову периоде депресије, често помешане са очајничким, разарајућим покушајима да „припадају". Помагање овим индивидуама да препознају основне егзистенцијалне проблеме може бити од помоћи, али само ако је урађено са осећајем и прихватањем. Надаље, овим малишанима же бити потребно да разумеју да егзистенцијална питања нису таква да се са њима могу изборити једном, већ таква да ће им бити потребно поновно и редовно разматрање.
У суштини, можемо помоћи многим особама са егзистенцијалном депресијом ако их наведемо да увиде да они нису тако сами и ако охрабримо да усвоје поруку наде коју је написао афро-амерички песник Ленгстон Хјуз:
Снови
Држи се чврсто снова,
јер ако снови замру,
живот је крило рањено
које не може да лети.
Држи се чврсто снова,
јер ако снови оду,
живот је поље огољено
прекривено снегом.
Dreams
Hold fast to dreams,
For if dreams die,
Life is a broken-winged bird
That cannot fly.
Hold fast to dreams.
For if dreams go,
Life is a barren field
Coverd with snow.