ZVEZDE

Tri dana i tri noći more i nebo bili su spojeni u ludom zanosu, zaslepljeni sevovima munja i zaglušeni parajućom lomljavom gromova. Talasi su se uzdizali dodirujući vrhovima otežale oblake, lomili se, prosipajući belu penu ispred sebe, pa ponovo spajali u moćne vodene planine, da bi se konačno svom silinom obrušili na peščani sprud.

Priroda divna, priroda zastrašujuća; nežna i divlja, pitoma i brutalna.
A kada se nebo stišalo i more umirilo, na sprudu je ostalo hiljade morskih zvezda. Ležale su kao pali ratnici; kao nemi svedoci tek završene bitke. Žive, ali bespomoćne, čekale su smrt na samo korak od spasonosne vode.
Posmatrao sam ovaj mučan prizor umiranja i razmišljao o tome kako je svako živo biće, u svakom trenutku, samo korak udaljeno od života i od smrti; od radosti i patnje.
Šetajući žalom, samo stotinak koraka dalje, primetio sam dečaka kako prilazi jednoj po jednoj zvezdi, podiže ih nežno obema rukama i spušta u more ulazeći skoro do kolena u vodu. Kako bi jednu vratio, tako bi odmah pogledom tražio sledeću. Izmamio mi je osmeh; sažaljiv osmeh. Pa tamo ih je hiljade i hiljade, a on jednu po jednu vraća. Proći će možda sat ili dva i umoriće se, a plaža će i dalje biti prekrivena umirućim zvezdama.
Pogledao me je kratko, zadihan i znojnog čela, zatim se obrisao nadlanicom ostavivši trag od peska i odmah nastavio da vraća zvezde u more.
"Dobar dan." - javio sam mu se prvi,
"To što radiš je divno i plemenito, ali uzaludno. Koliko god se trudio, ostaće ih puna plaža. Ne možeš vratiti sve. Tvoj posao nema mnogo smisla."
Pogledao je ka meni, kao da me meri, zatim zvezdu u rukama, onda ponovo mene; okrenuo se i krenuo ka moru. U jednom trenutku je zastao, osvrnuo se, podigao zvezdu visoko i odmah zatim je vratio u more.
"Za ovu je imalo smisla." - rekao je i pogledom potražio sledeću koja je bila samo korak dalje.