Rodjendan Pjer Paola Pazolinija (srp/eng)

pa to je bilo pre no sto sam saznala za sta se gine

prvenac na blogu B 92 ali inace ja ovo radim vec godinama
ali nisam bila sigurna da publika bloga b92 voli da me gleda
samo Nune i ja se upustismo

hvala na porsci, jedva sam se nakanila da ga pustim iako sam teorijski jako za you tube i video stories

ljudi, ne mogu nikad da se iscupam iz istih a posle me sramota

Basilikata
vredi otici
hoteli u adaptiranim pecinama, super klopa
nije preterano skupo
hipici ziveli po pecnama sezdeseih

angie dear, ja placem u bioskopima na ulicama kad drugi palcu, kad sam srecna kad sam tuznanajgore mi je bilo kad sam za vreme snimanja jednog mog filma pocela da placem u cik zore
i svi me gledaju zbunjeno, nije jasno sta ne valja
a ja kazem toliko je lep izlazak sunca da ne mogu da se obuzdam
i sto ej najgore to je bila istina

Jasmina Tesanovic

Vec trideset godina nam nedostaje Pjer Paolo Pazolini



Blato, srca, djubre, korov, razbijen beton: jel' tako slavi Italija jednog od svojih najvecih gradjanskih pesnika? Bez narocitog obelezja na ovom mestu nepromenljenom poslednjih trideset godina, gde su lik i delo Pjer Paola Pazolinija bili uguseni.


Poznavala sam ga...odnosno, on je mene poznavao...kao i svog ubicu... Upoznala sam Pazolinija nekoliko meseci pre no sto je ubijen. Postala sam deo njegove male bande srecnih gubitnika na koje nebo moze da saceka dok se zezamo po paklu. Pravio je filmove i poeziju od nas, te vrste ljudi. Prerano je otisao na plazu u Ostiji gde se susreo sa svojim ubicama. Nestao je gotovo cim nam je rekao za to mesto. Zasto praviti remek dela kad je toliko zabavno zamisljati ih? Zasto se plasiti pakla i nadati raju kad smo vec tamo dok ih zamisljamo?



Da je ostao ziv danas bi imao osamdeset godina. Mogu da ga zamislim mrsavog misicavog srebrne kose, ljutog vise no ikad, okruzen veoma mladim obozavaocima i sledbencima, iako ne uvazen kao Montale, italijanski pesnik Nobelovac, vec strahopostovan vise od bilo kog zivog italijanskog pisca u proslem veku. Nisu svi pesnici proroci, ali Pazolini je bio ikona, zahvaljujuci hrabrosti da se suoci sa tegobama svog zivota, i mracnim vremenom.


Kada sam ga srela septembra 1975. bila sam buntovna studentkinja, lepa vazna prepuna tudjeg znanja, kako me me on nazvao, po Medeji; zena strankinja spremna da gori i ubije iz strasti...Iz nekog razloga zaista sam mu se dopala, voleo je moje znacajno cutanje, i to sto sam ustala protiv profesora na italiajnskom univerzitetu koji mi nisu dozvolili da polazem ispit o njemu. Sedamdesetih godina Pazolini nije bio mejnstrim, smatrali su ga nedovoljno vrednim da bude predmet akademskog ucenja; ali njegov bogohulni glas bio je prisutan u dnevnoj stampi, knjizarama, alternativnim pozoristima, mracan histrionicni kanto.



Kada sam ga srela, zapanjila sam se koliko je veseo i lagan taj covek. Okruzen decacima zivota, nekoliko ludih zena i slucajnim poznanicima, isao je kroz zivot, filmove, intervjue,vecerinke kao naoruzan i zasticen stvarnoscu: jedan od onih koji se nicega ne boje jer nemaju sta da izgube. 

 Bolonja 7. maj 2005.
Trideset godina po ubistvu 
njegov ubica Pino Pelozi, koji je tada imao nepunih
osamnaest godina, menja zvaničnu verziju zbog koje je
osuđen na devet godina zatvora, koje je smerno
odležao, a kasnije još nekih trinaest, jer kaže, kad
god nekog odžeparim sud kaže, ma to je onaj što je
ubio Pazolinija, daj mu najmanje šest godina.
Pino Pelosi se pojavljuje u skandalističkom talk show
programu na jednom od retkih kanala koji nije
Berluskonijev: simpatičan, srdačan, emotivan… bolji je
od voditeljke koja izigrava Opru, Pazolinijevih
advokata koje je pregazilo vreme kao i slučaj… i dalje
ne govori celu istinu. Nisam ga ja ubio, viče. Pa
naravno, svi smo to znali. Priznao sam ubistvo pod
pretnjom da će mi ubiti roditelje… Sumnjamo da su u
pitanju i neke pare. Pazolinija nisam poznavao... Ali mi
koji smo poznavali Pazolinija jesmo Pina koga smo
videli s Pazolinijem. Pretukli su me a njega ubili...
Nisu ga pretukli jer je bio svestan mamac. Pazolini
je bio fin nežan covek, ništa mi nije tražio niti
radio. Pa naravno, i to smo to znali bez obzira što mu
nije bilo mesto u pustim predgrađima osim kao žrtve.
I bilo ih je trojica, vikali su crkni prljavi
komunisto. I to smo svi znali; da ga je mafija
osvetnički unakazala, njegove vizije presekla i
sudstvo ponizila… I tako trideset godina… I Pelozijevo
priznanje neće pokrenuti novo suđenje jer ni staro
nije trebalo da se zatvori tek tako; i Italija se nije
pomakla uopšte od onog neiskorenjenog fašizma u
svakodnevnici o kojoj je Pazolini pisao; naprotiv
Berluskoni ga je ozakonio. Dok gledam Pinovu borbu sa
kamerama i tesnim cipelama, dok slušam kako ponavlja,
pa bio sam dete, šta sam ja znao, ubili su ga, vikao
je, ja sam se plašio, bili su gadni… bio je mrak… suze
mi idu na oči. Od neke razneženosti; da Pazolini samo
može da ga vidi zagrlio bi ga. Čak mi i smeh navire
kroz suze; izem ti ubicu koji ne sme da prizna da nije
kriv…
Nekoliko sati ranije, na skupu o Pazolinijevom
poslednjem nedovršenom romanu, Petrolej, sada ga
akademici moje generacije porede sa Danteom i Prustom,
iako meni na tom istom univerzitetu nisu
dozvolili da polažem njegovu književnost. Zato što je
bio komunista i homoseksualac. Skup je organizovao
univerzitet i gay i lesbian udruženje: publike gotovo
da nema. Pazolini je mit, njegovo delo breme koje niko
ne sme da čita, njegovo ubistvo međutim, to da, predmet
laži i tajni i istraživanja; devojka koja me dovodi na
skup napisala je diplomski rad: smrt Pazolinija; šef
 njene katedre je Umberto Eko.
Pazolini je imao pedeset godina kada je ubijen:
bio je mlađi od većine akademika koji o njemu ovde
govore. Jedan kaže: Moravija je bio talentovan pisac
ali Pazolini je bio genije, to je potpuno jasno u
svakom njihovom dijalogu.
A Pazolini je napisao, ne možeš govoriti o svojoj
smrti da je ne proživiš, a smrt služi da tvoja
stvarnost dobije neki smisao.
Njegova besmislena smrt za koju se otimaju ubice a
sudovi ne haju, poslužila je svima onima i koji su ga
poznavali i koji nisu za jednu veliku priču o nežnosti
i solidarnosti. 






Nekoliko dana posle te emisije Pelozi je opet u corki, pod optuzbom da je trgovao drogom, velikom drogom, ocigledno je kriv, ali opet se spasava. Nedavno sam gledala Coserove Kanterberisjke price, Pazolinijev film na Coserovom engleskom u kome igraju decaci zivota iz Rima sedamdesetih...Pino Pelozi bi mogao da bude jedan od njih. I ja sam mogla da budem tu. Otudjenje, kao metod autorske estetike, umesto da njihove reci i lica cini nerazumljivijim zapravo nam ih priblizava kroz vreme i prostor proteklih trideset godina. Svet je postao manji za velike ideje i nesrece. Pesnik prorok je mogao da bude Coserov savremenik kao i moj ili moje dece. To ne znaci da je zivot jednolican ili da vreme i prostor ne postoje. Vec da vreme ne treba da se meri arsinom sopstfvenog zivota ili ubistva.



Tog jutra 2. novembra 1975., u rimskoj nedojdiji u Ostiji, na zapustenom polju u ulici na Hidroskali, zena, Maria Tereza Lolobridjida pronalazi telo Pazolinija. Nineto Davoli iz Kanterberijskih prica identifikuje les.


" Pazolinijevo telo zateceno je sa licem ka zemlji, jednom krvavom rukom postrance tela a drugom ispod tela.






Kosa umrljana krvlju padala mu je preko izgrebanog i isecenog cela.
Izobliceno lice crno od modrica i posekotina. Takodje crne od modrica i crvene od krvi ruke i sake. Prsti na levoj ruci polomljeni i odseceni. Leva strana brade prelomnjena. Nos spljosten i izokrenut na desno. Usi odsecene na pola, levo otkinuto skroz. Rane po ramenima, na grudnom kosu, na bedrima sa znakovima guma njegovog automobila kojim je pregazen vise puta. Deset rebara polomljeno, polomljen grudni kos, jetra probusena na dva mesta. Srce je eksplodiralo.




Jedan moj prijatelj Italijan tada je komentarisao: kada zivis njegovim zivotom tako ces i da umres. Jedan drugi moj prijatelj amerikanac komentarisuci nedavno smrt americke pacifistkinje volonterke u Palestini rece: ako hoces tamo da ides sta drugo mozes da ocekujes.


Sta je alternativa, obojicu sam pitala; da sedis kuci, u zatvorenom drustvu, u mentalno zatvorenom drustvu, da iskusis ljubav kroz knjige i mrtve pesnike, da igras ratne igrice na kompjuteru sa zombima....da planiras da zivis zauvek s ozbirom na sve veci zivotni vek nekolicine privilegovanih... dok glad i uragani i epidemije i varvarski ratovi haraju po planeti, u tvom dvoristu zapravo...ali izvan tvog emotivnog dometa? Mozda ce neki tako preziveti ovaj svet takav kakav jeste danas : to usamljeno mesto nasilja u kome se pesnici smatraju prorocima samo zato sto se igraju sa pravim ljudima i pisu o onome sto vide kroz prozor a ne na ekranima.



S obzirom da ne umem drugacije no da zivim u predstvi sveta , ljudi , zlocina i kazne moram da priznam da pripadam vanvremenskoj skoli reci i dela po kojoj je ljudski kontakt bitnij od njegove lose strane. A to me je naucio Pazolini.

antene su HIT
odlicno zapazanje
snimali smo jedan duzi film i poenta je bila upravo antene u pecinama
vajfaj svuda

kanim se vec godinama da napisem nesto duze ala knjigu ( ja pisem kratko)
jer sam zaista bila tu kad je ubijen,sto kaze jedna moj drug , sandro veronesi, pisac
imas u rukama znacajan komad italijanske istorije
ali nikako da se udaljim dovoljno od materije
uvek se potresem iznova
sve sam potisnula a kad pocnem da se secam onda me uhvati neki uzas

e Teorema je something elseupoznala sam Terensa Stempa
pricao mi je kako su snimali
bas cudnovat film zar ne

imam vas da me gledate
utoliko stvarno gore po mene

neverovatno je ziveti tamo
lokalni stanovnici u stvari beze ali se i vracaju
ima jako zanimljivih prica

iz nekog poznatog filma je muzika, ne mogu da se setim kog
nasao nenad pirnat koji je i montirao i okacio filmic