666

Kao prvo, slučajnosti ne postoje. Naročito ne onda kada najslučajnije izgledaju. Iza svake slučajnosti čuči nešto što čeka na svoj trenutak, a nju šalje na pozornicu svakodnevice samo da bi pažnju odvratilo.

Kao drugo, Sajam knjiga je. Nedelju dana konačno knjige dolaze na red i razmile se svuda, do te mere da ih čak i na televiziji možete videti, a da njihovi pisci nisu izginuli od neke neverovatne ili bar lascivne smrti. Tada izmili i velikim slovima počne da se reprizira već od akanja izlizano sugestivno pitanje: »Da li ljudi danas dovoljno čitaju?« Može i uskličnik da se doda ako neko voli. Odgovor je naravno, svake godine, uz sastavljanje obrva i setno naginjanje glave: »Ne, ljudi danas ne čitaju dovoljno«.

Što se mene tiče, ja mislim da i u pitanju i u odgovoru postoji reč viška – »danas«. Ljudi nikada dovoljno nisu čitali. Da jesu, ne bi pisci i pesnici mreli od siromaštine i sirotinjskih boleština. Najveći deo onih koje je cediljka vremena zadržala bili bi danas silno bogati ljudi, samo da nisu pre danasa umrli bedni, bolesni i nečitani.

A, kad smo već kod današnjice, tu bi se dalo diskutovati o ljudskom nečitanju. Moglo bi da ispadne da ljudi danas više čitaju no ranije, prosto jer je broj pismenih sve veći. Ako krenete unatraške u istoriju, videćete da je pismenost bila ređa od kuge i kolere, a čitanje sport za bogate. I privilegovano opismenjene. Ostali su mogli samo palcem da pišu.

Jeste da ostaje pitanje, šta ljudi čitaju? Čitaju li ono čitanja vredno ili čitaju sve i svašta. U skladu sa ljudskom naturom kojoj ni vekovi ništa ne mogu, ljudi zapravo čitaju ono šta vole, a ljubav je često slepica. I to ne danas, oduvek je tako bilo. Jedino što vreme nije zapamtilo, ni sačuvalo većinu onoga što je ljudima šaka padalo za čitanje. Ostalo je samo ono vredno. I to je ono što zapravo jeste suština onog prvog, svakegodinesajamskoknjižnog pitanja. Odgovor je jednostavan – Ne, ljudi ne čitaju dovoljno, kao što nikada dovoljno ni čitali nisu, ne ljudi ne čitaju ono što neko drugi vrednim ceni, nego ono što se njima sviđa. Sviđalo se to kome ili ne.

Nego da se vratim na ono prvo. Slučajnosti kojih nema kao takvih. Slučajnosti koje su u stvari samo najava nečega što će se pre ili kasnije desiti. Na to pomislim svakog oktobra kad Sajam knjiga počne. Ovo mi je već peta repriza.

Dakle, bio je Sajam knjiga. Lepota jedna, ima svega, od knjiga o tamanjenju vaški na uljanoj repici, preko naraslog suzostaja poezije, do pravilnog vaspitavanja blizanaca. Ali, pre dubokog udisanja mirisa sveže štampe, morah da odem do preduzeća mi, da dam bogu božije i caru carevo. Poradim ja posao, strčim veselo do portirnice firmske i zamolim dežurnu mladicu da mi pozove taksi. Ona srdačno otklikće broj, malo nakrivi glavu kao mače na klupče, a onda me pogleda i upita:

-      Pitaju da li hoćete taksi 666?

-      Molim?

-      Slobodan je samo taksi 666, neki ljudi neće da uđu kad vide broj...

-      Meni je svejedno, može i 666.

Izađem napolje i čekam. Stiže taksi k'o taksi, nema nikakva obeležja svog broja, nije crn, ne bukti vatra unutra...al u njemu sedi stari, zgužvani taksista sa brkovima iznad očiju. Pogleda me sumnjičavo, ispruži kvrgavi kažiprst uvis i kaže:

-      Samo da znate, ja sam 666.

-      Znam.

-      Da ne bude da nisam rekao, vožnju ne prekidam na pola.

Do sajma nije bilo daleko, ali dovoljno vremena je imao da mi objasni da on pati, da đavo bi ga znao što im tri obična broja smetaju, đavo da ih nosi zatucane, đavola bi se on ovim bavio da mu nije moranje i da mogu svi da idu dođavola. Dobro je te stigosmo, inače bih počela da pljujem preko ramena. Parkira se 666 i kaže:

-      666.

-      Znam, rekli ste mi.

-      Ne to, nego 666.

-      Šta sad 666?

-      Dinara.

-      Molim?

-      Vožnja košta 666 dinara. Dešava mi se ponekad.

Tu negde je počela sumnja da me češka po vratu. Platim, odbrojim do poslednje šest pare i sve osvrćući se odem kud me je đavo...nisam tako mislila...odem uz sajamske stepenice na neku radionicu književnog karaktera. Okrugli sto, tribina. Nešto. Okupili se ljudi, jato pesnikinja recituje, vazduh ne hvataju, ne staju. Počekam ja na svoj red, ispričam se sa određenim procedurom kolegama, završim i taman da izađem napolje, da konačno počnem da samostalno tumaram međ knjigama, kad mi prilazi nepoznati lik.

-      Dobar dan.

-      Dobar dan.

-      Ja sam vam doneo knjigu.

-      Jako mi je drago, a zašto?

-      Obećao sam vam knjigu.

-      Je l sam ja bila prisutna tada?

-      Da. Ali se ne poznajemo. Ja sam Behemot.

Zanemela sam do te mere da nisam čestito stigla ni da vidim da li ima rep. Mada mi je, dok sam ćutala intenzivno, rekao da mu je to nadimak, sam ga je izabrao, vrlo mu je drago što smo se upoznali...Dade knjigu i ode.

Držim ja Behemotov poklon, ljudi se već skupljaju za narednu diskusiju, kad pred mene iskače divlji piarovac izdavača mi mog. Inače, samo da znate, piarovci kad ih spopadne ludilo, manje se od risova kontrolišu. To priča kao kiša, sve ciči, maše rukama, odskakuje od zemlje, ne znaš šta u stvari hoće, al slušaš ga svog zdravlja radi. Ćapi on mene za lakat i odvuče me za sobom. Idem, šta ću. Ponekad se spopletem, piarovac dobije novi napad »Žurikasnimožurikasnimožurikasnimo«, i cima me dalje.

Dotrčimo mi nekako kroz gužvu do štanda, usput oborimo rekord na petsto metara sa preponama, ja pred oči ne vidim od nemanja vazduha. Tu mi objasne da ja sad i odmah moram da potpisujem knjige, al pre sada moram da se upoznam sa gospođom koja me čeka već pola sata. Uto pred mene iskoračuje stamena žena. I »stasita« bi joj pristajalo, mada bi moja baba to svela na »povelika«. Ispruži ruku i kaže:

-      Milenković.

Ja se iznenadim, jerbo mi se već godinama i godinama niko mojim devojačkim prezimenom nije obraćao:

-      Znate moje staro prezime?

-      Ne, to je moje.

-      Šta je vaše?

-      Pa, prezime, ja sam Milenković.

Shvatim ja nekako ko je tu Milenković, a ko više nije, ali mi sve vreme nešto čudno, naglasak joj je takav da sasvim sigurno ga Milenkovići ne upražnjavaju.

-      Izvinite, a odakle ste vi?

-      Iz Rusije. Ovde sam se udala.

-      A kako se zovete.

-      Margarita.

-      Kako?!

-      Margarita.

Slučajnosti, kako da ne...Ništa ja njima ne verujem, slučajnosti ne postoje, naročito ne toliko njih u istom danu. Margarita mi je posle objasnila da je ona tu jer je knjigu napisala, o reikiju. Da je to neka vrlo fina i fenomenalna masaža, i da obavezno mora da mi je na meni demonstrira. Na svu sreću naiđoše čitaoci, pa sam se izvukla od reikiranja i bacila na potpisivanje.

Ne, ovde nije kraj. Kraj se desio za par dana kada sam se kući vratila. Bila je noć. Mrak. A onda je bilo jutro, što je za kraj noći sasvim normalno. To jutro posle povratka sa Sajma slučajnosti, pogledam ja kroz prozor. Da vidim da l sam nešto propustila dok me bilo nije. Taj moj prvi pogled je uhvatio kombi parkiran na ulici pred susednim ulazom. Žuti kombi. Na njemu je velikim slovima pisalo: »HAD«. Hemijska čistionica, »HAD«.

E, tu negde mi je bilo sasvim dosta. Od tada čekam i sigurno ću dočekati poruku niza prerušenih slučajnosti. Na sajam ipak idem, istrajno. Upravo je otvoren, Sajam knjiga. Samo da pozovem taksi...