Maja, Berlin

Nisam znao kako izgleda niti me je zanimalo, jer je u petoj rečenici na ICQ četu napisala da je upravo odgledala ‘’Šaputanje na jastuku’’. To sam tražio. Devojku sa kojom mogu da razgovaram. Devojku kojoj neću tražiti footografiju nakon 20 rečenica. Koja mi neće reći da sam prenizak za nju i prekinuti dalji razgovor. Maja je bila normalna devojka po svim mojim kriterijumima.

Brzo se ispostavilo da oboje volimo komedije sa Rok Hadsonom i Doris Dej, oboje Sinatru i Din Martina...

Nastavili smo redovno dopisivanje, sve dok nije postalo polumuvanje – zaista mi se sviđala. Pre svega mentalno, duhovita i prizemna devojka. Naravno da smo nakon nekog vremena razmenili fotografije. Fizički je bila meni savršena. Sitna, velikih grudi, zelenih očiju i plave kovrdžave kose. I divno se oblačila – otprilike kao Ameli Pulan.

Jedina stvar koja nas je delila bile su granice. 

Beograd – Berlin.

Razmenili smo brojeve telefona, ako je radnica na trafici radila na procenat od dopuna – na mojim dolascima plata joj je utrostručena za ta tri meseca. Maja bi mi poslala poruku ‘’Spavaš ?’’ ja bih odgovorio, i tako do duboko u noć, iz toplih kreveta.

Nasa ‘’veza’’ trajala je 2-3 meseca, pričali smo o svemu mogućem, a onda je na red došao i trenutak vođenja jubavi.

Sajber sex.

Ono kada ja napišem ‘’ u čemu si ’’ a završim na ‘’ imaš divan klit ’’, a ona započne sa ‘’u čipkanim gaćicama’’ a završi sa ‘’kako ti je tvrd, voliš da te gledam dok ti pušim ?’’

Banalno zvuči na papiru, ali mi smo zaista vodili ljubav. Nije mi bila potrebna prava ženska osoba pored, Ona me je sasvim ispunjavala. I mentalno i fizički. 

Ja svaki dan bio na radiju, dopisivali se dok je ona na poslu ... znači tucali smo se preko neta tokom radnog vremena. Onda se dogovorismo da nam se ‘’upoznaju’’ reproduktivni organi.

I tu mi pomogne moj prijatelj iz Osnovne škole, Manda.

Manda je uvek mi uskakao kada treba - najviše lova, naravno ... Kome je do seksa dok krče creva...

I dođemo zajedno na ideju da fotkam kitu idiot aparatom a posle kada u radnji razviju fotke da moj ponos skeniramo kod njegovog komšije koji nije tu mesecima a ima skener i sve potrebno za elektronski transport moje kite od Beograda do Nemačke.

Uzeh aparat. Uperih u spolovilo. Erektivno, naravno. Najveći problem je bio taj što je erektivni sunđer različito videlo moje oko i stakleni filter na aparatu koji će realizovati projekat. Stakleni filter mi umanjuje veličinu erektivnog sunđera. Bili smo u frci sa vremenom, odlučih da se ne zamaram tim stvarima koje izmeniti ne mogu – potkresah dlake iznad korena muškosti, da se sve lepo vidi i škljocnuh nekoliko puta. Naravno da sam uvukao stomak i potrudio se da u kadar ne upadnu moja stopala u Grubin sandalama.

Ostatak filma ispucah na pogled s prozora i hrpu letnjih oblaka.

Naravno da me je bilo sramota da komšiji koji radi u foto radnji odnesem film I vratim se posle dva sata, kao da sam fotografisao cveće, a ne kurac. Da je on sam radio, ne bi bilo problema, muške stvari, lako bih mu objasnio. Ali četvoro zaposlenih, dve devojke … Neka hvala.

Dadoh majci da odnese film. Zamolih je, usput joj je. Naravno da nije posumnjala ništa, nije prvi put da joj uvaljujem filmove na razvijanje.

Žena ko da pa gleda u fotke.

I dolazi iz radnje foto, i pita me

'' Što su me čudno sa osmehom gledali u radnji ? Šta si fotografisao ?''

'' Nešto sa utakmice, pusti, šta znaju seljaci šta je fudbal''.

Ok, to smo prošli.

Uzeh fotke đoke - imam oko, pogodih ga dobro, bio je jasan.

Onda zvao Mandu i odosmo do komšije da skeniramo kitu.

Jebiga, šta od njega da krijem đoku, jednu smo ribu kasnije zajedno kresnuli. Skenirasmo i prebacismo na flopi disk. Čim sam došao kući, poslah joj sms –

'' Stiže !!! ''

Moram priznati da sa nestrpljenjem čekah odgovor.

Ali čim u onom delu mejla gde je ''subject'' videh smajli … e sve je bilo OK. Još kada pročitah zahvalnicu uz šta je sve moja fotka izazvala njenom telu, sreći kraja nije bilo. 

Od tog trenutka smo bili bukvalno kao par koji je sticajem okolnosti razdvojen. Svaki dan mejlovi, ICQ, sms. Fotke iz raznih životnih situacija.

I samo smo odjednom prestali da komuniciramo. Zapravo nije odjednom, ali kako mi psihijatrica reče – lakše je ne sećati se nečega divnog što zapravo nisi ni imao. I mozak tako registruje stvari i zaista zaboravi pravi razlog ‘’razlaza’’.

Trebalo je da odem pred ambasadu i tražim vizu i odem u Berlin i poljubim je i osetim. Trebalo je, ali nisam uradio ništa od toga.

I bukvalno 10 godina kasnije, od potkrovlja na Dorćolu do pogleda s terase na Holivud bulevar, našao sam način da ne zaboravim  Maju.

Berlin. Sajber prostor.

Zove se Alraaz. Umetničko ime, naravno. Cam model. Ona i nas stotinu koji je gledamo, i mislimo da je samo naša. Ali Alraaz pruža divnu iluziju da je samo moja, i nije me briga za ostale koji je gledaju istoga trenutka sa ko zna koje tačke planete Zemlje. Lepo mi je dok je gledam. Intimnost.

Alraaz je gledala u ekran, pospana. Umila se, to je sigurno, ali u Berlinu je bilo 10 ujutru, a kod mene 1 po ponoći.  Umio sam se i ja.  Dva popijena piva pretila su da me uspavaju. Alraaz nije ništa pričala, samo je sedela u uskoj majici i donjem delu pižame, na IKEA krevetu skromno opremljene sobe. Nisam video ništa od tehnike, knjiga, nakita ili čeka god - samo se kroz zavese naziralo da je u Berlinu tmurno jutro.

Ćutao sam i ja i gledali smo se. Valjda je tako kada si zaljubljen, ne moraš ništa da pričaš. Tako je i kada ti je dosadno u vezi. Jedina razlika je što si u prvom slučaju opušten, a u drugom želiš nekome da polomiš zube i onda olupaš hrpu pejnkilera i sedativa o svoj želudac. Onda je uzela pametni telefon, i počela da mi pokazuje fotke iz provoda sa drugaricama. Izlistala je preko 50, videh svega par muškaraca – ako se tako mogu nazvati Nemci rumeni od steroida u Ed Hardy majicama i smešnim cipelama i sportskim čarapama koje su od bliceva sevale kao laseri. Naravno, ili paperjasti brkovi ili minđuša u desnom uhu. Kada je neko džiber, tu pomoći nema. Alraaz je među njima izgledala blesavo – kao da su je u fotošopu ubacili među te seljačine. Ortakinje su bile ok, klasika, svaku da tucaš i ništa više od toga. Sa svakim od tih tipova je bila zagrljena, ali ortački. Oseti se to, posebno kada si zaljubljen. Nije ljubav uvek slepa. I ako nekome verujem, verujem njoj. Bez obzira na sve razlike – od kontinenata do godina.

Onda me je pogledala. Počela je da nešto traži po pametnom telefonu i  približila ga spikerfonu.  Kao da je znala da sam mnogo voleo – i nostalgično volim još uvek – bend  ’’Suede’’.  Prepoznao sam glas Bret Andersona. Lagana, lepa, nežna pesma. Predivna pesma   Približila je ekran kamerici, da bih video ko peva. ’’Back to you’’.  Uz Breta, pevala je i Emanuele, za koju nikada ranije nisam čuo. Bilo mi je krivo što je ja nisam napisao za nju,. Za Alraaz.

Počela je da donosi odeću za izlazak, verovatno je išla na fakultet, i samo sam čekao da mi napiše kako završavamo razgovor i kada ćemo moći da se sledeći put vidimo.

Otkucala je – ’’možda večeras, ne obećavam’’.  Nisam ni računao koliko je to sati u Los Anđelesu niti me je bilo briga, naviću sat i ako mi se bude spavalo ubaciću glavu pod ledeni tuš i ušmrkati 120mg kodeina.

Poslala je poljubac, sačekala nekoliko sekundi da uzvratim, i isključila kamericu. Nije mi se spavalo jer sam bio srećan. Zaljubljen.

Ujutru ću je gledati kako polako dodiruje bradavice. Dok se igra sa vibratorom i  mazi picu široko raširenih nogu. Spreda, od pozadi, sa strane.

Onda se naprasno osetih loše i pridigoh s kreveta, jer ja njoj ništa nisam ’’poklonio’’ danas ! Iznervirah se, uzeh 60mg kodeina uz Miller Lite, i počeh da kopam po netu muziku koju ću joj pokloniti na sledećem dejtu. Ili možda film koji nije gledala. Da. Možda film. Pade mi na pamet ’’ Falling in Love ’’.  De Niro i Meril Strip. Snimljen 1984 godine. Deset godina stariji od Alraaz. Sigurno ga nije gledala. Bilo mi je malo lakše. Iz grozničavog zaljubljenog razmišljanja prenu me sms.  Kolin je želeo da dođe da pričamo o njegovim ljubavnim jadima. Nisam raspoložen. Treniraću. Zaklopih lap top. Uz muziku Blink 182 ‘’Dude Ranch’’ I Offspring ‘’ Americana’’ sa slušalica, i motivacionu majicu na kojoj piše ‘’Nobody beats me – FEDOR’’, započeh sklekove.

Bez zagrevanja.

Džoni Fejvorit