Ministre, osećate li Vi miris dunja?

Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.

Препричава колегиница касније читав догађај присећајући се тупог бола који је том приликом осетила и позива за помоћ који није изговорен, али који се иза затворених врата дао наслутити. Колегиница, напротив, није окренула леђа проблему, нити се осетила повређеном или увређеном, и поред озбиљних здравствених проблема које је имала, упушта се у борбу не знајући ни праве методе, ни облике рада, ни циљеве, ни исходе. Самоиницијативно ангажује психолога, педагога, дефектолога, социјалног радника – о свом трошку вози ученика код бројних стручњака, испробавају разноразне терапије... Он и даље ћути, али она не одустаје. Битка је трајала скоро годину и по дана. Коначно је проговорио – његово ћутање крило је дубоку трауму. Било је потребно много стрпљења. Колегиница му је даровала оно најдрагоценије – своје време.  

Последњи дан у школи, припрема за седницу, зборница пуна наставника. На вратима наставничке канцеларије појављује се сићушна жена, видно збуњена и уплашена, снисходљиво позива руком колегиницу да изађе на тренутак. Стоји на прагу зборнице, не жели да уђе. Из једног џепа вади три дуње, из другог шаку ораха. Дарује их колегиници, окреће се и одлази. У зборници мук. Сад смо сви ми заћутали. Осећао се само мирис дуња. Осећа се и данас.

Министре, многи од нас можда и јесу нерадници, неталентовани предавачи, забушанти, лењивци, али верујте да нема наставника који мирис дуња не осећа. Не постоји ниједан колега који није спреман да се бори за своје ученике. Мислите ли да је борба пријатна и угодна? Мислите ли да заиста немамо паметнија посла? Мислите ли да из сваке борбе излазимо као победници? Знате ли колико често се упуштамо у борбу иако знамо да ћемо бити поражени и понижени? Имамо ли право да се не боримо? Јесмо ли у обавези? Да ли знате колико пута смо од врата до врата молили полуписмене градске оце и разноразне функционере, контроверзне бизнисмене да уделе средства ученицима који су се пласирали на републичка такмичења? Молимо за путне трошкове како бисмо ученицима омогућили да учествују, да се такмиче, да одмере своја знања са вршњацима из земље и региона. Знате ли колико пута нисмо добили новац, па смо из свог џепа финансирали одлазак? Знате ли колико пута смо ризиковали и са ученицима проводили на путу и по двадесет сати јер нико није могао да издвоји десет хиљада динара како би ученици могли да преноће? Устанемо у 3.00 преко ноћи, крећемо са ученицима на пут, такмичење почиње у 10.00, траје до 12.00, проглашење победника у 20.00, крећемо назад око 22.00, стижемо у цик зоре. Мислите да нисмо осећали страх да нешто недајбоже крене наопако? Мислите ли да смо спавали док је возач возио? Не, све време смо се трудили да га анимирамо причом, како случајно не би задремао од премора, али смо притом водили рачуна да не будемо гласни како ученике не бисмо пробудили. Не жалимо се, министре, напротив – поносимо се. Међутим, да је на том путу случајно дошло до ма каквог проблема и сами знате да бисмо и ми наставници, а и директор кривично одговарали. Нисмо осећали страх, не осећамо га ни сада. Желели смо да ученицима пружимо шансу, да их мотивишемо насупрот ситему који их на сваком кораку саплиће. (И сами знате да многе колеге без дневница путују са ученицима, да ниједан наставник неће дозволити да ученик у његовом присуству плати сендвич или сок. Дакле, да не помислите случајно да наставници у Србији свој ризик материјално уновчавају.)

Знате ли, министре, да у Србији постоје наставници који не узимају дневнице када изводе ученичке екскурзије, и да новцем од дневница плаћају екскурзију ученицима који нису у могућности да финансирају екскурзију? Веома сам поносан што постоје колеге које оставе своју децу и своју породицу и пет-шест дана и ноћи бдију над туђом децом, настојећи да им свака екскурзија и излет остану у најлепшем сећању. О ризику да не говорим. О страху, нема потребе, разумеће све оне колеге које су макар једном извеле екскурзију.

Знате ли, министре, колико ученика нисмо успели да спасемо? Колико њих није више међу живима? Да ли мислите да се нисмо борили? Знате ли колико пута су нас ти исти ученици увредили, повредили, понизили, наљутили, расплакали? Знате ли колико пута смо се са њима смејали и плакали? Славили смо са њима лепе тренутке и саосећали у њиховом болу.

Ученици, уважени министре, забораве јединице, неоправдане, казне, али памте тренутке када смо били храбри, истрајни, тренутке када смо преузимали ризик, када смо били неустрашиви, када смо били битке чији исход нисмо могли да предвидимо. Ученици памте тренутке када смо стали испред њих, када смо им били ветар у леђа, када смо их подржали, па макар и сопствени положај довели у питање.

Уважени министре, не страхујемо ми што ћемо од екстерних евалуатора добити двојке (свака оцена се да поправити), што ћемо остати без дела норме, што ћемо бити проглашени технолошким вишком, не страхујемо ни од претњи које по кулоарима круже да ће нам се због штрајка још више умањити плата. Министре, нема страха – али има горчине. Бојим се да ћемо Вас памтити по томе што нисте одреаговали у моменту када су хајкачи кренули на нас. Ћутали сте кад су нас поливали блатом како би оправдали смањење плата. Нечињењем сте суделовали у обесмишљавању штрајкачких захтева. Министре, зар сте се уплашили? Зашто нисте подигли свој глас? Зашто сте пропустили прилику да се макар оградите од понижавајућих изјава министра привреде које су биле упућене на рачун просветних радника? Можда ниједан министар просвете није имао толику подршку од стране наставника као Ви, сви су гајили велике наде. Данас је већина наставника разочарана, али је пре разочарења велики део нас био очаран чињеницом да сте именовани на место министра – разочарани су морали бити очарани. Министре, морали сте да се борите, морали сте да изговорите НЕ, ма колико то не и немало много смисла. Морали сте, а нисте.

Министре, осећате ли Ви мирис дуња?

П. С. Колегиница је недавно срела Муту, не носи више исту јакну, купио је и нове ципеле, каже – прилично удобне и топле, јер су у Швајцарској зиме хладне...