VEČERA - Drugi čin

Osim žara cigarete, sve ostalo mračno je u sobi. S rukom ispod glave, majka leži i puši. Sin joj je okrenut leđima. Prošla je ponoć. Ona veruje da dete spava. On se pretvara kako bi mama mislila da je zaspao. Ćuti; sluša uvlačenje dima i pucketanje papira cigarete. Nju je probudio san, a cigareta ju je smirivala, kao i tableta koja je brzo skliznula grlom pod naletom vode. Njega je još ranije probudilo majčino mrmljanje u snu. Izgovaranje tog imena. Njeni tihi uzdasi, još tiši leleci i jedva čujna dozivanja. Često je to slušao kada bi majka zaspala, često ga je to ime budilo.

Ona uzdiše i uvlači dim. Ispušta ga. Dim cigarete lebdi po tami sobe.

Dečak je setan još od večere; još od ranije, od velikog odmora. Žalostan i zamišljen. Domaći zadatak posle večere nije završio. Reči pesme koju je ponavljao svaki čas su mu se činile kao nove, kao da se same menjaju, poput prosjaka koji je menjao svoje lice u svoja lica. Al’ je lep ovaj svet… Samo je sedeo za stolom, prekrivajući dlanom strofu pesme, i naprezao se, gledajući ka plafonu, da se priseti reči. Al’ je lep ovaj svet… Mešao ih je. Pred očima su mu bili mutni obrisi reči, nečitljivi. Lice onog čoveka pojavljivalo se kristalno jasno. Ono je izranjalo iz mraka sobe.

Majka je zapalila još jednu cigaretu i nastavila da uvlači dimove. Još samo žar cigarete sprečava mrak da bude potpun. Gasi cigaretu, ispušta dim. Tišina u sobi. Soba je u mraku.

Miloš Stošić