Слобода да не будеш у праву

Ствар са цензуром и аутоцензуром је компликована јер се тешко доказује. Између осталог и зато што се томе приступа букачки и несистематично. Раширило се веровање да се ништа не може урадити без буке и притисака. Незгода са протестима, народним иницијативама и хештаговима је у томе што имају своје иницијаторе оличене у појединцима који реториком прикупљају осталу критичну масу. Ако тај појединац крене од погрешних претпоставки, деси се да читав скуп заврши борећи се за нешто што не постоји. Онда је сујета главна кохезиона сила, јер чак и када кајње једноставни аргументи обарају тврдњу, не могу да поверују да су се избламирали без разлога. Заиста је тешко кориговати своју позицију након што си се неком јавно и са висине подсмевао, па се даље реагује емотивно, па се спомиње правда, виши циљеви, мењају тезе, па се крије иза "грађана" и шта све не. Све изгледа боље него рећи јавно: "Јебига, погрешио сам. Окупили смо се јер сам погрешио". 

И тога су новинске колумне, Твитер и блогосфера пуни. Све прши од врцавих и духовитих "критика" и бритких мисли, експлозија праведничког беса, само што је садржина и фактичка потпора свему томе веома често погрешна. Не могу да кажем да је то класично "хватање на буку", јер по мом личном утиску не долази од оних који желе неког да "ухвате" и изманипулишу, већ од оних који искрено донкихотовски верују да су на страни правде, а против "удруженог злочиначког подухвата". Из те перспективе, сваки савет, свака критика, сваки аргумент чији се правац и смер не поклапају са праведниковим изгледају као део тог УЗП против њега и осталих "обичних људи".

Тек кад налетиш на грађанску иницијативу из неке области коју добро познајеш и у ширину и у дубину, тек онда схватиш колико оне могу бити погрешне у самом свом зачетку, колико могу штете да учине другим таквим покушајима и не можеш да се не запиташ колико пута си и сам био део тако нечега, потпуно несвестан своје несвести. Оно, од ученика који солидарно беже са контролног, до средњошколаца који на улици руше Милошевића. Да не спомињем заузимање биоскопа, али и виртуалну борбу против светских завера (вакцине, ГМО, ХААРП су само неки који ми падају на памет). 

Хоћу да дам и сецирам конкретан пример који ме је понукао на овакво размишљање, свестан да ћу тиме бити виђен као део УЗП, што свакако нисам. Пример јесте парадигмичан, али одмах да кажем, да не покушавам да критикујем "другу Србију" и оно што се назива поспрдно назива "кругом двојке", већ напротив, да опишем механизам како појединац долази у заблуду и у ту своју заблуду несвесно увлачи друге. 

Наиме, јуче наиђем на Твитеру на блог Романа Веховеца, једног савесног грађанина, комшију, који у насељу Грбавица у Новом Сад у ком сам одрастао и провео највећи део живота диже глас против ни мање ни више него - увођења аутобуса! Није сам у томе, неколико комшија из околних зграда су се скупили и протестовали против увођења аутобуса у иначе уску улицу, о чему је и РТ Војводине извештавала>>>>>ЛИНК. Укратко оно што Роман Веховец на свом блогу саркастичног наслова "Jа бих протерао аутобус. Овуда!"<<<<ЛИНК тврди је, између осталог, да није могуће безбедно протерати аутобус од 2.5 метра ширине у траци ширине 2,5 метра. Дакле, називимо то математички аргумент. Он то тврди са таквом сигурношћу да не оставља могућност да као рационалан човек греши. Ипак, јасно је да се позива на здрав разум, а не на неко конкретно правило или стручно тумачење. Дакле, ауторова чиста интуиција да нешто није безбедно. Ово наравно није тачно и свако ко се бавио урбанизмом зна да не постоји објективан разлог да то буде тачно. Кроз ту улицу пролазе и комунални и комерцијални камиони, аутомобили, комбији и шта све не. На слици испод видимо дабл декер у Лондону у још ужој улици. Легитимно је покренути питање да ли је рађена анализа и да ли је то у складу са прописима Новог Сада, али тврдити на основу здравог разума и без исте такве анализе супротно - је једноставно погрешно.

Друго, он тврди да је то атак на здравље грађана због буке и загађења, дакле, еколошки аргумент. И сад, јесте лако и здраворазумски замислити да нешто тако велико у односу на обичан путнички аутомобил као што градски аутобус јесте већи загађивач и изазивач буке. Само што то опет није тачно. Аутобус који у граду заузима површину од 32,5 квм у просеку превози 50 људи (1.5 особа/квм), док путнички аутомобил површине око 9квм у просеку превози 1,4 особе (0.155 особа/квм) што је цео ред величине разлике. Ред величине потрошње горива је, с друге стране исти, рецимо да аутобус троши три пута више горива од путничког аутомобила, што даје да је по превезеном путнику аутобус три пута ефикаснији. Дакле, што више људи се превезе аутобусом (а доступност линија ту игра велику улогу) то је загађење мање. Бука од аутобуса је слична као и од путничких аутомобила, а свакако мања од било ког скутерчића од 50 кубика тако да цео тај аргумент о загађењу пада у воду. Да се у ту улицу уводи моторни саобраћај којег ту дотад није било, аргумент би био сасвим валидан, овако не. 

Треће, каже Веховец, ту нема потребе за аутобусом јер је "булевар на 50 метара или 60 секунди хода", дакле аргумент сврсисходности. Е то би било оправдано да није очигледан озбиљан недостатак осећаја за простор. Нпр. само место са којег су они протестовали је од два булевара удаљено 170 и 270 метара (не 50 како он и комшија из извештаја РТВ ауторитарно тврди), али нису сви те среће да живе на том месту, на самом ободу насеља и са избором неколико линија аутобуса, што некако промиче здраворазумској анализи. Насеље Грбавица, које улица Мише Димитријевића геометријски сече на пола је огромно и из неких делова аутобуска стајалишта јесу далеко (не превише). Ево Google мапе Грбавица>>>>ЛИНК

Четврто, а то је по мени најважнији аргумент, је политички аргумент, који је и најјачи инструмент једног грађанина лаика за урбанизам и саобраћај. Веховец тврди да није тачно да је МЗ тражила увођење те линије већ да је то председник МЗ урадио на своју руку. Мени је, додуше, нејасно која тачно МЗ се ту пита пошто их на Грбавици има више. Он се као савесни грађанин заложио да се испита процедура доношења те одлуке и оправданост увођења те линије што је свакако за похвалу. Контрола власти, транспарентност поступака власти и укључивање грађана у конкретна питања у њиховом најдиректнијем окружењу је изузетно битна ствар и ја ту господина Веховеца као комшија, архитекта, грађанин и хомо сапиенс апсолутно подржавам. Међутим, ту сад постоји проблем што непознавање прописа може да одведе у друге неспоразуме са прозваним Јавним градским саобраћајним предузећем и Заводом за изградњу града. Јер, може бити да су и прописи и процедура испоштовани, односно да све то што Веховец здраворазумски претпоставља да јесте потребно (УТ услови, студија оправданости и изводљивости, захтев МЗ, позивајући се саркастично на било коју кафану која мора да прибави УТ услове), уствари - није потребно, јер линија градског превоза није објекат као што кафана јесте. Ту сад може бити да и ја грешим и да је за аутобуска стајалишта тако нешто ипак потребно. То је ниво расправе који укључује сваког грађанина равноправно био он архитекта, писац или возач аутобуса. 

Е сад моје скромно мишљење о овоме као неког ко се урбанизмом бавио. Улица у начелу није превише уска за аутобус, догод има ширину коловозне траке већу или једнаку ширини аутобуса. Такође, има основа за увођење линије, поготово што се то ради у склопу ширег плана измене неких других постојећих линија, а све у циљу повећавања доступности јавног превоза грађанима (разгранавање мреже). Дакле, разгранат и флексибилан систем јавног превоза стимулише употребу истог, а дестимулише употребу личног путничког аутомобила што је нарочито добра ствар за насеље као што је Грбавица које је за 20 година од једноспратних једнопородичних кућа дошло до шестоспратних вишепородичних стамбених зграда. У тој транзицији, густина становања на Грбавици се повећала драматично, истовремено наследивши постојећу мрежу и димензије саобраћајница. Праведнички бес грађана због недостатка паркинг места, гужви и саобраћајних фрустрација које су се на Грбавици удесетостручили (јер, и број аутомобила по глави становника је порастао драматично за ових 20 година) не може се усмерити само на град који је још давних дана планирао нижу градњу, јер је "ако прође-прође" систем и дивља градња (против које, занимљиво, није било јавних протеста, што је опет разумљиво јер већа изграђеност парцеле је значила и више квадрата за оног који је продаје) такође допринело тренутној ситуацији. Још мање је ту крив ЈГСП. Што ме подсети да су се и станари једне зграде у мојој улици бунили због плана урбанистичког завода који је предвиђао изградњу јавне гараже у њиховој близини. Чак се нико није бунио кад је уместо дечјег игралишта и зелене површине предвиђен отворени паркинг, али то је већ друга прича у којој је баук - јавна гаража. 

И све ово није ништа лично против Веховеца, већ како и увод у овај текст каже узима овај пример да опише механизам по којем се слобода говора и енергија за позитивне промене траћи начином на који се та борба води. Бучно, духовито, врцаво, емотивно, али често сасвим неаргументовано и контрапродуктивно.