Biciklom oko sveta -- Balkane moj , 1. deo

Dok sam bila u Srbiji i u susedstvu, nisam stizala da pišem. Svakoga dana sam putovala,

uglavnom biciklom a kasnije malo i autobusom, gotovo svake večeri sam imala tribine,

a pre i nakon njih susrete sa starim i novim prijateljima. Na kraju dana, kada bismo se moji

domaćini i ja razdvojili, umesto na spavanje, sedala sam za kompjuter i odgovarala: na mejlove,

 poruke, davala intrevjue... Tako se za tri meseca skupilo materijala i materijala za najmanje

jedan podebeli roman. Koji ću možda napisati, jednog dana. A nakupilo se i teškog umora.

Za tri meseca na Balkanu fizički i psihički sam se iscrpela više nego za tri godine pedalirajući

kojekuda po svetu.

Ipak, osećam nije u redu ni pravično da moj boravak u zemlji i susedstvu ne propratim makar

jednim blogom. Sva ta mesta, ljudi, znamenitosti koje sam uspela da posetim zaslužuju da

 budu pomenuti. Jer moj Balkan dočekao me je kako samo on ume i za kratko vreme dao mi sve

najlepše što ima: gostoljublje, srdačnost, otvorena srca. Zato mi je bilo beskrajno teško da ga

ponovo napustim.

U želji da pomirim dva suprotna osećaja, stanje kreativne i psihičke iznurenosti sa grižom

savesti, postavljam ovaj foto-blog. Reč je zapravo o sličicama sa poslednje prezentacije koju

sam održala u Beogradu, u Mikeser hausu. Na kraju prezentacije, nalazi se i video snimak prve

tribine u Kulturnom centru Reks, koju sam, u manje-više (ne)izmenjenom obliku držala u

svim gradovima u kojima sam gostovala. A tu je i drugi video snimak, onaj sa tribine  u

Novom Sadu - pa kome je šta draže može da pogleda.

P.s. Pošto me dugo nije bilo i mnogi koji me ne prate na FB-u pitaju me šta se dešava, da

ukratko navedem i te informacije: nastavila sam turu, "presekavši" Tajland od Bangkoka

preko Kančanaburija, te ušavši u Mijanmar, odakle sam vozila na jug od Daveija; potom

sam opet ušla u Tajland i nastavila dalje na jug, prema Maleziji; pre nekoliko dana povredila

sam meniskus i sada sam prisiljena da neko vreme mirujem ovde u Puhketu, gde me je to

i zadesilo. Osim što mi zaista treba odmor, potrudiću se da vreme mirovanja iskoristim da

napišem zaostale blogove još od Bajkalskog jezera te da i na blogu sustignem sadašnji

trenutak mog putovanja.

.

FOTO-BLOG PROMOTIVNE TURE PO SRBIJI I REGIONU

Nemerljivu zahvalnost dugujem brojnim ljudima, počev od prijatelja koji su me prihvatili

na smeštaj tokom mog boravka u Beogradu, preko nezvaničnog menadžera mojih tribina

i desne ruke za distribuciju knjige - Tamari Zidar iz Putospektive, pa ponaosob svim organizatorima i domaćinima u lokalnim sredinama, volonterima koji su pomagali

na tribinama i oko prodaje knjiga, drugarima biciklistima i nebiciklistima, neverovatnoj

publici, medijima... To što nisu svi pomenuti u ovoj foto-bloovskoj formi nije zbog

zaborava, već jedino iz razloga što nema dovoljno prostora a nastojala sam da prikažem

moje promotivno putešestvije po Balkanu iz različitih uglova, izbegavajući ponavljanja.

Fotografije iz svig gradova postaviću u svoju Picasa galeriju čim ih budem sredila.

 Da sam slušala Tamaru od početka, već prve večeri držala bih tribinu u nekoj sali koja prima

oko 500 posetilaca. Ovako, morala je da bude i repriza.

Od ulaznica po ceni od 100 dinara plaćen je zakup prostora, koji se uvek plaća na Putospektivi,

a same ulaznice smo uveli zbog velikog interesovanja, da se ne bi desilo da ljudi ostanu na ulici

jer je unutra prepuno i ne mogu da uđu.

Tribina u Pančevu jedina je pomalo ličila na književnu promociju, jer je na njoj govorio

Vasa Pavković, pisac i kritičar. Zanimljivo je da sam prvu knjigu objavila kao pobednik na

konkursu na kome je on bio u žiriju, drugu je objavio kao urednik u Narodnoj knjizi a za

ovu treću mi je bio recezent.  Izgleda, ništa bez Vase.

Pančevačko biciklističko udruženje zove se "Mazohisti", a na kragnama imaju print sasvim

jasne poruke o svojoj filozofiji vožnje bicikla.

U istočnoj Srbiji dočekale su me poplave:

Ali uprkos neveremnu, dvoje mladih ljudi, trčali su od Bora do Zaječara samo da bi

prisustvovali mojoj tribini! Naime, kako se Bor kasno javio za tribinu, nisam imala više

slobodnih dana, pa su mnogi Borani došli u Zaječar. Ali njih dvoje jedini su dotrčali!

Kapa dole, drugari!

Prvi lep dan - a podudarilo se i da sam ga predvidela za odmor - iskoristila sam da

posetim znamenitosti u blizini Zaječara:

A podudarilo se da u isto vreme bude i Zaječarski vašar.

Od Zaječara pa nadalje, počeli su da mi se pridružuju i biciklisti iz drugih gradova.

To je, osim društva, značilo i da ću proći nekim sporednim putevima, a oni obično

vode kroz najlepše predele.

Nekad nije bilo domaćina a nije se moglo ni kampovati, ali smeštaj sam uvek nalazila

preko susretljivih ljubitelja prirode i outdoor aktivnosti.

Skoro svakog jutra, u društvu ili bez njega, imala sam "srpski doručak" - burek i jogurt. Tek da me želja mine :)

Otvaranje igrališta za decu iz dva sela na mestu gde je donedavno bilo smetlište:

Kucu su dobili u Hrvatskoj, a kako nisu razumeli da to nije vlastita već zajednička imenica,

kuca je postala Kuca :)

Organizatorka moje tribine u Čačku ima punu kancelariju malih plišanih meda. Tako sam

ostavila Skituljka da se malo druži sa njima dok sam ja pričala o svojim dogodovštinama:

Jedna od znamenitosti Čačka - u Domu kulture. Fikus je zasađen 1971. u temelje doma

koji se zidao i sada je najveći u Srbiji.

 Pre nego što smo se rastalii, prišao nam je jedna policajac i vrlo ljubazno zatražio

da nas legitimiše. Susretljivo je sačekao da se fotografišemo a onda...

Morali smo da odredimo "vođu grupe" koji je dao svoje podatke.

Na putu ka Šapcu, presreli su me Zoran i Sale.

Pa nas je Sale Erski poveo preko tarabe...

U Novom Sadu, organizator moje tribine bila je Novosadska biciklistička inicijativa,

tako da sam najpre vozila u Kritičnoj masi:

A onda su svi došli na moju tribinu:

Lepo vreme i lepi prizori na putu ka Subotici:

Domaćini u Senti izveli su me na ručak u čardu:

Klub Mojo osim što je poznat - u evropskim razmerama - kao bluzersko mesto, ima i svoj

specijalitet: zapečeni kačkavalj koji se služi sa praznim testom od pice. Testo se umače

u topljeni kačkavalj a onda se sve to zaliva točenim pivom:

Spomenik koji je trebalo da Žitište izvuče iz potpune anonimnosti i makar ga uvrsti u

mesta vidljiva na mapi. Zanimljiv je dokomentarni film o tome kako je i zašto podignut

spomenik.

Posle dve nedelje, jedva sam dočekala da kampujem. Kasno uveče, zahvaljujući šerovanju

na FB-u mog statusa u kome sam objavila gde sam, stigla mi je poruka inicijatora

spomenika Rokiju, sa pozivom da budem gost opštine Žitište. Nažalost, već sam spavala.

Najoriginalniji kafe u bici-stilu - Velo u Vršcu:

Šta se sve može uraditi od delova bicikala:

Prolazeći kroz Alibunar...

Poslednja tribina na koju sam došla biciklom:

Podudarilo se da bude u vreme proslave Dani Slovačke.

Mapa moje ture biciklom po Srbiji, tokom koje sam održala 20 promocija: