Biciklom oko sveta -- Povratak na drum ili Mjanmar (Burma)

*

Nakon tromesečne 'pauze' obrela sam se u Bangkoku, kao početnoj tački mog daljeg putovanja. Planirala sam da krenem na jug, spuštajući se istočnom tajlandskom obalom duž Sijamskog zaliva prema Maleziji, iz koje bih ušla u Singapur, nastavila kroz Indoneziju i naposletku, krajem zime, stigla na Filipine. Zavisno od viza, novca i ostalih okolnosti, tu bih se zaustavila na neko vreme, da napišem novu knjigu pre nego što se otisnem na sever, u Japan i Koreju.

Ali posle nekoliko dana u tajlandskoj prestonici, shvatila sam dve stvari:

• 1. Dobro je kada se prekinuto putovanje nastavi iz poznatog grada i poznate zemlje;
• 2. Ne treba ništa planirati.

Ovu drugu mudrost naučila sam odavno na mom putovanju, ali tri meseca na Balkanu, tokom kojih sam imala u sat isplanirane aktivnosti - tribine, susrete, intervjue...-kao da su potisnula moje trogodišnje iskustvo s druma. Odjedanput sam postala svesna koliko je duboko ukorenjena ta moja navika iz 'prethodnog života' (kako volim da nazivam vreme pre nego što sam se otisnula na put oko sveta) da sve planiram, počev od onog banalnog - šta ću sutra da obučem za posao, do toga gde ću na odmor narednog leta.

Kako se samo obešenjački zacerekao nomad u meni kada sam u razgovoru sa drugim putnicima u omladinskom hostelu u kome sam odsela otkrila da je nedavno otvoren kopneni granični prelaz za zemlju koja se zvanično zove Mjanmar* , na samo dvesta kilometara udaljenosti od Bangkoka.  Taj vagabund zadovoljno je protrljao ruke iskezivši se u brk mom konvencionalnom Ja, pod kojim je očas iskliznulo tlo 'prošloživotnih' navika.

Dakle, Mjanmar - odlučila sam naprasno, prisećajući se pravila koje sam naučila tokom trogodišnjeg lutanja: sve što ne uradiš sada, odmah kad ti se ukaže prva prilika, najverovatnije nećeš uraditi nikada.

Ali iz praktičnih razloga - zbog trajanja vize i zimske, sušne sezone u tropima - ipak pravim kompromis sa sobom i malo obuzdavam nomadski duh koji je poleteo očaran ponovnom slobodom da se krene bilo gde i ne planira ništa osim narednog poteza - pa tako iscrtavam rutu koja vodi samo kroz južni Mjanmar. Sada sam, mislim, sve pomirila: videću tu zemlju kao što odavno želim, a pri tom neću bitno odstupiti od one početne trase koja i dalje vodi na jug.

*

Pred ambasadom Mjanmara dočekuje me slika koja me munjevito prebacuje dvadeset godina u prošlost: destine ljudi koji strpljivo stoje ili sede naslonjeni leđima na zid, sa popunjenim obrascima i spremnim pasošima u rukama. Čelična vrata otvaraju se za nešto manje od jednog sata, ali oni su došli dosta ranije da zauzmu svoj red. Jedina razlika u odnosu na devedesete u Srbiji je što nema ni traga nekoj napetosti. Svi se smeše na svojim jezicima, jer dobijanje mjanmarske vize samo je formalnost. A poranili su zbog velikih gužvi, budući da je sada top sezona pa svi hrle u Burmu koja se poslednjih godina ubrzano otvara za svet i doživljava pravi turistički bum. Zahvaljujući novom kopnenom prelazu kod Kančanaburija, olakšan je ulaz stotinama hiljada turista, koji  planiraju da posete obe zemlje i koji sada mogu da naprave veliki krug: Bangkok- Davei-Jangon-Bagan-Mandalaj-Čang Mai-Bangkok.

Ja ću pak u deo Burme koji je još uvek velika nepoznanica za turiste. Retko ko se spuštao kopnom dalje od Daveija, pošto je jug naseljen uglavnom etničkim manjinama i donedavno su tamo bili oružani sukobi narodne gerile i vojske koja upravlja zemljom. Najjužniji 'rep' Mjanmara, koji se na mapi zaseca u Tajland poput špica dugog oko trista kilometara, i dalje je zabranjena teritorija - kažu podaci na internetu - i odatle ću najverovatnije morati ferijem.

Istraživanja na netu govore i sledeće:

• - Turisti u Mjanmaru mogu da odsednu samo u hostelima koji su licencirani - i kontrolisani - od vladajuće hunte.
• - Ako se smeštaj potraži kod lokalaca, obavezno je prijavljivanje šefu sela. Zapravo se preporučuje da se radi očuvanja njegovog ugleda, najpre on lično pita za smeštaj. Kako god, s njim se potom odlazi u policijsku stanicu radi prijavljivanja.
• - Kampovanje je najstrože zabranjeno. Ukoliko se neko ipak drzne da kradom kampuje a lokalac ga primeti, obavezan je da prestupnika odmah prijavi policiji - što će i uraditi. Organi reda mogu da mu ponude smeštaj u svojoj stanici, da ga pošalju u prvi hostel, do kojeg ga lično sprovode, ili da ga deportuju iz zemlje.
• - Muškarci mogu da noće u budističkim hramovima ili policijskim stanicama.
• - Žene mogu da odsednu samo u ženskim hramovima kojih ima znatno manje od muških, a za ostanak pod okriljem policije nema podataka.

Cene hostela nisu više toliko visoke kao prošle ili pretprošle sezone. Sad se već u svakom većem gradu može naći krevet za deset američkih dolara ili manje. Problem je što su na jugu razdaljine između mesta u kojima postoji licencirani hostel ogromne i nemoguće ih je preći biciklom u jednom danu.

Snaći ću se nekako, razmišljam dok čekam da se na ekranu iznad šaltera kojih ima tri -- za strance, za Tajlanđane i za Kineze -- ocrta broj koji sam dobila na ulazu.

Moja poznanica iz Poljske nedavno je takođe sama vozila po Mjanmaru, doduše u severnom, turističkijem delu zemlje. Dva puta je pokušala da kradom postavi šator i jednom je uspela, dok su je drugi put otkrili i uputili je u hotel. Budući da je bio preskup, odbila je da plati, pa je policajac platio za nju.

Njena drskost mi je bliska. Za tri godine, više puta sam se uverila da ponekad mora tako sa predstavnicima reda koji naprosto ne žele da imaju odgovornost za samu ženu koja bi da kampuje. „Turisti imaju pare i mesto im je u hotelima" - glasi kredo u koji čvrsto veruju u svim zemljama Indokine. Ali dok će se u većini njih samo začuditi i radoznalo okupiti oko netipičnog turiste koji je ipak razapeo šator, u Mjanmaru će ga ekspresno sprovesti tamo gde mu je i mesto, makar iz svog džepa morali da plate kako bi ispoštovali pravilo.

U tim razmišljanjima dolazim na red. Predajem pasoš, obrazac i fotografije, plaćam dvadeset  evra i dobijem potvrdu s kojom prekosutra treba da podignem svoju vizu.

Eto kako lako, a do pre dve-tri godine bilo je nekoliko puta skuplje i neuporedivo komplikovanije. A za godinu ili dve - bez ikakve sumnje - i kampovanje će biti dopušteno. Ali, ja sam sada nadomak Mjanmara i ko zna da li ću mu ikada biti bliže.

*

Dan uoči prelaska granice srećem putnika na biciklu koji dolazi iz suprotnog pravca. Mladi Francuz koji je na tromesečnom bekpekerskom putovanju sa devojkom, u Jangonu je odlučio da kupi bicikl i napravi turu do Bangkoka, gde će se ponovo sresti sa svojom partnerkom.  

Od njega dobijam uputstva za prolazak kroz Mjanmar od granice do primorskog grada Davei gde postoji smeštaj. Udaljenost je sto šezdeset kilometara a put je loš, zemljani, sa dosta strmih uspona. Ne može se izvoziti u jednom danu iako je on to uradio. (No njegov teret je dva ili tri puta lakši od mog, a i on je upola mlađi.) Zbog toga mi savetuje da pređem granicu predveče neposredno pre zatvaranja prelaza i konačim sa burmanske strane u policijskoj stanici, gde je i on spavao. Otprilike na polovini puta koji mahom vodi kroz džunglu i nenaseljene predele postoji veliko selo Mita, gde takođe mogu da se smestim kod policije ili kod nekog lokalca.

Zahvaljujem mu na savetima i, po rastanuku, nagazim pedale da bih stigla da pređem granicu pre pet, kada se zatvara pošto tada pada mrak.

*

„Sad ti je kasno da pređeš", kaže mi visoki pedesetogodišnji Holanđanin koji sa dvojicom turista sedi u improvizovanom kafeu deset metara ispred granične rampe s tajladnske strane.

„Već sam dobila izlazni pečat", odgovorim mu.

„Onda moraš, ali znaš da ne možeš da stigneš do Daveija? Gde misliš da spavaš?", pita me.

„U policijskoj stanici, srela sam jednog biciklistu juče koji je tamo spavao."

„To što je mogao jedan biciklista, ne znači da može i drugi", odgovori muškarac.

Ne volim pridikovanja i pametovanja tog tipa, pa zato promenim temu i pitam ga šta on tu radi.

„Ja sam vlasnik ovoga", pokaže na 'kafe' a onda i na granični prelaz. „Ja sam ovo otvorio."

Možda i jeste, razmišljam žureći da pređem pet kilometara preko ničije zemlje, i možda je trebalo da mu se javim odmah kad sam ga ugledala došavši na prelaz, umesto što sam prvo otišla da se odjavim. Ionako sam bicikl bila parkirala uza zid njegovog kafea i nije bilo ništa prirodnije nego da porazgovaram sa njim i njegovim društvom. Ne znam zašto to nisam uradila? Do pre 'balkanske pauze',  to bi bila moja sasvim spontana reakcija.

Čudim se samoj sebi gurajući uzbrdo, zemljanim strmim putem, bicikl koji je težak kao tenk.

Sa burmanske strane presreće me čovek u beloj majici bez rukava i u dugom sarongu koji mu je omotan oko kukova. Naredi mi da ga pratim pa sedne na skuter i krene ispred mene. Zaustavimo se kod drvene barake na brdu. Ispred stoji i čuči nekoliko ljudi među kojima ima i žena. Do barake se nalazi mali Budin kip a nekoliko metara iznad njega još jedna drvena kuća, samo dosta manja. Osvrnuvši se oko sebe, opazim da su svuda okolo razbacane te drvene kućice. Verovatno za carinike i policajce, pomislim dok parkiram svoj bicikl ispred ove gde smo stali.

Ulazeći unutra za mojim vodičem, svima okolo udelim osmehe, ali niko mi ne odgovori. Većina me gleda sa čuđenjem koje i ne pokušavaju da sakriju. Primetim da gotovo svi, uključujući i žene, muljaju nešto u ustima, žvačući zvučno a onda još zvučnije ostatak toga ispljunu pored sebe.

Betel! Biljka sa blagim narkotičkim svojstvom čije se lišće žvaće dok se iz njega ne isisa sav sok. On je crvene boje i jakog kiselkastog mirisa kao od nečeg prokislog ili ubuđalog, pa kad me zapahne, želudac mi se podigne do grla. Ne znam da li je neprijatnije za nos ili za oči jer crvena tečnost trajno boji zube zavisnika a zatim ih i uništava, pa nakon decenija žvakanja betela desni liče na čeljusti prestarele aždaje koja je upravo okrvavila svoje krnjave zube.

Srećom, carinici u velikoj baraci očito nisu ovisnici.

To je prvo što primećujem.

Sledeće što opažam je da se nalazim u ambijentu nalik na onaj iz Lovca na jelene, kada Vijetkongovci uhapse glavne junake, ili onom u baraci japanskog zapovednika u filmu Most na reci Kvaj. Muškarci mrke kože u belim atletskim majicama i maskirnim pantalonama (ukoliko nisu u saronzima), ventilator na plafonu koji ne uspeva da rastera sparinu, lica s kojih ne mogu ništa da pročitam. Istina, niko ne viče i nema oružja koje visi sa kuka na zidovima, ali sve ostavlja utisak vojničke rigidnosti. Prateći trag mog jedva primetnog straha, otkrivam kod sebe zrno prikrivenog rasizma. Jer to što me onespokojava - za sada bez ikakvog razloga - jeste činjenica da sam na nekom improvizovanom graničnom prelazu u azijskoj zemlji. Na svim carinama uvek osetim blago nespokojstvo, jer na graničnim prelazima mogući su najnezamisliviji preokreti ne samo nečijeg putovanja nego i životnih sudbina, ali ono je sada udruženo sa činjenicom da ovde vlada vojna hunta žutih - priznajem to sebi bez uvijanja. Ni pune dve godine bicikliranja kroz azijske zemlje nisu sasvim zatrle tu predrasudu za koju su krivi američki filmovi udruženi sa usađenim evropocentirzmom koji podrazumeva da je sve izvan Evrope i zapadnog sveta nesigurno i opasno. Postavši sada svesna toga, poželim da tu skrivenu predrasudu ščepam za vrat, iščupam je iz rupe u koju se sakrila i zgazim je praveći od nje smrdljivu crvenu mrlju nalik na usta betel-ovisnika.

*

„Imate autobus za Davei za pola sata", kaže mi burmanski carinik na lošem engleskom.

„Ne želim da idem autobusom. Ja putujem biciklom oko sveta već tri godine i hoću da vozim kroz Mjanmar", odgovorim mu.

„Kasno je i ne možete da stignete u Davei", objasni mi.

„Znam. Mogu da spavam ovde i ujutru da krenem", predložim mu.

„Nemate gde ovde da spavate", odlučno odbije.

„Moj prijatelj iz Francuske koji je jutros prešao granicu rekao mi je da je spavao kod vas."

Carinik otvori ogromnu debelu knjigu u koju se upisuju imena svih koji su koristili ovaj granični prelaz i brzo nađe traženo ime.

„Znate Alfonsa?", upita me.

„Da, o njemu vam i govorim. On je spavao ovde pa sam mislila da mogu i ja."

„Ne, morate autobusom u Davei. Ovde nema hotela."

„Imam šator."

„Ne, nije sigurno da spavate ovde", odlučan je zapovednik.

Oh Bože!, pomislim. Ako nije sigurno u policijskoj postaji na granici, gde onda jeste? Očito, ona nepotpuna informacija s interneta o tome da li žene mogu da noće u policijskoj stanici znači da nema takvih zabeleženih slučajeva. Dakle, nemoguće je.

Sad sam ljuta što nisam sačekala jutro na tajlandskoj strani jer bi me onda pustili da vozim.

Da li bi?, upitam se kad muškarac doda:

„A ni put kroz džunglu nije siguran. Morate autobusom u Davei."

Nasmejem se iako u meni već ključa zbog te diskriminacije.

„Ja sam vozila sama kroz pustinju Gobi i preko Himalaja. Ako sam to prežvela, preživeću i mjanmarsku džunglu", kažem mu.

Zapovednik se nasmeje pa neumoljivim tonom ponovi da moram prevozom u Davei. I to večeras.

„Koliko to košta?", pitam sva narogušena.

„Trideset dolara", odgovori.

Počnem da se smejem naglas.

„Moj budžet je deset dolara dnevno. Nemam da platim autobus", odgovorim mu u nadi da će pred tim argumentom popustiti i dozvoliti mi da tu noćim kao što su sinoć dopustili onom Francuzu.

Tada carinik samo izađe napolje bez izvinjenja ili objašnjenja što prekida razgovor.

„Mi ćemo vam platiti prevoz", reče bespogovornim tonom kada se vratio. „Krećete za Davei prvim autobusom."

*

Zapravo je reč o kamionetu.

I o šest sati klackanja, tumbanja, a povremeno i ludačke jurnjave njime po prašnjavom putu koji vodi preko brda, kroz džungle i šume. Povremeno, prođemo kroz neko malo selo od svega nekoliko drvenih ili bambus kuća. Kao i svuda u južnoj Aziji, i ovde ljudi žive napolju od jutra do mraka, povlačeći se unutra samo tokom noći, na spavanje. U dva navrata moramo da stanemo zbog kontrolnih punktova. Najpre izađe moj vozač odnoseći svoju identifikacionu karticu i moj pasoš na uvid u policiju, pa potom pozovu i mene. Glavni otvori moj pasoš i dugo proučava da li fotografija u njemu odgovara onome što vidi uživo, a onda mi da da popunim neki obrazac.

U mestu Mita, skoro tačno na pola puta između granice i Daveija, pokušam da umolim i vozača i policajce da ostanem tu i noćim u nečijoj kući. Odatle počinje asvaltni put što koristim kao argument u prilog mojoj sigurnosti koji sam probala da upotrebim još na graničnom prelazu, sa onim prvim policijskim zapovednikom. Učinilo mi se da se složio i da je dao naređenje vozaču da me vozi samo dovde, ali smeh i odrečni gestovi glava i ruku ovih predstavnika vojne hunte uveravaju me da sam bila u zabludi kada sam poverovala da moja molba išta vredi.

Pomirena sa tim da neću voziti pre nego što se dokopam obale, pokunjeno se vratim u kamionet prepuštajući se svojoj sudbini. Kako sam i mogla da pomislim da će organi reda u zemlji u kojoj vlada vojna hunta prekršiti neko od striktnih pravila?, pitam se. A jedno od tih pravila glasi da onaj ko je zadužen za sprovođenje turiste do hotela ne sme da ga ostavi dok se ne uveri da se ovaj zaista i smestio. Vojna uprava, koja je u ovoj zemlji na delu već više od dvadeset pet godina, znači da su svi poslušnici generala Sau Maunga. Svako je dužan da najstrože izvršava zadatke koji su mu povereni i tu nema mesta nikakvim odstupanjima ili improvizacijama. Tako već u prvih nekoliko sati po ulasku u Mjanmar shvatam da mojoj anarhističkoj prirodi udruženoj sa srpskom inadžijskom neposlušnošću tu sigurno neće biti lako.

*

Moj vozač ostavlja me u trećem hostelu u koji sam ušla da pitam za cenu sobe. Prvi sam odmah napustila ne želeći da platim dvadeset dolara, u drugom sam mislila da ostanem za osam iako je soba bila bez vecea i tuša, nalik na štenaru i po veličini i po enterijeru, ali su nakon prvobitnog odobravanja vlasnici naprasno odbili da me prime - što se desilo kada su videli dva prsta debeli nanos crvene prašine na mojim bisagama i biciklu koje je vozač bio zaboravio da prekrije u otvorenom prtljažniku - i napokon se iskrcavši u trećem, gde su mi tražili deset dolara za petnaest metara kvadratnih sa pripadajućim kupatilom, doduše samo sa hladnom vodom; a ispostavlja se da ima i vaj-faj. 

Dvojica zaposlenih mladića samoinicijativno, gotovo bez pitanja da li treba, krenu da čiste moje bisage pre nego što ih odnesu na drugi sprat u sobu, a onda mi pomognu oko pranja šmrkom mog dvotočkaša. Čisteći ga, opazim jedan turing bicikl i uz pomoć mimike, pošto jedva da govore engleski, saznam da je u istom hostelu odseo još jedan cikloputnik.

E pa lepo, imaću i društvo!, obradujem se kao i uvek kada sretnem nekog svog 'kolegu'. Možda čak idemo u istom pravcu, što bi bilo sjajno iako nisam sasvim sigurna da li bih želela saputnika.

Zavisi od saputnika, odgovorim samoj sebi nešto kasnije pa, kao da sam time otkrila i priznala sebi najskrivenije želje, spokojno utonem u san.

*

Odlučila sam da se jedan dan odmorim u ovom gradu. Pretraga na internetu pokazala mi je da ću vreme najbolje upotrebiti ako posetim plažu Maunmangan, koja je čuvena zbog belog peska i toplog Andanskog mora. Pošto sam se kasno probudila, krećem po najvećoj žegi vozeći šesnaest kilometara do obale. Ali dahtanje preko brda koje sam morala da savladam pre nego što sam se ponovo skotrljala do nivoa mora isplatilo se mnogostruko.

Jednim od brojnih uskih staza izlazim na širok zemljani put koji prati obalu. Duž strane s koje sam došla nižu se drvene i bambus kuće i kafei, ili kuće u kojima su ujedno i kafei. S druge strane, one bliže vodi, nalaze se natrkivene klupe i stolovi i ograđena odmorišta izdignuta iznad tla, na kojima se sedi na jastucima. Već sam to videla u Kambodži i već tada mi se dopalo. Jedina razlika je što su tamo postojale i mreže za ljuljanje - hamoci, kojih ovde začudo nema.

Ispod tih 'terasa' pruža se plaža široka možda i više od sto metara. Linija oseke jasno se razaznaje negde na pola puta od kafea do talasa. Guram bicikl skroz do dole, kroz sitni beli pesak. Noge mi propadaju sve do gležnjeva. Aaah, kako je vreo! Poskakujem i gotovo trčeći izguravam svoj dvotočkaš do onog vlažnog dela, s kojeg se voda povukla do predvečeri, kada će opet nastupiti plima.

Položim ga pa osmotrim oko sebe: na plaži gotovo da nema nikoga, ili se barem niko ne sunča. Na dvesta-trista metara udaljenosti poslagane su unutrašnje kamionske gume, za koje pretpostavljam da se mogu iznajmiti kao pojasevi za neplivače. U vodi je možda dvadesetak ljudi, isključivo mladih, i svi su obučeni. I to sam viđala u Kambodži ali u delovima naseljenim muslimanskim stanovništvom - biće da ih i ovde ima dosta.

Stojim nekoliko trenutaka i posmatram. Onda svučem pantalone, ostajući u biciklističkim bermudama i tunki dugih rukava, te zagazim u vodu. Nije ni pretopla a ni prohladna - već taman kako treba. Nikad nisam plivala obučena i prva asocijacija mi je da bi tako izgledalo da sam doživela brodolom. Nasmejem se zbog nje progutavši malo vode što me dodatno zasmeje.

*

Nešto kasnije vratim se gore, do onih 'terasa', i sednem na jednu klupu. Preko puta mene, na podu bambusove kućice bez zidova, buljuk žena, devojaka, devojčica. Izvirile su preko niske ograde i sve pilje u mene. Najstarijoj može biti i devedeset godina a najmlađa jedva da ima dve. Mnogima su lica nabeljena kremom koja štiti od sunca a ujedno čini lice beljim. Jer, ovde je, kao i u celoj južnoj Aziji, ideal biti beo. Gotovo je nemoguće naći pomadu, ulje, kremu koja nema faktor za izbeljivanje. Glumci na televiziji izbeljeni su kao da su bledoliki Šveđani a sa svih bilborda i reklama smeše se Azijati čiji se rasni tip može još jedino prepoznati po nešto višim jagodicama i neznatno iskošenim očima dok su sve ostale odlike ukinute u Fotošopu.

Uzvratim ženama najširim osmehom pa priđem i upitam ih za dozvolu da ih fotografišem. Pristanu rado, poguravši u prvi plan dve male devojčice. Dok ih snimam, pitam se da li će mi tražiti novac za ovo kao što su skoro uvek činili u Nepalu, Kambodži, Vijetnamu, a čula sam da isto važi i za severni deo Mjanmara. Kada se udaljim a da me niko nije zaustavio poturivši mi ispred nosa ispruženu ručicu za prošnju ili povikavši za mnom: „Dolar, madam!", odahnem sa olakšanjem - do ovog dela zemlje još uvek nije stigao poguban uticaj turističkog otvaranja. Ovde se još uvek ne zna za jednačinu: beli čovek = novac.

Vratim se na svoju klupu i, pošto nemaju domaće mjanmarsko, naručim tajlandsko pivo 'Singha'. Posmatram prolaznike duž one široke zemljane ulice kojom je, kako se čini, zabranjena vožnja četvorotočkašima a tek retko prođe poneki motor. Očito je ovo mesto lokalno izletište na koje ljudi dolaze da se opuste družeći se sa porodicom i prijateljima uz piće i obed. Zabavno mi je da pogledom pratim devojčice i devojke koje na glavama nose ogromne korpe od pruća ili poslužavnike iz kojih vire klešta pohovanih rakova i peraja morskih riba spremljenih na isti način. Dolazeći juče kamionetom, vozač se zaustavio u Miti nakon one policijske kontrole, da bismo večerali. Uz pirinač i neku supicu, vlasnica mi je dodala dva-tri komada pržene ribe i meni se učinilo da nikada nisam jela ništa ukusnije. Zato pretpostavljam da je i ova pohovana odlična.

 Ali, ne nameravam da ovde ručam. U sobi imam dosta hrane koju sam kupila u Tajlandu i ne bih da je bacam dok na drugoj strani troškarim. Uzdržavam se i devojčicu koja prolazi pored mene sa punim poslužavnikom pohovanih morskih plodova zamolim samo za dopuštenje da je fotografišem. I ona rado pristane a potom odloži teret a jednu klupu da se malo odmori. Tek što je sela, a pridruži joj se sitan dečkić, po svoj prilici njen mlađi brat. Razmene nekoliko rečenica pa devojčica nekuda ode, a on ostane da čuva sadržinu sa poslužavnika. Vrlo brzo postane mu dosadno a izgleda da je i ogladneo jer počne najpre da raspoređuje po stolu providne plastične kesice sa sosevima, koji se daju uz ribu i rakove. Otkako sam prvi put došla u ovaj deo sveta, fascinirana sam veštinom kojim vezuju te kesice u kojima prenose ne samo soseve već i supe i sve vrste čorbastih priloga i jela. Kada sipaju sadržinu, na neki volšeban način zavrte kesu držeći je za gornje krajeve tako da se napuni vazduhom, pa mađioničarski vešto vežu minijaturnu gumicu omotavši je nekoliko puta oko otvora. Tako kesica sa jelom koje ste kupili liči na dobro naduvani balon koji samo što ne pukne - što se, nravno, nikad ne dogodi. Ovaj dečak se sada, iz čiste dosade zabavio najpre ređanjem takvih kesica po stolu a potom je krenuo da otvara jednu po jednu i sipa sadržaj soseva direktno u svoja usta. Gledam ga otpozadi, pa me neodoljivo podseća na neku ptičicu sa široko otvorenim kljunom, koji je podmetnula pod magičnu slavinu.

Kroz desetak minuta devojčica se vraća. Polako se sprema da krene dalje, a pre odlaska, proveri da li je i dalje posmatram. Ulovivši moj pogled, pokaže prstom na poslužavnik pitajući me mimikom da li bih da nešto kupim. Njen izraz lica i taj pokret toliko su nenametljivi, gotovo stidljivi, da u momentu promenim svoju odluku. Klimnem glavom i devojčica ponovo spusti teret na sto. I ne pitajući me da li bih možda radije ribu, uzme jednog raka i kesicu sa sosem koji ide uz njega. Potom podigne jedan prst.

„Hiljadu kjata (~1 $)?", pitam prevodeći njenu pantomimu.

Devojčica klimne glavom.

„A ovo?", upitam pokazujući na ribu na kojoj ima mnogo više mesa nego na raku.

„Five", odgovori sramežljivo.

Nasmejem se, uzmem raka i počnem da ga lagano grickam, ispijajući sa merakom gutljaje tajlandskog piva. I odjednom postanem svesna tog trenutka, vreline tropskog dana koji lenjo trošim, novih utisaka o zemlji koju tek počinjem da upoznajem i ljudima koji mi po mnogo čemu liče na druge južnoazijske narode a opet su, već od prvog susreta sa njima, drugačiji i posebni, autentičnosti ovog mesta do kojeg još uvek nije stigao loš uticaj masovnog zapadnjačkog turizma. I ne mogu da se otmem utisku da sam izmeštena iz sveta, tako sama, okružena Burmancima sa nabeljenim licima kao za neki ritualni obred. Ali začudo, nema nikakvog straha, ni naznake nekog nemira, već naprotiv - samo spokoj koji me celu preplavi poput moćne plime Andanskog mora.

.

.

*Ime Mjanmara odnosno Burme političko je pitanje. Od neovisnosti do 1989. službeno ime zemlje bilo je Unija Burma. Tada je vojna vlada proglasila današnje ime, no promjenu nisu priznale oporbene snage u Burmi i emigraciji, kao ni vlade SAD-a,Ujedinjenog Kraljevstva i Kanade. Ipak, novo su ime priznali Ujedinjeni narodi u skladu sa svojim pravilom da svaka zemlja, tj. vlada, ima pravo odrediti vlastito ime. (Iz Vikipedije)