Hegemonija manje-više

Šačica uglavnom ličnih pa tako nesumnjivo amaterskih crtica o Parizu, US/dolarskoj hegemoniji, još jednom velikom ratu i "antibioticima" širokog spektra.

Juče je ovde u UK na C4 TV kanalu Will Self u ime mnogih nas ...:

    • ... prvo počeo sa ozbiljnim osvrtom na granice koje satira pokušava ponekad da pomeri na način koji vodi do kontradikcije ...

    • ... da bi se, pre nego što je nastavio, i bez upotrebe reči „ALI", eksplicitno ogradio, opet u ime mnogih nas, iako se podrazumeva to što je rekao, tako što je skrenuo pažnju na očigledno o uvek mračnoj i kriminalnoj raboti koja se zove ubijanje i zlostavljanje drugih na razne načine.

Iako se osuda siledžijstva i sile podrazumeva uvek je na mestu ponoviti je, iz poštovanja prema žrtvama, poziva na mobilizaciju odbrane i preventivnoj ulozi koju ima u društvu, oprezan način na koji je on to uradio me je onako nevezano podsetio na „swarm intelligence" (inteligencija jata, valjda), ovih dana, „ALI" jata na Fejsu gde ja nisam potpuno razumeo šta su izvori tog tranzijentog sentimenta, ali sam „dedukcijom" zaključio da se verovatno radi o raznim relativizatorima lošeg sa srpskih prostora od strane ljudi koji i nisu neke moralne reference po dobrom.

Možda nije ni bitno što nisam razumeo, inteligencija jata je ionako „kolektivno ponašanje decentralizovanog, samo-organizovanog sistema" pa tako često pod palcem organizacione fenomenologije, pa tako ne-dekontruktabilna - nema „očigledne logika" u celosti, strukturi, pojavama i kvantitetu.

Will S. zbog kontradikcija do kojih satira neminovno dobacuje kako odbija da sebi postavi granice postavlja temu, bez mnogo razmišljanja: „možda bi satiru trebalo ograničiti na ljude na vlasti". Ne daje odgovor, ali skreće pažnju kako neograničena sloboda ima mnoge dimenzije religioznog u onim licima i naličjima koji nam se ne sviđaju. Vrlo „prosto", ako nam se nekad učini da treba postaviti granice religioznom, moralne, pravne ili fizičke, treba ih postaviti i satiri.

Isto tako, pokušaji izbacivanja etičkih normi, slobode izražavanja ovom prilikom, izvan društva su najčešće besmisleni i kontradiktorni pošto je etika uglavnom integralni deo društva. Etičke norme nalažu da se unutar drušva, a kako drugačije, prema pojedincima i grupama ponašamo s poštovanjem i razumevanjem. U to ime, satira u društvu, kako-slobodnim-mi-najčešće-volimo-da-ga-vidimo-i-zamišlajmo, je često „pljuvanje u tuđe duše" (nisam stigao da pročitam sve komentare kod Goce Č. nego sam samo preletao, ali sam pročitao nekoliko pa tako i deo teksta koji je Free našao negde).

U delu „Freedom and its Betrayal" Isaiah Berlin izdvaja šest neprijatelja slobode i poglavlje o Rusou otvara tako što od Dostojevskog pozajmljuje: „Starting from unlimited freedom I arrive at unlimited despotism." Da bi se sve otkrilo uz pomoć neograničenih sloboda i razmišljanja potrebne su nadprirodne moći, proizvoljno vreme, pamet i proizvoljno „podešena" sredina. Pošto nemamo te moći mi se često okrećemo paradoksu gde sloboda postaje robstvo za nas i/ili deo ljudi oko nas pošto uvek neko može da im se obrati sa „... vi možda mislite da ste slobodni, da ste srećni, da želite ovo ili ono, ali ja znam bolje ko ste vi, šta vam treba i šta će vas osloboditi ...".

Fast-forward (oko vrednosti zapadne civilizacije kao sidra), ili backward, ka krizi u Ukrajini i nekoliko meseci, godina, možda deceniju ili malo više pre toga - svet postaje multi-polaran sa pomeranjem glavnog pola ka Evroaziji, ajd neka „Evro" bude prefix iz sentimetalnih razloga. US, sa zapadom kao desnim krilom, gube hegemoniju čija je osnova bila dolar kao glavna i skoro jedina svetska valuta za plaćanje nafte pa odatle nadalje za čuvanje ispod slamarice. Pošto slamarica ne nudi neku kamatu ti dolari su često išli u kupovinu instrumenata sa kamatom, obveznica US vlade. I pošto je tih dolara bilo neverovatno mnogo po svetu, po prirodi veličine sveta, potreba za rezervama i obima trgovine u energentima, US vlada je mogla ne baš proizvoljno ali poprilično liberalno da izdaje obveznice i „štampa" dolare koji će onda, relativno lako, da se kanališu mimo inflatornih tokova US ekonomije.

US je mogla da živi "proizvoljno" dobro proizvoljnim štampanjem dolara zbog njihove velike potražnje.

Značajan proizvođač nafte, ili kupac, je mogao da bude „nestašan" bez da bude kažnjen u vrlo širokim okvirima dok plaćanje u dolarima pa tako njegova i US hegemonija nisu dovođeni u pitanje. Svaki pokušaj „novih sloboda" po tim pitanjima je umeo da bude brutalno kažnjen.

Kako je ostatak sveta, sa BRIC državama u centru, postajao sve veći deo svetske privrede i kako je i ekonomska hegemonija neka vrsta „pljuvanja u (ekonomsku, interesnu) dušu" drugih svet je počeo da se decentralizuje i u ravni plaćanja pomera i grupiše u cilju stićanja više nezavisnosti i agresivnijeg promovisanja sopstvenih interesa.

Po obimu je US ekonomija još uvek skoro 50% veća od kineske, npr, izuzetno efikasna u infrastrukturi, strukturi i procesima, ali su ih Kineze upravno prestigli po kupovnom paritetu (često sumnjiva mera) i sa Azijom oko sebe i vrlo proaktivnom Rusijom mnogi misle da su US ovaj veliki rat već izgubili.

Ubrzavanje bitke za Dolar je, sudeći po nekim merama sa tržišta valuta i zlata, počelo značajno pre Krima i ukrajinske krize i Ukrajina je možda samo produžena i zakasnela posledica US politike koja je imala i tu nesreću da je dobrim delom paralizovana neiteligentnim polugama vlasti koje su još neinteligentniji neo-konzervativci koncentrisali u svojim rukama, gde, metaforički govoreći, svaki proto-alat ima veliki čekić kao okosnicu.

Veliki čekić bitke za Dolar je kombinacija visoke cene Dolara i niske cene zlata, pa truda da tako ostane (zašto bi, inače, ulagali u Dolar ako će da opada, ili neulagali u zlato ako će da raste, i ovde strategijski horizont nisu samo nedelje ili meseci ispred nas nego, možda, godine). Samo to više nije deseti potez unapred, US velemajstora, koji protivnik nije video, nego prvi ili drugi potez koji su protivnici videli odavno i tiho ga počeli koristiti za svoje dobro, de-facto trgovanje u zlatu gde, baš zgodno, dobije se velika vrednost za energent, npr, u precenjenim dolarima i za to odmah kupi fizičko zlato čija se cena veštački održava na niskom nivou da ne bi bilo konkurencija dolaru.

Rusija ima više nego dovoljno rezervi u stranim valutama da bi kupila relativno malu količinu rublji u opticaju kako postanu previše jeftine, slično važi za akcije njihovih strateških firmi, dug joj je, isto tako, mali u odnostu na BDP i rezerve stranih valuta, ima kinesku neskrivenu podršku i niz strategijskih dogovora i projekata sa njima, trguje u zlatu, isto kao i Kina gde je sve više i više priča o vozovima punim fizičkog zlata koji idu ka Kini.

Paralelu IMFu su već postavili, Rusija testira zamenu za SWIFT, Turska se okreće ka azijskoj strani, EU kao veliki potencijalni gubitnik su počeli da gunđaju protiv sankcija Rusiji i zatvaranje pogleda na istok do te mere da su i Nemačka i Francuska neskriveno sve glasniji.

Ovih dana se osetio „disturbance in the force", kratak zemljotres na finansijokom tržištu oko valuta i derivata im tolike magnitude, a tajanstvenosti, da je „obrazovano nagađanje" profesionalaca to da je neko vanredno veliki „pukao" do mere koju mi vidimo kao stotinjak milijardi dolara, a ko zna o kojoj se cifri radi, i do važnosti takve da je problem munjevito pokriven i pojava ostala pod velom tajne.

Sve je šire mišljenje da Kina i Rusija mogu ovaj rat da okončaju jako brzo, Kina sa svojih 4,000 milijardi dolara deviznih rezervi pogotovo, samo Kina nije još spremna, ona je ionako glavni neprijatelj, a eksplozivno pucanje nije nikome u interesu, ni taktičkom ni strategijskom.

Sve u svemu, šanse su da nam sledećih nekoliko godina neće biti dosadno, u uvek fluidnom ekonomskom i sve fluidnijem vrednosnom smislu u sve protočnijem svetu, ako zbog ničeg drugog nama koji ne čitamo previše i preozbiljno a ono da gledamo i slušamo Zbigniewa Brzezinskog odjednom čak relativno krotkog na trenutke, a u svakom slučaju neviđenog u superpoziciji raznih neodređenih stanja i mišljenja.

Na sreću u Srbiji su se lepo pomešali i istok i zapad.